Vanja Ejdus: Istinski život jednog glumca se ne krije na crvenom tepihu i na naslovnim stranama, on je negde drugde

VANjA Ejdus je dete pozorišta, dete umetnosti i jednog od najvećih glumaca koji je nastavio da živi kroz njeno trajanje i njene svetlosti na scenama. S druge strane, dovoljno svoja, dovoljno različita, drugačija, nikada u senci svog oca, ali sa mnogo nijansi sopstvenog talenta, izgradila je svoj život i umetnički put na pravi način.

Dosledno i iskreno. Tim vrlinama brani svoje uloge i svoje ideale, oslanjajući se na sve ono što njen temelj čini snažnim, a što otkriva u ovom intervjuu, u susret novim umetničkim izazovima koje će predstaviti publici tokom nadolazeće jeseni.

Njena priča je konkretna i otvorena, njen portret jasan, ali obojen sa dovoljno emocija, mudrosti, harizme, i one specifične tajnovitosti koja prezime koje nosi čini toliko posebnim, u svakom smislu.

* U čemu vas je gluma kao dar, izbor i put kojim toliko dugo koračate, najviše oblikovala i odredila, koji koraci su bili najteži i jeste li sami birali putokaze?

Gluma je nesvesni impuls još iz najranijeg detinjstva, moj jedini profesionalni san u koji nikada, za sve ove godine, nisam posumnjala. Od svoje pete godine išla sam u dramsku grupu Mike Aleksića, od petnaeste u Amatersko pozorište “Dadov” i sa devetnaest godina upisala sam Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, tako da sve to zajedno traje već skoro četrdeset godina. Pored toga, odrastala sam sa glumcem i bila i sa te strane ceo život okružena pozorištem, ljudima iz pozorišta, pozorišnim temama i pre svega ludačkom ljubavlju ka pozorištu i glumi. Pored toga, mama mi je bila arhitekta i televizijski scenograf, te sam i sa njom puno vremena u detinjstvu provodila na televiziji, u Košutnjaku. Verovatno je samo iz ovih činjenica jasno koliko me je gluma odredila i obojila moj život. Da, sama sam birala svoj put, nikada mi niko u porodici to nije nametao, roditelji su nas puštali da sami imamo svoje izbore. Moj brat, koji je odrastao u istom okruženju, je profesor na Fakultetu političkih nauka i apsolutno nema nikakve veze sa celim tim svetom.

Očigledno sam ja bila pogodnije tlo da se seme glumačke zaraze poseje u moje biće. Tata me je isključivo upozoravao koliko je teško biti glumac, a pogotovo glumica, koliko je teško i najvažnije trajati, kako je to trka na duge staze, i nije me odgovarao od te moje zamisli, ali me ničim nije ni podupirao ka tome, ostavio mi je da sama donesem odluku. Takođe, priče kako deca glumaca lakše upisuju glumu jer ih neko gura, u mom slučaju nisu nimalo tačne, jer mi je na prijemnom ispitu profesor Bajčetić, koji me je primio u uži izbor, ali ne i na klasu, rekao kako je moj najveći problem što mi je otac glumac i da sam previše dobro spremljena za prijemni. I sledeće godine, kad sam primljena, postojao je određeni zazor od te činjenice i prošla sam na prijemnom dosta težak dril i proveru. Najteži koraci su mi bili da savladam sopstvenu nesigurnost i samokritičnost.

Foto: Narodno pozorište

* Čime je bio popločan vaš put, a da ste sa tim morali da se izborite sami, a šta vam je pomoglo da izbrušite svoj talenat i izgradite svoju ličnost, i da danas možete da kažete da ste, u tom smislu, zadovoljni i ostvareni?

Jedan deo sam već rekla u prvom odgovoru, a potom, već sa dvadeset tri godine, dobila sam da igram vrlo zahtevnu ulogu, “Hasanaginicu”, u režiji Jagoša Markovića, i pred mene je odmah, na početku karijere, bačen užasno težak zadatak. Sećam se da posle premijere nisam smela sat vremena da izađem iz garderobe od straha kako je prošlo. Posle toga, igrala sam veoma zahtevne dramske uloge i imala sam sreće sa repertoarom, zaista puno divnih uloga.

Foto: Dušan Šljivić

Svi uspesi, svi padovi, svi strahovi, svi procesi, svi ljudi koje sam upoznala, sva nova prijateljstva, svi raspali odnosi, sve odluke koje donosite, sve knjige koje pročitate, sve predstave koje pogledate, sva putovanja koja proputujete, bruse i formiraju ličnost, i taj proces promene nikada ne prestaje. Ne mogu danas ništa da kažem, ni da sam zadovoljna, ni nezadovoljna, ni ostvarena ili neostvarena, jer se taj osećaj konstantno menja, i ne volim da donosim nikakve konačne zaključke. Jednog dana se čovek može osećati ostvareno, a već sutradan potpuno suprotno.

* Na šta ipak taj proces stalnih promena ne utiče, a što je uvek u vama i na jedan način predstavlja vaš podstrek i motiv?

Pre svega, detinjasta ljubav prema profesiji kojom se bavim.

Foto: Dušan Šljivić

* Uz tu detinjastu ljubav, doslednost sebi, individualnost, snažan habitus i autentična lična i umetnička ekspresija, čini se, jesu neke od vaših karakteristika? Čime ih branite?

Biti dosledan sebi je, verovatno, najteže u vreme kada svi prodaju svoje ideale, u vremenima duhovnog i materijalnog posrnuća. Ne želim i ne umem da budem nedosledna svom biću, ne samo umetničkom, već i ljudskom jer bih, verovatno, bila mnogo nesrećna. Pre svega mi je važna zdrava etika. Time branim i sve ostalo. Najviše iskrenošću. Habitus i ekspresiju ne branim, one brane mene.

Foto: Dušan Šljivić

* Da li je ta zdrava etika razlog što niste medijska zvezda u onom senzacionalnom i estradnom smislu, što niste svakodnevno na naslovnim stranama i crvenim tepisima, i ne pripadate tom svetu?

Sve su to usputne stvari, crveni tepisi i naslovne strane. Kada idem na neki događaj, idem da bih se tamo provela ili nešto gledala na primer, ali kad vidim novinare koji škljocaju, često idem zaobilaznim putem, jer mi je to neprijatno. Nekako mi se čini da je kod nas sve to lažni i jeftin glamur, i ne volim da budem deo toga. Najgore od svega mi je što su se kod nas izmešali umetnost i šund, te na naslovnim stranama istih novina izlaze i umetnici i folk pevači, kao i učesnici rijalitija. Istinski život jednog glumca se ne krije na crvenom tepihu i na naslovnim stranama, on je negde drugde.

Foto: Dušan Šljivić

* Stiče se utisak da niste “otvorena knjiga”. Da li se tako čuva taj istinski život glumca?

Nisam ni zatvorena knjiga. Introvertna sam po prirodi ali, zapravo, vrlo otvorena u pokazivanju svega što mislim.

* Ipak, nosite jednu iskru nedokučivosti, ponekad i odraz sete u očima. Šta donosi vaša samoća, a šta odnose vaše suze?

Suze su čišćenje i uvek su dobrodošle. Ne plašim ih se i uvek im se rado predajem jer me čine zdravijom i lakšom. Samoća mi je potrebna da bih napunila baterije i obnovila sistem, ali ne predugo.

Foto: Dušan Šljivić

* Ponekad delujete sneno, daleko, u nekom svom svetu. Kakav je on i da li njega karakteriše ta samoća?

Samo vam tako delujem, nisam tako daleka, niti snena, vrlo sam konkretna osoba, preduzimljiva, okrenuta ka drugima i ka realnom životu.

* Jednom ste izjavili da vas veoma zanima ljudska duša? Kakva je vaša?

Zanima me jer mi je to posao, da čačkam po dušama, ali i inače, kad posmatram ljude, zanima me ono što je ispod. Tu nailazim na mnogo interesantnije stvari od onih koje su iznad. Moja je komplikovana, nju još nisam dovoljno pročačkala.

Foto: Dušan Šljivić

* Kakav je trag koji, za sada ostavljate, a kakav želite da ostavite?

Ne razmišljam o tragu koji ostavljam, osim u odnosu na moju ćerku. Tu me jedino zanima taj trag.

* O koju prepreku ste se, u životu i karijeri, najviše sapleli, a šta vam je pomoglo da ustanete?

Najviše sam se saplitala o sopstvenu nesigurnost, gde bi, kada bih pala, došla ona druga strana, takozvana sigurnost, koja bi mi pružila ruku da se podignem.

Foto: Narodno pozorište

* Šta je potrebno da promenite u svom ličnom i umetničkom izrazu?

Manje fatalizma. Sve doživljavam fatalno i previše me to troši. Izgorim pre vremena.

* Šta vas uvek vodi napred, na šta se oslanjate u svakom smislu?

Oslanjam se na privatni život koji mi je podjednako važan kao i profesionalni. Tu mislim na svoju porodicu, mamu, brata, ćerku, partnera, prijatelje, kuću, putovanja, druženja, kuvanje, vežbanje, knjige, pijacu. Sve to mi je oslonac. A verujem da je sve baš onako kako treba da bude. I dobro i loše.

* Da li sve što ste nabrojali čini, pored oslonca, i vašu sreću?

Sreća je relativan pojam, a čovek je proklet, pa uvek želi više. I više sreće i više ostvarenosti i više zadovoljstva. Nisam nezadovoljna i ne osećam se neostvarenom. Ali, uvek težim boljem.

* Šta je najdragocenije što je od umetnosti vašeg oca, velikog glumca, Predraga Ejdusa, ostalo u vama, a šta od njegovog života, njegovog bića, mudrosti, reči, trajanja, godina?

Mnogo je ostalo. Baš mnogo. Puno posvećenosti, ljubavi, rada, odgovornosti, a opet, i lucidnosti i slobode. On i ja smo se dosta svađali oko pozorišta, ali uvek, kad imam neku dilemu, zapitam se šta bi mi on rekao. Ostanu, ipak, roditelji zauvek, misaona i emotivna vodilja, hteli mi to ili ne.

* Šta je izvesno kada su budući profesionalni projekti u pitanju?

U Narodnom pozorištu me osmog oktobra očekuje premijera predstave “San letnje noći “, u režiji Kokana Mladenovića, zatim gostovanje na festivalu u Rusiji sa predstavom “Carstvo mraka”, snimanje serije “Jedini izlaz” sa Darkom Nikolićem, snimanje filma “Nebesa” sa Srđanom Dragojevićem, i čekam da izađe serija “Realna priča”, koju sam ove godine snimila sa Gordanom Kičićem, kao rediteljem, producentom i glavnim glumcem, a koja će se emitovati na RTS-u.