Od vremena kada smo, gotovo svake noći, ostajali budni sa Ivon nije prošlo mnogo godina, pa je trag njene emisije i njenog uvek autentičnog pristupa novinarstvu i formatima koje radi i dalje budan, svež i vedar, danas obojen jutarnjim satima koji, kao i noć, imaju svoju specifičnu atmosferu. Pogled sa Beograđanke je ostao isti. Mnogo toga se promenilo. Grad, ljudi, ekrani, stvarnost. Ipak, neke stvari, uprkos svemu, traju. O mnogima od njih govorimo u ovom intervjuu koji nas drži budnim, otkrivajući šta se krije između noći i jutra, na putu koji se zove život, i zbog čega je uvek važno ostati budan i svoj.

* Koliko je bilo izazovno preći iz noćnog u jutarnji program i šta vam je ta promena donela u profesionalnom i privatnom smislu?

Donela je, pre svega, više vremena. Tokom trajanja emisije „Još uvek budni“ privatni život gotovo da nisam imala, jer si tu emisiju morao da živiš i da joj budeš posvećen čitavog dana, da bi uveče mogao da saopštiš sve što imaš, a moj princip je bio da budem upućena u sve o čemu govorim, što je podrazumevalo da odgledam sve predstave i izložbe, pročitam sve knjige, odem na sve koncerte, tako da je, zaista, sve bilo fokusirano na emisiju. Sada imam više slobodnog vremena, ali je i jutarnji program veliki izazov, dva puta nedeljno po četiri sata „živog“ progama, i to je, takođe, jedan nezaustavljiv proces. S druge strane, nekako sam se vratila svom prvobitnom formatu, jer je 2000. godine moj prvi ozbiljniji profesionalni izazov na Studiju B bio upravo jutarnji program. Trebalo mi je malo vremena da ponovo upoznam kako jutrom pulsira grad i ljudi koji ga čine, i sada to već predstavlja uživanje koje me čini srećnom – govori za NovostiOnline popularna voditeljka „Studija B“, Ivon Jafali.

* Šta donose jutra uz najlepši pogled na Beograd?

Različite slike i uvek inspiraciju. Postoji ta rečenica koju je mladim novinarima, koji su stizali na vrh Beograđanke, uvek izgovarao čuveni Đoko Vještica: „Samo pogledajte kroz prozor i uvek ćete imati priču.“ Baš ta pozicija donosi najbolji mogući pregled onoga što se u određenom trenutku dešava i mi to često podelimo sa gledaocima, jer smo sačuvali spoljnu kameru koja beleži šta se događa u prestonici.

* Sa kim je najlepša jutarnja kafa? Sa voljenom osobom ili samoćom?

To se kod mene promenilo. Dok sam radila noću bilo mi je potrebno mnogo samoće i ćutanja, zato što su me pripreme za emisiju, koja se emitovala pet dana u nedelji, kao i komunikacija sa sagovornicima veoma iscrpljivale. Sada, čim otvorim oči imam potrebu da ugledam čoveka kog volim, i da ta prva jutarnja kafa bude ispijena u njegovom društvu.

* Da li je, u vašem slučaju, jutro, zaista, pametnije od večeri?

Drugačije su energije u svakom slučaju. Rano ustajanje mi je još uvek naporno, ali su mi razbuđivanja mnogo brža. I mnogo je veća odgovornost da budemo tačni, da na vreme budemo u šminkernici, u studiju. Kad smo bili mlađi to je bilo opuštenije, pa se dešavalo da iz kluba u kome smo proveli celu noć idemo na Jutarnji program. Meni je najvažnije to što još uvek ne osećam umor, što znači da je dobro što se i dalje bavim ovom profesijom. Nisam bila umorna ni kada sam počinjala u ponoć i često trajala do jedan, pola dva, a nisam ni sada. Jutro i Beograd me nose.

Foto A.Stanković

* Još uvek budni sa Ivon se može reći i za noć i za jutro. Šta vas stalno drži budnom?

Uvek sam budna za svoje najbliže okruženje. Širom otvorenih očiju pratim sve što se dešava u životima meni najdražih ljudi. Najbitnije mi je da li su dobro i da li su srećni. Ranije, kada su mi govorili da će mi se okruženje suziti, nisam mogla da verujem, mislila sam da je ceo Beograd moj, dok je u ovim godinama to drugačije i potpuno je logično da se okruženje iskristališe i da emocije usmeravaš samo prema najbitnijim ljudima. S druge strane, moram priznati da me odlazak iz Beograda, takođe, drži budnom. Kada putujem, imam želju da što više komuniciram sa mestom u kome sam, sa ljudima, da osetim atmosferu, život i duh neke destinacije. Poslednje što me je držalo budnom do kasno u noć jeste Krit, na kome smo bili na bračnom putovanju, odakle sam ponela prelepe uspomene.

* Medijska slika Srbije je neuporedivo drugačija u odnosu na onu od pre samo nekoliko godina. Kakav je vaš stav o svemu što nam danas kroji stvarnost, društveni i javni život?

O tome često razmišljam i prolazim kroz različite faze. Desi se da budem užasno iziritirana, pa besna, pa se čudim u šta se sve pretvorilo. Često nam zameraju da smo se značajno povukli i da ne podižemo glas, ali pritiskom na daljinski upravljač ti, zaista, možeš da imaš sliku koju želiš. Ja to i činim. U poslednje vreme često se vraćam drugom i trećem kanalu državne televizije i pronalazim svoje sadržaje. I dalje sam televizijski gledalac, nisam se prebacila na digitalne platforme, ali pravim selekciju, jer ne želim da budem iziritirana onim što se dešava u medijima. Biram da to ne vidim i da uživam u onome što me oplemenjuje, zabavlja i uči nekim novim saznanjima.

* Studio B se mnogo promenio. Neki kažu i nestao. Šta je ostalo isto?

Ljudi zbog kojih sam se uvek vraćala na vrh palate “Beograd”. Neke od njih gledaoci ne vide, jer su iza kamera i u režiji, a tu su i divna prijateljstva sa kolegama voditeljima, koja traju godinama. Ne mogu da ne spomenem i mlade, koji se kristališu kao budući novinari. Kroz njih, kao da posmatram sebe na početku mog puta u ovom poslu.

* Zbog čega vas ne gledamo na nekoj, uslovno rečeno, velikoj televiziji?

Bilo je pregovora, ali jednostavno, ne bih umela da radim format koji mi je ponuđen. Važno je prepoznati da neke stvari nećete umeti, da neke stvari ne želite i da ostanete dosledni sebi. Na kraju krajeva, možda ja, prosto, pripadam tom dvadeset drugom spratu Beograđanke, tom pogledu i toj staroj školi za koju, očigledno, još postoji mogućnost da je nosim kroz svoj profesionalni život.

* U svim tim promenama, niste promenili sebe. Kako ste izbegli uticaje?

Verujem da je to jedna vrsta datosti. Izdržljivost, osmeh, vraćanje na ono što jeste tvoja bit, predstavlja osnovu koju nadograđuju ljudi koji te vole i koji ti daju potpunu podršku na ovom putu koji se zove život. Mislim da je to najvažnije. Kada sam prolazila kroz veoma loše i teške životne periode, uvek sam imala želju da vratim osmeh u svakodnevnoj komunikaciji, u samoposluzi, sa komšijama, i nekako sam na tome insistirala, iako se često nisam tako osećala. Sada je on, srećom, stalno i najiskrenije prisutan.

* Osmeh, harizmu, pozitivnu energiju i vedrinu niste ostavili u noći, već ste je preneli i na jutro. Da li to jesu temelji istrajnosti i sreće, kako u životu, tako i u poslu, posebno danas, u zrelim godinama?

* Mislim da jesu i, zapravo, to spoznajem tek sada. Svi mi se, s vremena na vreme, malo umorimo, pa i u pet ujutru sebi postavljaš mnoga pitanja. Da li je trebalo praviti drugačije izbore u životu, da li je trebalo da odem odavde, i još toliko toga. Sa tim pitanjima se ponekad budiš, sa njima živiš, a onda, kada uradiš četiri sata kvalitetnog programa i poštom dobiješ pismo od gledateljke, u kome piše samo hvala vam što mi ulepšavate život, onda znate da ste sa određenim razlogom tu gde jeste i da je sve ovo prava stvar. To je ono unutrašnje, intimno osećanje koje, u mom slučaju, nije merljivo ni finansijama, ni kvadratima, ni automobilima, već emocijama i osećajem slobode koji je meni presudno važan. Uvek je to jedna vrsta kruga koji se završi, pa opet počne na jedan dobar način, ako je utemeljenje iskreno.


Foto A.Stanković

* Koliko vam je miran san, u smislu savesti, važan i neophodan?

Veoma, a tu je i osećaj odgovornosti. Spadam u kategoriju ljudi koji su skloni određenoj vrsti samoanalize, mada mi i ona, na kraju dana, može napraviti neku zamku, pa od same sebe ne dobijem dobar odgovor, ali puno razmišljam o tome i zaista se trudim da na dnevnom nivou budem dobro i emitujem pozitivna osećanja. Kako prema mojoj drugoj porodici, koju čine kolege, tako i prema svom najbližem okruženju. Imam potrebu da im ulepšam dan, da prepoznam u kakvom su raspoloženju, da im posvetim vreme, i pokušam da im, kao i sebi, umirim san. Postoji kod mene jedan koncept nepristajanja na određene stvari, upravo zbog tog mirnog sna. Prijatelji me zbog toga često kritikuju, ali verujem da je najvažnije da sam sebe možeš da pogledaš u ogledalo, i da ti odraz koji vidiš donese mir.

* Kako prevazilazite tmurna jutra i olujne noći u emotivnom smislu?

Imam neki neverovatan kontrast u svojoj ličnosti, što mi bliski ljudi kažu, kao i mama, koja me najbolje poznaje, a to je da ćete na mom licu uvek videti osmeh, a nikada nećete znati šta se u mojoj duši dešava. Verovatno je to utemeljeno u mene, da sam u trenucima kada je najteže naučila da se okrećem samoj sebi, da ne opterećujem druge svojim problemima, već da sa njima delim samo radost, a da kroz ove procese prolazim sama. To često nije dobro kako za mene, tako i za mog supruga i prijatelje, koji bi voleli da ponekad dobiju odgovor na pitanje šta ti je, ali ja sam naučila da te periode odbolujem sama. Vremenom to postane način na koji ideš kroz život i koji se teško menja. Ipak, trudim se, bilo bi mi poražavajuće da je sve to isto u odnosu na pre, recimo, deset godina.

* Da li i dalje sanjate budni i jeste li ostvarili bar deo onoga što ste želeli?

Nikada nisam bila osoba sa velikim snovima. Ono što uvek prizivam u svom životu jeste bezbrižnost koju osećamo u detinjstvu. Kad bismo tako mogli i kroz život, meni je to onda u potpunosti ostvaren cilj i plan, u smislu da su ljudi koje volim zdravi, da imaju što manje problema i da su, koliko god je moguće, srećni i nasmejani. To je moj ideal ka kome težim u životu, uz ogromnu ljubav prema poslu koji radim. Buđenje pored drage osobe i skakutanje naša dva psa. Dom, koji ljubav, prijateljstvo i poštovanje čine toplim i srećnim, što sam i dobila u svom braku. Odlazak do redakcije i druženje sa kolegama. Osvrt na Beograd sa vrha Beograđanke. Ako je lep i sunčan dan, onda reka na kojoj mogu da dočekam i veče uz roštilj sa prijateljima, dobro vino i muziku, mnogo smeha i razgovora. Dakle, sitnice koje su, u suštini, najvažnije.