TOKOM 14 godina, koliko radi na RTS, novinarka Slađana Zarić kao autorka potpisala se ispod 20 dokumentarnih filmova. Ipak, najviše odjeka imale su "Ratne priče sa Košara" koje je u premijernom emitovanju, pre više od mesec dana, gledalo 1.500.000 ljudi, u reprizi 1.200.000, a na zvaničnom kanalu RTS na "Jutjubu" do sada je imao milion i po pregleda.

- Iskreno, toliku gledanost i pozitivne komentare nisam očekivala. Čak nigde u medijima i na društvenim mrežama nisam videla negativne reakcije. Svakako su zanimljive i reakcije u regionu. Film je za mesec dana pogledalo više od milion i po ljudi. Zanimljivo je da je kosovski javni servis, (odnosno šiptarska radio-televizija), RTK 3, odmah posle prikazivanja, priredio emisiju posvećenu filmu, u kojoj su se čule pohvale, kao i to da je urađen objektivno, profesionalno i iskreno. A dominiralo je pitanje zašto Albanci nemaju takav film.


PROČITAJTE JOŠ: Rambo Amadeus: Moja ideologija je ekologija

* Kako ste došli na ideju da dokumentujete priču sa Košara?

- Gledajući brojne reportaže i filmove, i čitajući knjige o Košarama, shvatila sam da ne razumem šta se tamo tačno događalo i zašto se kaže "pakao Košara". Onda sam sa kolegama krenula u ozbiljni istraživački posao. Vremenom su se kockice polako slagale i dobili smo dragoceno svedočenje o bici koja je zaista bila odlučujuća za dalji tok rata na Kosovu i Metohiji. Da je linija odbrane razbijena na Košarama, ili pak kasnije na Paštriku, i da su se UČK snage iz Albanije spojile sa UČK snagama na Kosovu i Metohiji, broj srpskih žrtava bio bi mnogo veći, vojska Jugoslavije bi na Kosovu bila razbijena i teško da bismo mogli da pričamo o Kumanovskom sporazumu i Rezoluciji 1244. Ti momci, braneći državnu granicu te davne 1999. godine, tada nisu ni bili svesni u kojoj meri ispisuju istoriju Srbije.

* Šta vam je bilo najteže u toj misiji?

- Nažalost, nisam mogla da odem na Košare, jer su mi rekli da nije bezbedno. Zato sam dramatizacije događaja snimala na lokalitetima koji su slični. Radilo se na temperaturi od minus deset, po snegu, kiši, danju, noću, na terenima do kojih se dolazi peške, na teško pristupačnim vrhovima. Motivaciona rečenica nam je bila: "Momci su u ovakvim uslovim ratovali, oko njih se pucalo i ginulo. Kad su mogli oni, bilo bi sramota da ne možemo i mi".



* Koji emotivni trenutak će vam zauvek ostati urezan u sećanju?

- Svedočenje o pogibiji dece na otvorenom, u rovovima, koja su gađana zabranjenim kasetnim bombama, o njihovim raskomadanim telima. Film o Košarama vas nekako obuzme, iskrenost tih ljudi i njihove emocije zaokupe toliko da bez daha pratite priču.

* A koja je poruka koju ste želeli da pošaljete?

- Želela sa da svim tim vojnicima, dečacima koji su tada branili otadžbinu, kažem jedno veliko hvala! Htela sam da svi saznaju šta su ljudi, koji godinama anonimno žive tu pored nas, preživeli, kakvu su patnju podneli, a da mi za to nismo znali.

* Kažete da je mnogo nesipričanih priča koje treba čuti. Da li već znate koja je sledeća?

- U narednom periodu ću sa svojim šefom Nenadom Lj. Stefanovićem definisati sledeću temu koju ću raditi. Volela bih da se pozabavim Drugim svetskim ratom i da posle, skoro 80 godina, predstavimo novu priču o 27. martu i antifašističkom protestu.

* Čime se vodite kada birate priču koju ćete da dokumentujete?

- Sa jedne strane je to izazov i želja da kažem nešto novo, a sa druge je kreativni naboj za stvaranje. To su unutrašnje potrebe koje me pokreću, a spoljašnje, objektivne, uvek su vezane za pitanje koliko je neka priča do sada otkrivena i šta novo mogu da donesem.

"RATNE PRIČE SA PAŠTRIKA"

DRUGI deo serijala "Ratne priče sa Paštrika" prikazan je prošle nedelje, 26. maja, na dan početka borbe na planini kraj Prizrena. Reč je o filmu koji je drugačiji od "Ratnih priča sa Košara", jer su i priče različite.

- Te dve bitke moraju u kolektivnom sećanju da ostanu povezane. U obe su pripadnici Vojske Jugoslavije zaustavili kopneni napad UČK vojnika koje su bili potpomognuti snagama NATO i regularnim jedinicama vojske Albanije. Na Paštriku je jugoslovenska vojska nanela velike gubitke neprijatelju, bili su 20 puta veći od naših. Nastradalo je 26 naših vojnika, dok su prema zvaničnim kosovskim podacima, poginula 453 UČK borca.


PROČITAJTE JOŠ: Sa Boškom Jakovljevićem je vodio SITI, a danas se bavi potpuno drugom profesijom!

ODLIKOVANjE OD KRALjICE

* NEDAVNO vam je uručena Medalja Britanske imperije za izuzetan doprinos istraživanju i dokumentovanju savezništva Velike Britanije i Srbije tokom Prvog svetskog rata. Koliko vam znači ovo priznanje?

- Zaista mi je bila čast da dobijem medalju koju dodeljuje kraljica Elizabeta Druga. Osećala sam se srećno i ponosno, pogotovu što odlikovanje stiže od Britanaca iz zemlje koja je kolevka dokumentarnog filma i ozbiljne škole Bi-Bi-Sija. Nagradu sam dobila za istraživanja u filmovima "Srbi na Krfu - sto godina od Albanske golgote" i "Zaboravljeni admiral Ernest Trubridž". Istražujući ulogu saveznika (Engleza, Francuza, Rusa i Italijana) u vojnom muzeju u Londonu, pronašla sam dokumenta koja svedoče o ulozi Britanske misije na Dunavu i Britanske jadranske misije u povlačenju i reorganizaciji srpske vojske. Tada sam otkrila i neobjavljene dnevnike admirala Trubridža koji je tokom Velikog rata mnogo zadužio srpski narod i bio odlikovan najvećim srpskim odlikovanjima. Zanimljivo je da mu je, 1918. godine, regent Aleksandar, u kući Krsmanovića, prilikom proglašenja nove Kraljevine SHS poklonio svoju Karađorđevu zvezdu drugog stepena. I tako se krug sudbine nekako zatvorio - Srbi su odlikovali Trubridža, a ja sam radeći priču o njemu odlikovana od Engleza.