TV KRITIKA: Snaga iz dubine duše naroda

ODAVNO je otkriveno da se bit umetničkog filma krije u autentičnosti i afektivnom dejstvu "utiska stvarnosti", po kome je sam film realistički odlivak čulnog, čak i kad je najfantastičniji konstrukt nekog života. Moć kinematografa počiva na toj "autentičnosti", govorio je otac modernog filma Andre Bazen, zato on više od svega drugog na ovom svetu "liči" na zbilju, a nije drugo do opsena naših čula. Otud je još Godar došao do zaključka da dobar igrani film mora da deluje kao dokumentarac. I obrnuto, mada mu se samom (Godaru) retko događalo da to postigne kad zaželi. U tome je i jedna od tajni filma.

Televizijski dokumentarac Slađane Zarić "Priče sa Paštrika", drugi deo filmskog diptihona o bici srpske vojske protiv pokušaja kopnene invazije NATO-a iz Albanije (26. maj - 10. juni 1999), otkriva put ka ovoj suštini zato što pleni svojom autentičnošću i uzbudljivim prizorima narodne odbrane epskih razmera, sredstvima uverljive i verodostojne rekonstrukcije (reenactment) ratnih zbivanja. Povodom prvog dela ovog diptiha ("Ratne priče sa Košara") napisali smo da je teško da je ikada išta istinitije, dramatičnije i uzbudljivije viđeno na našim ekranima. Isto važi i za "Paštrik". Stoprocentno zasnovana na faktuelnoj građi, igrana rekonstrukcija Zarićeve afektivno deluje kao realni prizor iako se služi svim sredstvima fikcije. Jedno poređenje sa serijom rekonstrukcija tipa Black Hawk Down (i drugih iz holivudskih fabrika) išlo bi u korist Zarićeve zato što je glavno njeno oruđe istina. Ovo je prava umetnička fikcija, to je igrani narativ par excellence, zato što ništa ne izmišlja, ničim ne manipuliše, ništa ne soli, već - sasvim aristotelski! - podražava radnju koja se dogodila i to tako da dejstvuje kao stvarnost sama. Jedan od učesnika čuda na Paštriku, vojnik Andrija Lukić, kaže: "Film o bitkama za Paštrik, koji je emitovan u nedelju uveče na RTS, snimljen je izvanredno! Sve je tako autentično, da prosto ne bi moglo bolje da se snimi, niti uradi." Dalje Lukić opisuje kako je još jednom prošao kroz sav pakao ove bitke, sada zajedno sa milionskim gledalištem, koje do tada nije bilo svesno ove nacionalne drame. Takav primer redak je u istoriji filma, redak u celoj istoriji prikazivačkih umetnosti jer otkriva duboki, drevni, aristotelski smisao. Što se filma tiče, "bazenovsko dejstvo" stvarnosnog prizora doslovno se otkriva u Lukićevom iskazu. Sva je prilika da ovde na delu posmatramo duboko jedinstvo čulne stvarnosti i čulne obmane (film) u trenutku u kome i jedno i drugo ostvaruju mitsku dimenziju, dakle srastaju u mit ne u izdvojenom, apstraktnom vremenu i prostoru, nego u konkretnoj datosti, kako je svaki pravi mit razumevao Mirča Elijade. Rečju, Košare i Paštrik postaju nacionalni mitovi i zahvaljujući uverljivosti filmskog prizora, koje je stvorila Slađana Zarić. U njima otkrivamo jednog novog, filmskog, homerskog pevača.

Verodostojna rekonstrukcija ratnih zbivanja

PROČITAJTE I: TV KRITIKA: Surogat i ujdurma

Utoliko više što se u istom kontekstu pojavljuje i epsko geslo, koje je postalo deo zbilje, a ponavlja se kao mitski eho. Pukovnik Delić, komandant ove odbrane, viče 31. maja 1999. u telefon: "Boševski, nema nazad, iza tebe je Srbija!" Ovo naređenje izdato u vatri boja, ušlo je snagom groma u redove junaka. Vojnik Predrag Tot iz Delićeve brigade na Paštriku, svedoči da je odmah postalo njihov zajednički slogan. A zatim je ušlo u narod, u istoriju. U film, zasnovan na istini.

To je mnogo više od filma. To je izvesni metafilm, metaznak u kome raspoznajemo jedno vreme u svom totalitetu. Više od filma je, svakako i pitanje koje nam lebdi na usnama od početka: pokazuje li ova herojska odbrana da nije tačno da smo najbednije, najgore pokolenje Srba odvajkada, u šta hoće da nas ubede neki ozbiljni ljudi i u šta smo sami bivali skloni da poverujemo? Košare i Paštrik, u stvarnosti i na filmu, iznenada nam pokazuju da stvari možda ne stoje tako: da se iz dubine duše naroda pomalja snaga, kadra da nas povede napred. Da izmeni tok istorije.