Stefan Buzurović: Priželjkujem ulogu psihičkog bolesnika

Stefan Buzurović je konkretan i iskren čovek. Oslobođen mistifikacije i suvišnosti u svakom smislu. Zbog toga je i njegova gluma čista, otvorena, direktna, upečatljiva. Emocija je ono što ga vodi scenama i životnim putevima.

Njegove tuge i smeh nemaju kalkulaciju, ni skrivenu nameru, on istinito nosi svoj talenat, sve svoje vrline i mane, reči, replike, iskustva. Razgovori sa njim su glasni, neposredni, lišeni dosadnih potpitanja i još dosadnijih odgovora.

Ume sebi da kaže: “Glup si! Ćuti i slušaj!” I to možda jeste rečenica za koju mnogi nemaju hrabrosti, a koja može da bude dobar putokaz ka sreći i doslednosti da uvek budemo svoji. Deo njegove životne priče, koju otkriva za Novosti Online, to i potvrđuje.

* Vaša nova predstava „Raj na zemlji“ je naišla na sjajan prijem. Kada ste sumirali utiske, nakon premijere, šta je najviše uslovilo da prebacite rampu, izazovete ovacije, aplauze na otvorenoj sceni i podignete publiku na noge?

Sama priča dvoje ljudi koju predstava prati je, pre svega, autentična i svima bliska. Iako u velikoj meri sačinjena od fikcije, ipak je protkana nekim stvarnim događajima koje smo, pre svih, Saša Milošević Mare, kao autor teksta, pa kasnije i mi uneli u nju. Danas smo svi svesni kolika je glad za pažnjom. Posebno medijskom pažnjom koja se pretvorila u validnu valutu u trgovini, a prestala je da bude zaslužena nagrada za posvećenost, trud i talenat. Naravno, ne uvek i ne kod svih. Na momenat je to toliko strašno da prelazi granicu užasa i pretvara se u bizarni humor. Upravo o tome govori ova predstava. Potreba za pažnjom koja simbolizuje beg od stvarnosti koju ne prihvatamo, jer smatramo da zaslužujemo više i, naravno, u tome nismo objektivni. Ali, tu je i lekcija koja nas podseća da čak i kada zaslužimo bolje, uvek vreba neko ili nešto sa namerom da to bolje odnese. Nažalost. U manjoj ili većoj meri, svi su ili bili svedoci ili učesnici takvih situacija, i zato je publici lako da saoseća sa nama.

* Za one koji će tek pogledati predstavu, šta je važno reći, a da jeste prava pozvinica da dođu u pozorište?

Dođite na razbibrigu. Dok traje predstava smejaćete se i uživaćemo zajedno. A kad se završi, možete da se zamislite. A i ne morate.

* Sa Anjom Mit u seriji „Istine i laži“ niste bili direktan partner, ali je očigledno da ste u ovoj novoj priči idealan spoj. Šta ga čini toliko uspešnim?

Igrom slučaja, Mare nam je oboma drag prijatelj i na njegov poziv smo se našli u istom košu. Danas je privilegija raditi sa nasmejanim i vedrim ljudima sa kojima imate o čemu da razgovarate i mimo posla. To je tajna našeg drugarstva i poslovanja.

* Da li će „Raj na zemlji“ imati priliku da vidi i publika van Beograda?

Već su dogovorena gostovanja po Srbiji. Počeli smo od Mladenovca, slede Lapovo, Novi Sad, Loznica, Obrenovac, Pirot, Niš, Vranje, ali i gostovanja van Srbije i Evrope zbog izuzetno velikog interesovanja. Neverovatno je koliko je brzo i koliko daleko odjeknula vest o “Raju na zemlji”. Valjda su ga ljudi toliko željni.

* Serija „Istine i laži“ je bila veliki korak u vašoj karijeri. Nije redak slučaj da glumac, kada u gledanom TV formatu ostvari upečatljivu ulogu, ostane prepoznatljiv isključivo po njoj. Kako izbegavate da vas ne „zarobi“ kalup?

Teško je odlutati od uloge kojom se medijski krstite. Prvi put sam imao tu situaciju kao Packe, još u tinejdžerskim danima. Ipak, imao sam sreću da su uloge koje sam igrao na televiziji bile izuzetno različite jedna od druge. Trenutno je najsvežija uloga Pavla, koji je i sam po sebi poseban lik, ali sam siguran da me ni on neće ščepati zauvek, iako mi je veoma drag. Što se Adama iz “Raja” tiče, drugačiji je od Pavla i trudio sam se da ga bojim potpuno drugim bojama.

* Karijeru gradite postepeno, korak po korak. Koji su bili najteži, a ispostavilo se da su, ipak, pravi?

Najteži trenuci su bili kada sam, iako bez posla, donosio odluke da ne prihvatim neke ponude koje bi mi, u tom momentu, donele veliko olakšanje. Strpljenje i vera su se isplatili. Ali, ni to ne bi bilo moguće da nemam uz sebe Danijelu koja me je uvek podržavala i imala razumevanja čak i za neke, naizgled, sumanute odluke.

* Šta vam je još, pored strpljenja i vere, pomoglo da izađete na pravi put?

Moram da priznam da sam na tom putu imao mnogo sreće. Od najranijeg detinjstva i boravka u Narodnom pozorištu, preko dolaska u grupu Mike Aleksića, pa vremena u pozorištu jevrejske opštine “Kralj David” i poznanstva sa Mirjanom Stevović, sve do upoznavanja Spomenke Kovač koja je, pored moje porodice, odigrala jednu od najvažnijih uloga u mom životu. Sve to je dovelo do tog sudbonosnog odlaska na Akademiju. A tamo me je čekao Predrag Ejdus, čovek koji je nam je dao umeće da materijal koji imamo iskoristimo na najbolji mogući način. Teško je bilo pobeći od nekih stavova i utemeljenog mišljenja uspostavljenog dugogodišnjim boravkom na sceni pre same Akademije. Trebalo je izbrisati sve i na istom papiru opet ispisati stotine redova koji se ne razlikuju mnogo, ali se razlikuju suštinski. Treba ponekad reći sebi: “Glup si! Ćuti i slušaj!”

* Kakva životna iskustva su vas oblikovala, obeležila, promenila ili uticala na vaša životna opredeljenja i stavove, izgradila vas kao ličnost i kao umetnika?

Imam tu sreću da, osim par oderotina, nekoliko izgubljenih dragih predmeta i poneke bolešljivosti nisam imao mnogo loših iskustava. Bio sam, zajedno sa sestrom, izuzetno voljeno i zaštićeno dete. Možda mi je ta zaštićenost ponekad u životu i odmogla, jer nisam umeo da prepoznam neiskrenost, laž ili barabu. Vaspitan sam da umem da volim i poštujem one koji su to zaslužili. Ništa se ne podrazumeva osim postojanja sunca, i ne treba odustajati od namere samo zato što je neko, ko se smatra pametnijim, rekao da je to nemoguće. Mislim da mi je osnovna gradivna jedinica ljubav koju sam poneo iz kuće.

* Čini se da se ne plašite rizika i da imate dovoljno hrabrosti da odete daleko u svom glumačkom izrazu. Kako pronalazite meru?

Volim da se zaigram i eksperimentišem, ali kao mlađi nisam imao hrabrosti da isprobam sve što mi je padalo na pamet i ponekad se kajem zbog toga. Danas je reditelj taj koji me pušta da divljam, ali onda zajedno prelazimo na kroćenje.

* Kakvu ulogu priželjkujete koja će pokazati dublje, emotivnije, možda i kompleksnije slojeve vašeg talenta?

Priželjkujem ulogu psihičkog bolesnika, negativca.

* Delujete kao čovek koji lako i spontano nosi sve što radi, uvek ste nasmejani, vedri, neopterećeni. Da li je to ponekad maska i koje su najčešće dileme, sumnje i strahovi sa kojima se borite?

Istinski volim svoj posao i svaki zadatak na mene deluje rasterećujuće. Uvek postoje sumnje i pitanje šta ako?, ali ja i u tome uživam. Nema pravila, uvek se pojavi neki novi crv sumnje.

* Da li je i u životu važno da čovek ima hiljadu lica, kako se za glumce kaže, ili je u vašem slučaju situacija drugačija?

Ako ih ima onda nije čovek. Bolje je da ih pronalazi i odbacuje po potrebi, dok je na sceni.

* Na koje mesto u svom životu stavljate popularnost i da li vas ona, povremeno, uznosi, a koliko ste ipak svesni da je to prolazno i kako pronalazite zajednički jezik sa sopstvenom sujetom i egoizmom?

Popularnost je nešto što dolazi samo od sebe u našem poslu, hteli mi to ili ne. Ali ja nemam mnogo vremena za nju, jer radim četiri posla odjednom. Što se tiče sujete i egoizma – u redu su i oni. Tu su negde i srećemo se ponekad.

* Pomenuli smo spontanost. Ako na to dodamo temperament, oštrinu, samouverenost i samopouzdanje koje imate, često delujete arogantno i nadmeno. Kakva osoba se, uslovno rečeno, krije iza takvog stava?

Volim da nazovem stvari pravim imenom i nemam strah od toga da odgovorim na pitanje koje mi neko postavi. Takođe, ne dozvoljavam da me ljudi maltretiraju svojim stavovima i potrebom da me uvere kako je jedino njihov put ispravan. Nisu ljudi navikli na iskrenost. Smatraju je nadmenošću ili provokacijom. Zato se sve manje razumemo.

* Da li otvoreno pokazujete emocije ili ih ipak kanališete na drugačiji način?

Pokazujem emocije onoliko koliko mi vaspitanje to dozvoljava. U mom čoporu nemam zadrške, ali među tuđinima nemam potrebu da ih ispoljavam više nego što je vaspitano.

* Šta može istinski da vas povredi?

Mnogo toga.

* Kakvu čorbu ste sami sebi zakuvali u životu, i čemu vas je naučilo to što ste morali da je pojedete?

Mnogo puta sam se zavaravao da ima vremena i da će ga uvek biti. Nema ga i treba ga trošiti mudro na one koji to zaslužuju.

* Šta je potrebno da promenite ili korigujete i kao ličnost i kao glumac?

Ono što me spotiče je ujedno i moj temeljac. Bez obzira na neizmernu ljubav prema glumi, nikada nisam dozvolio da zapostavim porodicu.

* Šta je temelj vaše porodične harmonije i stabilnog braka, i šta posebno cenite kod svoje supruge?

Našli smo se, prepoznali, zavoleli, razmnožili, delimo krevet i trpezu. Ne postoji ništa jednostavnije od ljubavi što čovek može više da zamrsi i zakomplikuje. Danijela nije žena koja sluša, ali ume da osluškuje i čuje. A to je mnogo važnije. Ona je takva kakva jeste i kao takva je druga polovina moje ličnosti.

* Imate dvoje dece. Koje njihove vrline vas čine najponosnijim?

Radoznalost, požrtvovanost i težnja da svima pokažu ljubav.

* Jeste li srećan, ostvaren i zadovoljan čovek?

Apsolutno.