Vesna Dedić: Vreme je da se sve zapitamo: Šta ja to nikad nisam, a htela bih?

Već čitavu deceniju Vesna Dedić, svojim knjigama, koje na početku svakog leta, verno poklanja svojim čitaocima, ispisuje jednu stranicu savremene književnosti, koju su mnogi preskakali, ne verujući u težinu, istinu i emociju njenog pera, a onda prećutno, gotovo krišom, čitali sve što na njoj piše, pokušavajući da i kroz ono što se krije između redova, otkriju razlog zbog kog na desetine hiljada ljudi, svake godine, čeka početak jula i knjigu sa potpisom žene koja je, hteo to neko da prizna ili ne, promenila izloge u knjižarama.

I to - sasvim sama! U tome, možda, i jeste ključ njenog uspeha. Neosporivog, uprkos svim osporavanjima. U tome, što nema ničega između redova - osim života.

Tako je i ovog puta. Njen novi roman, „Nikad nisam“, već troši mastilo na posvetama, a ono što se nalazi između njegovih korica, i u ovom trenutku, između godina Vesninog života, otkrivamo u iskrenoj i snažnoj ispovesti koja je pred vama.

* Vaš jedanaesti roman „Nikad nisam“ od sutra je u knjižarama. Iz godine u godinu, odgovornost je sve veća. Šta je ovog puta, možda, najveća strepnja, a šta vas uverava da će i ova knjiga opravdati uspeh prethodnih?

Strepnja je moje konstatno stanje duha, pa već odavno ne znam od čega i zbog čega strepim. Ja sam sama svoj izdavač, finansijer, kreativac i operativac, tako da su sve strepnje, i kreativne i poslovne, na meni. Kada se na to dodaju i strepnje tipične za svaku samohranu majku ili zaposlenu ženu u državnom sektoru, sa platom koja ne podmiruje osnovne egzistencijalne potrebe, možemo reći da mi se na prezime Dedić može dodati crtica i Strepnja. Najlepša je ona koja se tiče pitanja da li će ovaj roman čitateljke pročitati u jednom dahu i reći da je bolji od nekih prethodnih, koji su im omiljeni. Najteža leži u činjenici da, kada imaš jedanaest romana, ne takmičiš se za ljubav čitalaca sa drugim piscima, već sa samom sobom. Odavno čitateljke moje romane klasifikuju sa lep je kao “Pola duše” ili odličan je, ali nije kao“Ničija”.

* Šta kriju stranice ovog romana, za razliku od prethodnih, i šta je njegova najvažnija poruka?

Svaki moj roman je proizvod duha vremena u kojem živimo i inspiracije koju dobijem u razgovorima i prepiskama sa hiljadama mojih čitateljki. Najveći broj njih su mlade, lepe i obrazovane devojke i zato se trudim da i tema i ritam romana odgovaraju tom krugu čitateljki. Osnovna poruka je da je sreća kada nam se budućnost, a ne prošlost, čini lepšim delom života. U ovom vremenu depresije i nostalgije, bezvoljnosti i apatije, čini mi se da je to važna poruka koju mogu da pošaljem ne samo kao pisac, već i kao žena i majka. U mojim romanima, već skoro deset godina, devojke i žene pronalaze i utehu i snagu. Svesna sam toga i, kada pišem, trudim se da gotovo filmski ispišem priču, ali i da prenesem poruke koje će ženama dati snagu u nastojanju da budu srećnije, voljenije i slobodnije.

* Čime ste, pre svega, ispisali ovu priču?

Jakom kičmom, jer pišem po dvadeset sati dnevno, i jakom voljom, jer desetine hiljada žena čeka ovaj roman. Nikada ništa ne radim iz besa ili inata, ni u poslovnom, ni u privatnom životu, pa ključ mog bitisanja i stvaranja leži u rečenici hajde da bude lepo. Dok pišem, uvek pred sobom imam sliku devojke koja leži na plaži i čita moj roman, ali i sliku majke koja, pošto je namirila celu porodicu, grabi, pored lampe, pola sata za sebe. Njima pišem i njima se obraćam. I naravno, uvek u glavi imam misao da će jednog dana, možda, taj roman pročitati Lenka, pa pazim da sve poruke čitateljkama budu one koje, privatno, šaljem svom detetu.

* Naslov je prilično neuobičajen i intrigantan, ako ga uporedimo sa nazivima vaših prethodnih knjiga. Kakvu simboliku kriju reči nikad nisam?

Postoji popularna igra “Nikad nisam”, u kojoj nestaju svi obziri i moralne kočnice, a s druge strane, najveća tuga i kajanje svakog od nas uhvati kada pomislimo šta sve u životu nikada nismo, a mogli smo. Jureći za egzistencijom, ljubavlju i srećom, zaboravljamo na mnogo toga što istinski želimo. Često tuđe želje prihvatimo kao sopstvene i onda se, kada ih ostvarimo, pitamo zašto nismo srećni. Često bude kasno, kada shvatimo da smo, jureći za tuđom srećom, izgubili svoju. Volela bih da, posle ovog romana, moje čitateljke porazgovaraju same sa sobom i podsete same sebe, između dva ispitna roka ili dva prostiranja veša, šta ja to nikad nisam, a htela bih.

* Nastavljate, sada već tradicionalnu praksu, da svaki vaš roman prati određena pesma. Zbog čega je ovog puta vaš izbor bila Tijana Dapčević?

Jednog jutra sam pozvala Braju, koji fenomenalno razume žensku glavu. Ispričala sam mu siže novog romana i rekla da bih želela da napiše raskošnu melodiju i tekst pod nazivom “Nikad nisam”. Napisao je pesmu koja će, sigurno, ovog leta, odjekivati iz automobila žena vozača. Tijana Dapčević ima glasovne sposobnosti i emociju koja je bila potrebna za Brajin tekst i melodiju, i svira violončelo, što je, takođe, važno. Kada bi junakinje romana “Nikad nisam” karakterom bile instrument, ne bi bile violine, već violončelo.

* Koje su ključne reči i emocije koje će zaintrigirati poštovaoce vaše književnosti u vezi sa romanom “Nikad nisam”?

Sreća, volja, bliskost, hrabrost, plan, strast.

* Jeste li priznali, u ovom romanu, šta nikada u životu niste, a da danas, možda, predstavlja prazninu ili težnju da upravo to ostvarite u budućnosti?

Odavno ne pišem o sebi, jer sam kao žena i pisac shvatila da ono što je za mene sve, za neku drugačiju ženu je ništa. Roman više pišem kao novinar istraživač, nego kao Vesna Dedić, koja je iskusila mnogo toga što je u životu želela, ali i ono što se trudila da izbegne. Moje iskustvo, bazirano na onome što jesam i što nikad nisam, ogleda se samo u lakoći sa kojom pišem. Sve ostalo je bazirano na temeljnoj pripremi, iskustvima drugih žena, psihološkoj literaturi i konsultacijama sa raznim stručnjacima za zdravlje ženskog tela i duha.

* Za koje stvari je, ipak, pametnije reći nikad nisam i na to staviti tačku. Ne dirati, ne tragati, ne želeti, jer, možda, posledice mogu biti nepremostive?

To je jedno od pitanja koje muči i mene, kao pisca, i moje junakinje u novom romanu. Svakako da manje šavova na srcu imaju one koje su imale manju potrebu da budu voljene i više snage da se odupru zapovestima srca. Te, koje odbijaju da igraju “nikad nisam”, imaju manje ožiljaka, ali, s druge strane, možda im srce pukne od nagomilane praznine i dosade. Zato u romanu i postoje četiri junakinje, koje različito razmišljaju o ovoj temi, i znam, sigurno, da će se svaka čitateljka pronaći u jednoj od njih, a sa drugima svađati do poslednje stranice. Znate, ženama često ne odredi sudbinu fakultet i zanimanje koje su odabrale, već muškarac kojem su dopustile da zaborave i ko su i čije su i šta su. Opet, nisam ja ta koja ima pravo da kaže da nisu najsrećnije baš te koje su to dozvolile i bile, bar na početku ljubavi, odenute u raskošni osećaj pripadnosti, koji ima samo voljena žena.

* Jedno od pitanja koje postavljate u ovom romanu je da li žensko srce za pola broja smanji strast, bolest, bliskost ili drskost. Kakva su vaša iskustva, i ono što je ostalo posle njih?

Samo bliskost učini da osećamo da će srce da nam iskoči od prevelike lepote i sreće, ali, isto tako, samo odlazak ili izdaja osobe sa kojom smo bili bliski može da nam smanji srce za pola broja. Ljude sa kojima delim vreme nikada nisam rangirala u odnosu na njihov intelektualni, materijalni ili neki drugi status, već isključivo po tome koliko sa njima osećam bliskost dok se gledamo u oči. Najviše sam tugovala kada bih primetila da u tom pogledu više nema bliskosti koja je krasila naš odnos. Ne govorim samo o partnerskim, već i o prijateljskim, kolegijalnim ili odnosima sa detetom.

* Kako ste vratili srce na pravi broj?

Od kada sam rodila Lenku, samo njoj dozvoljavam da mi srce smanjuje i povećava za pola broja. Svi ostali, koji pokušaju da mi poremete puls, bivaju izbačeni iz mog života. Iskreno, u ovim godinama se trudim da održim isti konfekcijski broj odeće i ravnomeran puls. Ni kao vozač, ni kao žena, više ne ulećem u makazice, ne pretičem ni kada je dozvoljeno i ne razvijam brzine koje guše motor.

* Jedna od junakinja pati što je sama, ali je srećna što je slobodna. Da li samoća može da bude sloboda, sloboda sreća, a ljubav kavez?

Kako za koga. Neko ne zna šta će sa svojom slobodom, a neko je srećan i namiren i u kavezu. Godinama ponavljam da je uslov sreće svake žene sloboda, a uslov za osećaj slobode je obrazovanje. Neverovatno, ali svaki put kada tako nešto javno izjavim, javi se ogroman broj muškaraca koji smatraju da pozivam žene na greh, promiskuitet ili nepoštovanje porodice. Znate, kada žena ima otvorena vrata i ključeve, to ne znači da će otići i zakucati na vrata drugom muškarcu. To samo znači da neće morati da bude u kavezu ili gladna na ulici, kada vlasnik ključeva prestane da je voli i počne da je muči zanemarivanjem, manipulisanjem i da ne nabrajam sve muke partnerskih odnosa.

* Da li nam navike ili hrabrost upropaštavaju život je još jedna od tema romana “Nikad nisam”. Kojih navika ne možete da se oslobodite, i kada vam je hrabrost bila saveznik, a kada neprijatelj?

Ubeđena sam da nam navike upropaštavaju živote. Sve što sam u životu uradila, za šta su drugi govorili da je suviše hrabro i rizično, ispostavilo se kao dobro za mene. To ne znači da bi bilo dobro i za neku drugačiju ženu. Meni je hrabrost uvek bila prijatelj, upravo u trenucima kada sam htela da se oslobodim sopstvenih, ali i navika drugih ljudi, koje su činile da me guši u grudima.

* Na koga niste dali kad je padao, a ko je vama bio ruka spasa?

Nikada ne dam ni na one koji padaju, ni na one koji pobeđuju. Bar se za mene zna da sam uvek bila ruka spasa, čak i onima koje bi, s obzirom na stvari koje su mi radili ili o meni pričali, trebalo da gurnem ka još većem dnu. Verujem u neku kosmičku pravdu i lakše mi je da dajem ruku spasa nego da zatvaram oči pred nevoljom, čak i loših ljudi.

* Nije bitno šta dozvoliš drugim ljudima, ako si obazriva i znaš šta i koliko samoj sebi smeš da dozvoliš. Šta ste dozvolili sebi i ispostavilo se kao prava odluka, a koja je bila najpogrešnija?

Sebi sam dozvolila da više verujem u svoju intuiciju i emocije, nego u pamet i savete drugih. To je moja najpametnija odluka. Pogrešna je bila svaka koju sam, trčeći trku sa preponama, donela gledajući šta rade drugi. Naučila sam da pred nekim preponama odustanem i vratim se na početak trke, bez osećaja poraza, već sa osećajem izazova, usled novog početka.

* Drskost prema drugima je odraz nežnosti prema samoj sebi. Kako, iz sopstvenog životnog iskustva, objašnjavate ovu rečenicu?

Devojčice se rađaju i vaspitavaju da budu nežne, ali nekako svi, u njihovom vaspitanju, propuste da ih nauče kako da budu drske i zaštite svoju nežnost od zloupotrebe. I ja sam imala tu rupu u vaspitanju. Iskreno, nikada je nisam do kraja popunila, a želela bih. Još uvek učim da budem drska i to je zaštita sebe, a ne bezobrazluk prema drugima. Ne postoji žena koja nije nežna, ali postoje mnoge koje nisu umele da izbegnu iskorišćavanje nežnosti. One koje su naučile da drsko štite svoje dostojanstvo, prolaze sa manje poseta lekrima, numerolozima, sveštenicima i apotekama.

* Srećna je ona žena koja sebi dozvoli da napravi grešku i velikodušno sebi prašta. Jeste li naučili da, na ovaj način, budete srećni i da li to jeste pravi način?

U ljubavnim i prijateljskim odnosima sam naučila da sebi praštam sve greške, naivnost i trpeljivost. U roditeljstvu i u poslu sam samoj sebi najveći dželat i volim što je tako. Smatram da je kajanje zbog grešaka u ljubavi besmisleno, a kajanje i trud da se bude bolji roditelj ili profesionalac se uvek višestruko vrati.

* Neke stvari koje čekaš nisi ni primetila da si propustila i već su ih drugi uzeli. Šta vam je, u kontekstu ove rečenice, nepovratno oduzeto u životu, a čime ste to, možda, nadoknadili?

Propustila sam sve stvari za koje je trebalo da molim, tražim ili da se dovijam gazeći svoj osećaj, karakter ili vaspitanje. Zbog toga mi je mnogo toga što mi je pripadalo oduzeto, ali, nadoknadio ih je osećaj mira koji imam kada gledam i sebi i drugima u oči.

* Biti nežan prema svojim slabostima je jedini način da čovek bude dobar samom sebi. I da pobedi u igri. Koje su vaše slabosti, a u kojoj igri je važno pobediti?

Nežna sam prema svojim slabostima i umem da kažem ovaj let tebi ne prija, skači, makar i bez padobrana. Često sam, iako “polupana”, uspevala i bez kompasa da uhvatim pravac ka mestu na kojem ću biti srećnija. Nikada mi nije bilo važno da li ću pobediti, već da se i u porazu osećam dobro i sačuvam zdravu pamet.

* Da li je sve o čemu govorite u ovom intervjuu odraz vaših najdubljih osećanja i ličnog iskustva, protkanih i kroz najnoviji roman?

Trideset godina sam pred očima javnosti i živim sa tim da uvek i zbog svega, moram da stanem pred sud te javnosti. Ne lažem, ne obmanjujem, ne kalkulišem, ne falsifikujem. Uvek imam u glavi da bi me bilo beskrajno sramota pred svojom ćerkom, da me uhvati kako lažem ili govorim u javnosti nešto što ne mislim. Ne smem da tvrdim da je sve što pišem i govorim tačno i pametno, ali mogu da tvrdim da je iskreno i izrečeno u nameri da nekoga uteši ili podstakne da bude bolji i sebi i drugima.

* Hoćemo li, uz ovu knjigu, naučiti da kažemo nikad nisam i ne kajati se zbog toga ili to, ipak,moramo da se potrudimo da nadoknadimo?

Ne znam. Čar pisanja je upravo u toj neizvesnosti. Nikada ne znaš šta je to u nekom književnom delu ili baladi, što izazove više osećaja kod onih koji čitaju ili slušaju. Ponekad jedan ton ili jedan zarez upropaste doživljaj, ili ga podignu na nivo nezaborava. Odgovoriću na ovo pitanje za mesec dana, kada čujem prvih nekoliko hiljada utisaka. Moje čitateljke su jedino merilo vrednosti onoga što pišem, pa ne znam unapred.

* Kakvi su planovi u vezi promocija i susreta sa čitaocima?

Mogo volim promocije. Juče sam imala predivno druženje sa čitateljkama, u knjižari “Vulkan”, u Ušću, i potpisivanje prvih primeraka romana “Nikad nisam”. Radujem se susretu sa čitateljkama 4. jula, u biblioteci, u Pančevu. Posle toga ću otići na godišnji odmor, pre nego što se nastave letnje promocije knjige, a od jeseni kreće euforija pred oktobarski Sajam knjiga, koji je, za mene, sedmodnevna slava u ime ljubavi, koja postoji između mene i mojih čitateljki.