Uprkos svim patnjama, nosim veliku životnu radost

Priča koja je pred vama može da ponese podnaslov Sofijin izbor. Jer, ovo jeste priča o glumici koja je izabrala svoju umetnost. U početku, gotovo nesvesno, očarana mirisom za koji nije znala da će odrediti njene buduće životne scenarije, a onda hrabro, sa knjigom autograma u rukama, i snovima posvećenim ljudima zbog kojih je postala to što jeste.

Sofija Juričan je, kako kažu, stara duša, ali je njena mladost toliko snažna i nasmejana, a njen talenat izbrušen tugom i srećom, da svaki njen izlazak na scenu ima mnogo veće značenje od onog koje vidimo. I to je sasvim dovoljno reći.

Sve ostalo kriju redovi koji slede. Pre svega, život. I njegovu istinu. Njenu istinu.

* Može li se rečima opisati umetnost u nečijoj prirodi, i na koji način je vas povela putem na kome ste danas?

Veliki deo toga je datost, ono što zovu božji dar, sa kojim se rađaš. Ne mislim samo na talenat, nego na jednu vrstu prepoznavanja i osećanja koje imaš kad, kao dete, gledaš serije, filmove i pozorišne predstave. Mama mi je pričala da sam, kao mala, imala želju ne samo da gledam predstave, nego i neku vrstu obožavanja prema glumcima, kad izađu na scenu. Uvek sam tražila da sedim u prvom redu, i kada me je pitala da li je to zbog toga da bih bila bliže glumcima, rekla sam da nije, nego da volim da osetim miris kostima. Sećam se tog osećaja kako se čvrsto, sa obe ruke, držim za stolicu, i želje da se popnem na scenu, samo da ih poljubim, i da se onda vratim, a oni da nastave da igraju. Sa bakom sam neke filmove kao što su, recimo, „Praznik u Rimu“ i „Prljavi ples“, gledala mnogo puta, i kada mi se dopadne neki glumac, onda naučim tekst njegovog partnera i kao razgovaram sa njim. Tako da, postojao je taj neki put, ali nije postojala nikakva ambicija, niti je bilo šta nagoveštavalo da će sve to dovesti do toga da budem glumica. Ni moji nisu bili preterano raspoloženi za tu vrstu mog opredeljenja, jer je to, pre svega, specifičan svet, a zatim i naporan i vrlo nestabilan posao. Ipak, upisala sam akademiju iz prvog puta. Danas mogu da kažem da je to jedna od najlepših ali i najzahtevnijih profesija, koja nosi jednu vrstu nestalnosti, ali i neku dragocenost, neodvojivost od tebe samog. To znači da kraja nema i da moraš da budeš izuzetno strpljiv, jer je gluma maraton, i nije stvar samo iskustva, zanata i talenta, nego umetničko razvijanje dolazi sa godinama i sazrevanjem, baš zato što je neodvojivo od čoveka. Lepota i jeste u tome što nema kraja, u toj prelepoj beskrajnosti.

foto Privatna arhiva

* Kada ste iz publike prešli na scenu, jeste li sačuvali tu fascinaciju, tu magiju koju ste osećali kao dete i koliko vas to određuje kao profesionalnu glumicu?

Na kraju prve godine akademije, neko je rekao mojoj profesorki Gordani Marić da ja i dalje idem po pozorištima i uzimam autograme od glumaca. I ona mi kaže: „Sofija, da li je moguće da vi to radite, kako možete da skupljate autograme, pa vi ste njihova koleginica. Ne možete tako da se ponašate.“ A za mene su glumci uvek bili tako veličanstveni i toliko mi je taj svet bio nedostižan, da na nekom nivou, i kad sam upisala fakultet, nisam mogla da poverujem da je to stvarno. Mislila sam - dobro, mi smo sad tu, u školi, ali pozorište je tamo negde i pitanje je da li ću ja ikada do njega stići. Divno je ovde, lepo je što su me primili, samo, valjda nisu pogrešili. Završila sam fakultet kao najbolji student, ali me je to strahopoštovanje prema glumcima i posle dugo držalo. I dan-danas mi to pitanje odgovornosti, stalno lebdi iznad glave. Mislim da je to dobro, jer te drži budnim, ne da ti da zaboraviš odakle si krenuo, kuda ideš, i gde treba da stigneš. Postoji put koji mora da se utre i ne sme da se napusti, jer on je jedan jedini, kao i istina, koja se u glumi traži. Ona je jedna, neoboriva i neponovljiva. I ne smeš da upadneš u zamku zabluda, samoljublja ili nekog statusa, sa ostvarivanjem nekih stvari. Veoma je lako danas pomešati kategorije i vrednosti. Profesorka nam je stalno govorila: „Ne možete igrati samo za publiku. Mora da se ima neki viši smisao.“ Uvek se trudim da ne izgubim taj viši smisao i da ne zaboravim da ne postojim ja u umetnosti, nego umetnost u meni. To je najteže, da slučajno ne pomisliš da si bogom dan, jer tu kraja nema. Tu si odmah udario u plafon. Jer, i to što osvojiš je na neko vreme. Posle, ili ideš dalje, ili staneš, ali ako si stao, i misliš da samo to treba da nosiš sa sobom, onda si u velikoj zabludi.

* Kako ste izbegli zamke o kojima govorite i koji koraci su vam bili najteži na tom putu do istine?

To je proces. Još na studijama sam počela da radim, u Ateljeu i JDP-u, sa sjajnim rediteljima poput Dejana Mijača i Egona Savina. Bilo je i preispitivanja i mojih moći i nemoći u svemu tome, ali onda, sa iskustvom i vremenom, desi se momenat kada se sve nekako uveže, i to se kod mene dogodilo tokom poslednjih nekoliko godina. Sve se povezalo i to je bio prelomni trenutak koji mi je pokazao da sa publikom imam veoma dobru interakciju. Zato toliko volim pozorište. Tu je odmah jasna stvar, reakciju ljudi dobijaš odmah, ali i ti pružaš više. I to je divno, ali je, u isto vreme, i bitka koju uvek iznova vodiš i dobijaš ili ne dobijaš. Sa zrelošću izađeš na čistinu i kad spoznaš sebe, otvori se mnogo toga, možda i prvi put sagledavaš neku svoju snagu, moć, dar i percepciju stvari. Tada shvataš da je jedini način da nešto braniš da to radiš iz svog ugla, iz svog stomaka. I da veruješ sebi. Kad si klinac, uglavnom radiš ono što se od tebe očekuje, kako drugi misle da treba, ispunjavaš zadatke, učiš, gledaš, sve je veliko i sve je važno. Onda, u jednom trenutku, sve što si pokupio i naučio u tom sistemu, treba pustiti i poverovati sebi u odnosu na sve to. Kad se to desi, kad ti počinješ da svedočiš o nečemu na osnovu svog iskustva, svojih osećanja i svoje životne amplitude, a moj život je bio vrlo dinamičan u pogledu emocija, posebno tuge, onda, kad nešto radim, zaista mogu da se poistovetim i da svedočim o tome, da stvarno znam, a ne da pretpostavljam. Životno iskustvo je veoma važno. Ja sam, recimo, igrala Martu, od šezdeset i nešto godina, u predstavi „Ko se boji Virdžinije Vulf“. Često mi kažu, uprkos mladosti, ti si stara duša. I ja sam, zaista, sa dvadeset i nešto godina, ponekad imala utisak da su iza mene tri života. Verovatno sam i zbog toga, pored ostalog, otišla u glumu i često dobijala da igram starije žene, pune iskustva, emocija i života.

foto Privatna arhiva

* Šta je „ostarelo“ vašu dušu i da li je to dubok pečat vašeg umetničkog izraza?

* Čini se da ste tu tugu pretvorili u svoju snagu. Delujete veoma stameno, igrate određene uloge koje oslikavaju tu, uslovno rečeno, staru dušu. Kakva je ona kad se spuste zavese na sceni?

Privatno, ne doživljavam sebe na taj način. Naprotiv, imam mnogo svojih pitanja, nekad mi se čini da je sve vrlo uzburkano u meni i da, s vremena na vreme, u određenim životnim periodima, otvaram Pandorinu kutiju, sve vadim napolje, i sve kreće iz početka. Često je zahtevno i opterećujuće, ali to je kao neki krst koji nosim, ne umem drugačije. Ljudi se ponekad prepuste inerciji, dozvole da ih život nosi i ne razmišljaju mnogo, a ja sam stalno prisutna i stalno sebe sagledavam i preispitujem. Iako često igram jake karaktere, žene koje imaju neku moć ili vladaju, uvek ističem i njihovu ranjivu stranu, jer to, u stvari, jesam ja. Delujem stameno, ali sam veoma ranjiva, emotivna, nežna, finog tkanja i to lako može da se vidi, jer sam vrlo otvorena. S druge strane, u nekim ključnim momentima, kad je pitanje biti ili ne biti, i kad se mora uraditi prava stvar i stati pred sebe, onda me obuzima snaga koja me drži i zbog koje se borim.

foto Privatna arhiva

* Kada uspete da zatvorite Pandorinu kutiju, šta ostaje? Kakav put pred vama?

Trudim se da, i kad pravim neke kompromise, to radim svesno i da znam zbog čega u njih ulazim. Možda je stvar i u tome što volim da budem svoja, da budem dobra pred samom sobom, volim svoju slobodu, volim da to dokle sam stigla bude zahvaljujući meni i mojim trenutnim sposobnostima i sagledavanjima, a ne posledica kompromisa koji bi me skupo koštali, da ne mogu mirno da spavam. Važno mi je i to što se družim sa ljudima koji slično razmišljaju, čije mišljenje cenim, koji su prošli i životni i glumački put. Pratim njihov sistem vrednosti koji mi je važan, relevantan, kao neki koordinatni sistem u kome se krećem, jer je vrlo lako pogubiti se. Trudim se da sebe u svemu tome očuvam, da ne dozvolim da me nešto naruši ili zavede, i stalno se preispitujem. Mora da se ima neki mikrosvet, da napustiš velike snove da možeš nešto bitno da promeniš u globalu, već da pokušaš da ti u životu bude udobno, da budeš okružen ljudima koje voliš i da bukvalno, na dnevnom nivou, činiš neke radosti.

* Možemo li takav stav nazvati Sofijin izbor? Odbranom od duhova iz Pandorine kutije i svega lošeg što život nosi?

I to je, isto, neka datost. Uprkos svim patnjama, nosim veliku životnu radost, uvek sam je imala, i stalno imam osećaj da postoji veliki, neiskorišćen kapacitet neke energije i života u meni, koji tek treba da eksplodira. Kao da me nešto važno tek čeka, ne samo profesionalno, nego uopšte. To me drži, to je moja priroda. U suštini volim ljude, verujem im, što ne znači da se nisam razočarala i opekla i da ih ne vidim dobro, ali sam rešila da od toga uzmem najbolje, zato što je meni tako lepše. Volim da delim. Sve delim. Uvek je tako bilo. Meni malo toga znači u životu, ako nemam sa kim da podelim, imam potrebu da sve bude u redu, volim kad se ljudi raduju. A nekako sam energična, borbena, avanturista, i to je taj životni dah koji mi pomaže da, i kad mi je najteže, odjednom napravim zaokret, i iz bola se prepustim životnoj radosti. Ljudi me povuku i zato toliko volim prijateljstva. Imam divne prijatelje koji su uvek tu za mene i čuvaju mi leđa. Drže me da ne padnem. U najtežim životnim trenucima oni su tu i to mi je pokazatelj da stvarno imam nešto vredno. U današnjem vremenu je veoma važno imati ljude koji vas iskreno vole, koji mi uvek kažu: „Samo idi napred, tu smo, mi ćemo ti reći ako nešto nije dobro.“ I ja njima stalno govorim: „Znate me otkad sam bila dete, sve morate da mi kažete, a ne da me tapšete po ramenu i da ja nešto ne vidim.“, jer nekad, sami, svesno zatvorimo oči.

foto Privatna arhiva

* Šta vam, osim prijatelja, pomaže da uvek držite otvorene oči?

Dugo mi je trebalo da poverujem svom stomaku i svojoj glavi i mislim da sam došla do toga. Razni ljudi iz raznih uglova nešto sagledavaju, ali sam shvatila da sam ipak ja ta koja mora da procenjuje i veruje svojim parametrima. Naučila sam da slušam svoje srce i instinkt. Nekad nemam odmah objašnjenje zašto je nešto ovako ili onako, ali polažem puno na racio i mnogo radim na njemu. S druge strane, sve više dopuštam da mi stomak odredi neke stvari, jer se pokazalo da ja, zapravo, nepogrešivo znam. Ranije bih poslušala druge i njihovo mišljenje uzela kao relevantnije u odnosu na moje, a sad dolazim do toga da najviše verujem sebi i svojoj intuiciji.

* Šta srce i intuicija nepogrešivo govore, a da vam predstavlja putokaz?

Možda će zvučati naivno, ali stvarno verujem u istinu, vrlo sam pravdoljubiva i mislim da, pre ili kasnije, uvek dođe do jasne slike. Na akademiji sam naučila da u životu može da vlada haos, ali u umetnosti mora da vlada red. Nekako, kad se upale ti reflektori, a i kad se u životu odvoji žito od kukolja, mnoge stvari se iskristališu i jasno se pokaže šta je šta. Za nešto treba mnogo vremena, za nešto manje, ali, kao i u glumi, moraš biti strpljiv i ostati svoj na tom putu. Nije to uvek lako po mene, umem da budem surova, veliki sam perfekcionista i nikada ništa ne zameram drugima, samo sebi. Shvatila sam da drugi mogu biti ovakvi ili onakvi, i da svet može biti ovakav ili onakav, ali da je moje da naučim da se postavim, da razmišljam, i zato sebi najviše i zameram. Ne mogu da menjam sistem, nego moram da prihvatim da nešto ne mogu ili neću. Uvek je do mene. Onda sebi zamerim kad napravim neki faul i kažem - pa dobro, ti to svakako ne možeš, šta te briga, ili - ako možeš, zašto onda nisi.

* Koliko je teško iskristalisati sreću i u tom smislu biti strpljiv i sačekati je?

Jesam srećna, ali ima još nekih privatnih stvari koje mi nedostaju da bi se ta slika zaokružila. U suštini, to ne znači da, i kad mi nije lako, nisam srećna. Dobra sam pred sobom, hajde tako da kažem, pa onda imam i nadu i razlog da se smejem.

* Čiji autogram je najnoviji u vašoj riznici, ili bar neki detalj koji nas vraća na početak, a samim tim, i na suštinu ove priče?

Pre neki dan kiša u Beogradu, potop, ne može da se zaustavi taksi. Ja sa Katarinom Gojković popila piće na Cvetnom trgu, jurimo taksi za mene, nailazi Branka Katić, koja isto ne može da nađe taksi. Izljubiše se one, Kića me upoznaje sa njom, kaže da sam isto glumica, da ću uskoro da igram u Zagrebu i Branka kaže da će doći da gleda. Ode Kića, nas dve krenemo peške i nekako uspemo da uhvatimo slobodno vozilo. Kažem ja taksisti da ćemo prvo nju da odvezemo, pa ću ja na svoju stranu. Stižemo i ona hoće da mi da deo para. Rekoh: „Branka, molim te, dozvoli da platim makar vožnju, toliko sam te puta jurila za autograme.“ Hoću da kažem - sedim sa Brankom Katić u tom taksiju, toliko godina kasnije, mi smo koleginice, ona će doći da gleda moju predstavu, a ja se još uvek sećam njenih nasmejanih očiju kad sam joj tražila autograme. Ništa nije slučajno. Kad sam imala četiri godine Gorici Popović sam sedela u krilu i prepričavala joj epizode „Boljeg života“, a sad smo nas dve koleginice i prijateljice. Dakle, to nešto što me je odredilo, me je, na kraju, kod njih i dovelo. Kod onih čije sam kostime mirisala, a sa kojima sada delim istu umetnost. Život je stvarno veličanstven!