Toni Cetinski će 22. juna održati veliki solistički koncert u Beogradu, na stadionu Tašmajdan. Dovoljan razlog da sa jednim od najpopularnijih pevača u regionu, za Novosti Online, prelistamo prethodna iskustva i sećanja, saznamo šta nas ovog puta očekuje na Tašu, ali i otkrijemo neke detalje koji čine temelj njegove tridesetogodišnje karijere. Cetinski, kao i uvek, ne krije radost zbog ponovnog susreta sa beogradskom publikom, a neposredno i otvoreno govori o sebi i svom životu, ističući koliko je, uprkos svim pobedama i porazima, srećan čovek.

Nedavno je proslavio pedeseti rođendan, od godina je uzeo najbolje, i to, na jedan način, jeste osnov njegovog uspeha kao muzičara, koji smatra da je na kraju, kad podvučeš crtu, najbitnije da si čovek.

* Po čemu će se koncert na Tašmajdanu razlikovati od prethodnih, koje ste održali pred beogradskom publikom?

Razlika će biti velika. Prvo, Tašmajdan je legendarni koncertni prostor, koji kao magnet privlači sve nas, muzičare. Velika je želja, ali i odgovornost nastupiti na tom mestu. Ovog puta, u Beograd stižem u sklopu regionalne turneje #samoljubav, uz pratnju svog benda i gudača. Drugačiji zvuk, rekao bih, puno bolji, bliži publici. Naravno, uvek u rukavu imam i neko iznenađenje, ali o tome ćemo na koncertu.

* Čemu se najviše radujete ovog puta?

Svaki put kad dolazim u Beograd na koncert, najviše se veselim susretu sa publikom. Nije floskula, već stvarnost. Takva količina ljubavi i pozitivne vibracije koje primam od publike, retko se viđaju. Neverovatna je ta naša povezanost. Osećamo jedni druge i zajedno stvaramo fantastičan ambijent. Tako je bilo svaki put do sada. Uvek postoji ono iščekivanje, ne trema, već neki naboj, do trenutka dok ne izađeš na scenu, u dvorani ili na stadionu, nebitno. Taj trenutak, kad stupiš na pozornicu i vidiš sve te ljude, koji su „potegli“ iz raznih krajeva, da bi te videli i slušali tvoje pesme je nešto što te obavezuje, što te, iz dana u dan, pokreće napred, da budeš što bolji. Publika je ta zbog koje, kao pevači, postojimo sve ove godine, i to je jedina istina. Ne smem zaboraviti ni druženje sa meni dragim ljudima, sa kojima se vidim uvek kada sam u Beogradu.

* Zna se da na koncertima akcenat stavljate na pesme, glas, zvuk, dobru atmosferu i interakciju sa publikom, a manje na senzaciju i spektakl. Da li je ključ vašeg uspeha u jednostavnosti, neposrednosti i iskrenosti?

Mislim da ste pogodili. Uvek sam se trudio da budem i ostanem svoj. Senzacija je ponekad dobrodošla, ali publiku ne možete prevariti. Pesma, zvuk i atmosfera, na kraju, uvek pobeđuju. Publika je ta koja, nakon koncerta, određuje da li je i koliko koncert bio spektakularan, a ne kampanja i najave koncerata.

* Postoji li deo koncerta koji uvek bude najsnažniji, u emotivnom smislu, podstaknut određenom pesmom, ili su to, u zavisnosti od atmosfere, neki trenuci u kojima, možda, i ne očekujete da će se baš tada desiti momenat koji se ne zaboravlja?

Godine i iskustvo su sve nas već naučili kako publika reaguje na neke pesme. Ipak, uvek postoji onaj „X faktor“. Postoje brojne sitnice ili situacije, koje se pretvore u momente koji se pamte. Teško mi je da izdvojim jedan koncert, ali, recimo, to se dogodilo u sarajevskoj „Zetri“, na pesmi „23. prosinac“. Posebno emotivno je bilo i na zadnjem koncertu u „Sava Centru“, kada sam premijerno izveo pesmu posvećenu svojoj supruzi, koja najbolje opisuje koliko mi je važna i kroz šta smo sve prošli. Ako budem imao dovoljno snage, izvešću je i na Tašu. Radi se o pesmi „Ja ne znam nikog boljeg od tebe“.

* Šta vam pokazuju takvi trenuci?

Koliko je, zapravo, život prolazan. Koliko smo mali na ovom svetu, i kako se sve prebrzo završi. Zato, uživajmo svi zajedno u svakom novom danu, novom daru.

* Nedavno ste na dodeli nagrada „Naxi“ radija izjavili da bi i kvalitetni izvođači iz Srbije u Hrvatskoj trebalo da dobiju priznanja. Zbog čega se ta situacija ne menja?

Situacija je takva kakva je, svi znamo razloge. Nemojmo se baviti politikom ili uplitati u neke analize, koje nas neće nigde odvesti. Opet kažem, kvalitetni izvođači, odakle god bili, zaslužuju nagrade u svakom delu regiona, bez obzira na razlike. Ukoliko jedan Sergej Ćetković, Željko Joksimović ili Saša Matić imaju prepune koncertne prostore u Hrvatskoj, a s druge strane, Massimo, Nina Badrić ili ja u Srbiji, onda je svaka dalja rasprava bespredmetna. Politiku ostavimo političarima, mi smo tu zbog muzike i da se svi zajedno, odlično zabavimo.

* Skoro trideset godina ste na sceni. Šta smatrate svojom najvećom pobedom, a šta porazom?

Najveća pobeda je to što sam nakon trideset godina i dalje na sceni, a poraza nema. Svaki pad je novi motiv za dizanje, rad na sebi, guranje napred.

* Šta su vam donele godine? U životu, karijeri, glasu, srcu?

Iskustvo. Prvenstveno sam dobio zrelost i smirenost u svakom delu svog života, privatno i poslovno. Neka tako ostane i niko nije srećniji od mene.

* Rekli ste u našem prethodnom intervjuu: „Na kraju, kad podvučeš crtu, najbitnije je da si čovek.” Šta je, u tom smislu, iznad vaše crte, za sada?

Ispod crte je konačni rezultat. Iznad je sve ono što nas, do samog kraja, definiše.

* Kome biste, danas, posle toliko godina i iskustva, poklonili pesmu “23. prosinac”, sa željom da mu ona otvori put kao vama?

Puno je mladih ljudi, muzičara, koji zaslužuju da im se dogodi jedan takav momenat u karijeri. Neki od njih su, svakako, Jure Brkljača, David Temelkov i Marko Kutlić. Svako od njih svojim talentom, radom i trudom, ali i ponašanjem, zaslužuje jednu takvu pesmu. Uvek kažem, a ponavljam i sada - mislim da je odgovornost svih nas, starijih i iskusnijih muzičara, da pomažemo mladima i da im, na neki način, otvaramo vrata. Ne smemo zaboraviti da smo svi, u nekom trenutku, negde, od nekoga dobili priliku. To je naša zajednička odgovornost - ulaganje u budućnost muzike.