Gorica Nešović: Kad se suočiš i pobediš svoje strahove, suze dođu kao olakšanje

Za neke susrete i priče nisu potrebni povodi, zato što uvek donose nešto što će vam ulepšati dan, oraspoložiti vas, ali i navesti da o mnogim stvarima razmislite, deleći iskustva, različite teme, anegdote, energiju, emocije, smeh, optimizam.

Intervjui sa Goricom Nešović su upravo takvi - životni, jednostavni, spontani, prijateljski, vedri, duhoviti, realni, ali uvek duboki, sa ozbiljnom životnom potporom i argumentima o onome što govori, misli, oseća i prenosi drugim ljudima. Istinu pre svega, koju iznosi na svoj način, ne štedeći reči, iskrenost, i suštinu, bez ikakvih mistifikacija.

Takav je i ovaj, koji, kao kad slušamo radio, čini da se osećamo lepo, i svojim smislom dopire do onih koji umeju da čuju.

* Oduvek ste imali svoj mikrosvet, i u njemu, čini se, uspeli da budete srećni. Čime ga branite, u ovom vremenu nekih potpuno drugačijih svetova?

Mi smo socijalna bića, družimo se sa ljudima, i tuđe sudbine, reakcije i razmišljanja utiču na nas. Razvijamo se kao ljudi. Ne mogu ja da mislim isto kao pre trideset godina, ali, s druge strane, ne mogu da budem ni potpuno izmenjena osoba posle trideset godina. Negde sačuvaš sebe i svoj odnos prema životu, ali, mora nešto da te prodrma, pa da kažeš - čekaj, da vidim gde sam, ko sam, šta sam i šta meni od svega ovoga prija, a šta ne. Svako je imao teških trenutaka, niko ne živi idealno, pogotovo ne u Srbiji. Ja sam sebi napravila recept, kad mi je bilo najteže, iako svesna da ima i gorih slučajeva od mene, ali kad dođeš u situaciju da si očajan, sve oko tebe se ruši, gledaš gde živiš, pitaš se gde ćeš sa svojim detetom, šta ćeš da mu kažeš i pokažeš, onda se malo zatvorim u kuću i to radim periodično, svake godine barem dva puta. Slabije komuniciram sa ljudima, ne izlazim i prija mi ta rekapitulacija mene same u proteklih, recimo, godinu dana.

* Do kakvih zaključaka čovek dođe u tim momentima?

Shvatim da sam se nervirala oko nekih stvari koje nisam mogla da promenim i pokušavam da to ne ponavljam. Mora čovek da uči, da vežba i da non-stop govori sebi da se ne nervira, odnosno, da se zapita u kojoj meri određene stvari utiču na njegov život. Kad shvatiš da ono što govore ljudi i što mediji, rijaliti programi i sve ove gluposti koje slušamo i gledamo, ne moraju da utiču na tvoj život, bude mnogo lakše. Posle to treba primeniti u praksi, što je teže, ali, moramo da se čuvamo, jer nas niko neće sačuvati ako to sami ne učinimo. Razmišljanje o sebi, svojim prohtevima, apetitima i željama je mnogo važno. Moram da znam šta hoću, da ne želim ono što je nemoguće i nerealno, nego da težim onome što mogu svojim rukama da napravim.

* Da li ste takvim stavom uspeli da sačuvate i ono što vas, u velikoj meri, krasi kao osobu? Iskrenost, duhovitost, blagost, ali i energičnost i emotivnost.

Svako ima u sebi sve što ste nabrojali, samo je pitanje koliko ćemo da dopustimo jednoj ili drugoj emociji da vlada nama. Mnogo je lepo kad se prepustiš pozitivnim emocijama, ali, oči moraju da budu otvorene. Moram da imam bar deset posto rezerve prema tom lepom i da se ne uljuljkujem. Volim da mi bude lepo, ali to ne znači da treba da se napijem da bi mi bilo lepo. Volim da se dobro osećam, da mi je udobno u sopstvenoj koži, da mi je udobno tamo gde živim i gde radim. Nije uvek tako, ali se trudim da bude.

* Da li vam taj procenat rezerve omogućava i da zadržite svoj unutrašnji mir i harmoniju, a onda i u načinu života, i da tako obnavljate pozitivnu energiju?

Mislim da je veoma važno, između ostalog, opraštati. S tim sam se suočila pre nekoliko godina, iz čista mira. Nema ljudi sa kojima ne govorim, ima onih kojima nešto zameram, i onih koji su me povredili ili uvredili. I, šta kad ih sretnem na ulici? Kako bih se osećala? Znači, moram da oprostim. Ne da zaboravim, ali verujem da je u tom opraštanju fora, jer sam tako postala mnogo tolerantnija, zato što nema više one mladalačke, buntovne ideje da menjamo ljude oko nas, da menjamo svet, nego prihvatiš čoveka onakvim kakav jeste. Volela bih da i mene ljudi tako prihvataju, a ne da mi često govore: “Ti si luda, zašto to radiš, trošiš se.” Da, ali ako meni prija da se trošim, pusti me da radim kako hoću. Ljudi su, tokom poslednjih godina, postali takvi da se stiče utisak kao da svako ima neku svoju istinu, koja je jedna jedina, i druge ne postoje. Tolerancija je veoma važna, tome učim i svoje dete, da ne mogu svi da budu satkani po našoj meri, i da ne mogu da se družim isključivo sa onima koji misle kao ja. U toj različitosti i jeste bogatstvo, s tim što ne treba preterivati i mora da se postavi neka granica. Ti misliš tako, ja ovako, i nemoj da me ubeđuješ da razmišljam kao ti, zato što to neće da se desi. Mnogo sam matora da bih na taj način menjala svoj karakter.

* Možemo li da sačuvamo prisnost, ljubav, pripadnost, prijateljstvo, bez da menjamo i žrtvujemo sebe?

Neko misli da su male promene žrtva. Ali, ako znaš zbog čega nešto menjaš i ako će posle toga da ti bude bolje, u nekom segmentu života koji ti je veoma bitan, onda se, i te kako, vredi menjati. Kad vam doktor kaže da morate prestanete da jedete masno, zato što će srce da vam strada, vi se uplašite i pristajete na promenu. Ko hoće da smrša, naći će neki način. Znači, hoćemo da se menjamo da bi nam bilo bolje. Pa, što se, onda, ne bismo menjali i u međusobnim odnosima? To nije dobro jedino ako je na vašu štetu. Nema mnogo slučajeva, ali znam za nekoliko, gde je žena, kad su došli u neke godine, i muž postao šarmantan sredovečan gospodin, a ona gospođa u godinama kojoj je, što bi se reklo, prošao voz, počela od sebe da pravi nešto što nije, ne bi li izgledala mlađe i lepše. I pretvori se u karikaturu plastičnim operacijama, jer gleda ove starlete od dvadeset i kusur godina i pokušava da izgleda kao one, zbog tog svog muža, koji i dalje gleda te starlete od dvadeset i kusur, i okoline koja joj daje komplimente kako super izgleda, a onda je ogovara iza leđa. Što je najgore, ona je svesna toga, i dalje je nezadovoljna i nikada neće biti srećna. To su teška suočavanja. Ja ne mogu da kažem da imam trideset pet godina, jer, šta god da uradim, neću ih imati. Imam mnogo više i srećna sam, jer više nemam one mladalačke strahove, neizvesnosti i znakove pitanja. Nije mi još uvek baš sve jasno, ali mnogo toga jeste, i kad naiđem na neki problem, otprilike znam kako ću da ga rešim i ne paničim. Zbog toga je moj spokoj veći. Nikada se ne bih menjala sa nekom ženom od trideset godina.

* Jesmo li postali površni i neiskreni u iskazivanju emocija i gde smo otišli, u tom smislu?

Otišli smo predaleko. Ljudi su postali lišeni emocija i pretvorili su se u robote. Velike korporacije, privatne pogotovo, zahtevaju da ti svoje probleme okačiš na čiviluk, čak ne ni samo probleme, nego sebe da okačiš na čiviluk, i da uđeš u kancelariju kao racionalna osoba, spremna da radi za firmu, lojalna po cenu sopstvene slobode i onoga što čini život. Znam neke firme u kojima vlasnik kaže da je na prvom mestu posao, pa tek onda porodica, što je potpuno bolesno. Ljudi onda postaju lišeni bilo kakvog zadovoljstva, emocija, zdravog i normalnog života.

* Koliko je taj iskrivljeni sistem vrednosti već postao „normalan“ u svim segmentima života, da smo već, na neki način, otupeli i utopili se u mulj?

O tome da ne pričam. Pa, pogledajte bilo koje dnevne novine - gola, polugola, ispalo joj ovo, vidi joj se ono, desilo joj se ovo. Kao da to nisu živa bića, nego lutke sa kojima se neko igra, a pritom, što je najcrnje, nijedna od njih se ne buni. Imamo i ove paparaco emisije, i skoro gledam kako je neki tip pitao fotografa kad će da prave paparaco fotke. Pa paparaco je, valjda, da ti ne znaš da te oni slikaju! Nedavno sam se i posvađala oko toga sa jednom novinarkom, koja mi je rekla da je to trend u celom svetu. Šta me briga šta je trend! Trend je bio i da se ljudi drogiraju šezdesetih godina! Čekaj bre, nije to trend u modi, nosi se špicasta ili okrugla kragna, pa sam demode ako nosim ono što nije u trendu. Kako možeš da mi govoriš da je emotivni život u trendu!? I moj odnos prema ljudima. Ja ne pristajem na to! Senzacionalizam je kod nas uništio sve. Samo ako je tragična priča, to je interesantno. Da li ima neko nešto lepo da javi ovom narodu!? Ne mora da bude ništa epohalno. Neki događaj iz života, neka anegdota. Toga nema. Crna hronika je glavna, političari, estrada, ko zvecka oružjem, non-stop nas plaše. Plaše nas i vremenom - sutra će da grmi. Ma nije valjda! Kao da živimo ne znam gde, pa nismo navikli da grmi. Stvarno mi to nije jasno i ozbiljno smo nagrabusili ako počnemo da verujemo u sve što piše u novinama i što se govori na televiziji.

* Očigledno je da stvari nazivate pravim imenom, bez zavaravanja, i da su iskrenost i realnost, pre svega, u pogledu sebe, a onda i svega ostalog, važni u vašem životu. Da li ste takvi i kao roditelj?

Poverenje je tu ključna stvar. Ljubav se podrazumeva, posebno roditeljska, koja ne može ni da se opiše. To nisu žmarci, kao kad se zaljubiš, to je deo tebe, deo tvog tkiva, i to se, barem meni, podrazumeva, ali, poverenje se zaslužuje. Poverenje nije na tacni, ono se ne uzima. Ne mogu da kažem svom sinu: „Ja sam tvoja majka i ti moraš bezuslovno da mi veruješ.“ Zašto bi mi verovao? Moram da dokažem to poverenje. I on meni. Prema tome, ono se gradi od prvog dana i hiljadu puta sam se uverila da nisam pogrešila što sam se, u prvim godinama njegovog života, ophodila zaštitnički, previše brinula i skakala za svaku sitnicu, zbog čega su me mnogi grdili. Tako sam, u stvari, gradila poverenje koje se taložilo i stostruko mi se vratilo. Bezbroj puta sam rekla svom sinu, i verujem da svaki roditelj to govori, da treba da bude iskren prema meni i šta god da se desi, ja sam tu. Danas nemam potrebu da kamčim iz njega nešto, jer znam da će mi ispričati. Ne odmah, ali, posle nekog vremena mi sednemo, razgovaramo, i on mi ispriča i loše i lepe stvari, jer zna da neće biti nekakvih nenormalnih posledica, da ću ga razumeti i pomoći mu. To je, za mene, najvažnije. To je ono - izvesti dete na pravi put. Ne da mi zajedno idemo tim putem, nego da ga izvedem na njegov put. Što pre on počne da razmišlja svojom glavom i nauči da čvrsto stoji na zemlji, ja ću biti sigurnija. I uspela sam.

* Koliko su vas sva ova iskustva, preispitivanja, sazrevanje i analize, o kojima govorimo, dovele do toga da pronađete pravu meru svog zadovoljstva?

Poslednjih godina sam vrlo zadovoljna. Naravno, to treba da se doteruje, ali jesam, upravo zbog tog unutrašnjeg mira i spokoja, jer znam šta hoću, šta mogu, a šta ne mogu, i to ne pokušavam. Odnedavno imam neku polineuropatiju, to je oštećenje nerava, pa ne mogu, recimo, da silazim niz stepenice, bez da se držim. I to te isto natera da malo razmisliš, koje su tvoje mogućnosti, šta sam mogla, a šta sad ne mogu, iz čista mira. I sad - kako ću s tim? Ništa! Držim se za gelender i silazim. Jeste problem, ali idi, bre, dalje, teraj dalje, hodaj! Moramo da se trudimo da radimo i one stvari koje nam nisu najprijatnije i najlakše, pa da pomeramo neke granice. Apetiti su ovde mnogo veliki, ljudi hoće da, kad otvore butik, recimo, za tri meseca vrate uloženo i počnu da zarađuju. Pa, ne može! I onda odustaju. Ne možemo da preskačemo tri stepenika odjednom. Moraš jedan po jedan, pa kad naiđe ono odmorište, malo stani, udahni vazduh, pa nastavi. Sklona sam mišljenju da tiha voda breg roni i da polako ne znači sporo, nego postepeno.

* Kad tiha voda udari u pogrešan breg, priznajete li svoje greške?

Kažu mi prijatelji da sam mnogo naivna, jer i dalje verujem ljudima. Ne svima, ali polazim od sebe, a ne od pretpostavke da su svi prevaranti i da sve moram sama. Pa, ja sam sebi sto puta nešto obećala i nisam ispunila. Računam na to da će neko, ponekad, da me prevari, možda nenamerno, nego sticajem okolnosti, ima i on neke probleme. A onda ide teorija - šta te briga što on ima probleme. Pa, vodim računa o tome. I dalje mislim da treba verovati i biti iskren, iako sam se tu zeznula više puta, ali se sad samo trudim da mi te situacije ne budu kritične i da mi od toga ne zavisi nešto krupno. Za to razumevanje, koje imam za druge, kažu mi da je nekada preterano, da ne mogu o svima da brinem i da treba da gledam sebe. Gledam ja sebe, ali moramo da živimo u većem razumevanju. Bitno je da imaš neki krug ljudi kojima veruješ i koji tebi veruju, i mislim da je to ključ za podršku u životu, da kad padneš, možeš da ustaneš. Ja se nikada ne predajem, ali je mnogo važno i da imaš ruku koja može da ti pomogne da ustaneš. Tada je sve mnogo lakše.

* Šta u situacijama kada, ipak, morate da ustanete sami?

Moj tata je umro potpuno neočekivano. Svi smo bili u šoku. Ja, inače, ne idem na sahrane, imam iracionalan strah od groblja, i bežim ko đavo od krsta. I stalno sam, kad se to desilo, razmišljala kako je on živeo, da li mu je bilo lepo. Borio se i izborio. Napravio je kuću, troje dece, kad je otišao u penziju sagradio je jednu kućicu blizu Beograda, tamo uživao, gajio povrće i cveće. Meni je to bilo bitno, da je lepo proživeo i to me je smirivalo. Imao je sedamdeset dve godine, mogao je još, ali je ispunio sebi mnogo želja i tada sam shvatila da ne treba da čekam da mi neko drugi ispuni želje, nego da naučim da to radim sama. Na dan sahrane, rekla sam sebi da neću da budem blizu groba, međutim, ja se nadnela, kao neka sila da me je vukla. Hoću ja mog tatu da ispratim. Još pita posle onaj grobar ko će da rasporedi cveće, rekoh ja ću. Kad je sve prošlo, rekla sam sebi - eto, izdržala si, znači da možeš. Tek tad su došle suze, ali sam se osećala smireno, svečano, dostojanstveno. Kad se suočiš i pobediš svoje strahove, suze dođu kao olakšanje.

* Dotakli smo se sreće nekoliko puta. Možemo li je smatrati epilogom ove priče?

Nema recepta za sreću. Želje, koje sam pomenula, su veoma bitne, ali, opet se vraćam na ono - da li su nerealne ili realne. Treba čovek da nauči da ugađa sebi, od toga da pijem kafu iz omiljene šolje, do toga da ću da kupim novi trosed, i da skupim pare da odem na more u septembru. To su moje trenutne, realne želje, koje me raduju. Da možeš svoje planove da realizuješ, i na nekakvom imaginarnom papiru štikliraš šta si ostvario. Kad mi dete dođe nasmejano u kuću, znam da je njemu dobro, i ja sam srećna. Kad mi orhideja procveta, svima javljam i delim radost. Ljudi misle da treba nešto epohalno da se desi da bi bili srećni, a, u stvari, sve je u sitnicama, koje, često, znače mnogo više nego što mislimo.