Dejan Lutkić: Put kojim imam potrebu da idem je put istine

DEJAN Lutkić je čovek koji bira put istine. Na tome bazira svoj život, svoju glumu, uspehe i poraze, sve što čini njegov senzibilitet, karakter i umetnički izraz, ali i reči, koje nemamo priliku često da čujemo, jer nije od onih koji ih rasipaju na svakom koraku, ekranu ili naslovnici, ali zato, kada razgovor krene tim istim putem istine, otkrivamo vrlo zanimljiv, živopisan i delikatan portret ovog umetnika, koji u sebi nosi mnogo više od onoga što, na prvi pogled, možemo da sagledamo. Jer, kako kaže, sve što je spolja nebitno je, a to više jesu neke borbe, traganja i saznanja koja su u njemu i koja, kroz njegove uloge i ovakve intervjue, možemo u potpunosti shvatiti, a samim tim i njega upoznati onakvim kakav, suštinski, jeste.

Pročitajte još: Dejan Lutkić: Što nam nije više Kostića

* Šta trenutno okupira vaš talenat kada su uloge u pitanju, i kada će publika moći da vidi nova ostvarenja?

Završio sam snimanje serije “Grupa” koja će se od jeseni emitovati na RTS-u. Radi se o kriminalističkoj seriji koja se bavi jednim vrlo ozbiljnim i aktuelnim problemom, a to su srednjoškolci koji se bave preprodajom droge i koji su involvirani u nekakvu vrstu kriminogenog sveta, zarad svoje popularnosti u društvu i nečega što sami sebi imaju potrebu da objasne na jedan, suštinski, vrlo banalan način. Upravo snimam i novu seriju Siniše Pavića koja se zove „Junaci našeg doba“, gde igram čoveka koji je dugo živeo van Srbije, stekao bogatstvo i vraća se sa željom da investira u ovu zemlju, ali ta potreba i, uopšte, njegov povratak, povlače za sobom mnoga pitanja koja se tom prilikom otvaraju i on nailazi na sve moguće prepreke koje postoje u jednom ovakvom sistemu funkcionisanja. Uporedo sa tim, otkrivaju se i neke stvari iz njegove mladosti, neke greške koje je napravio, i sve to vodi ka jednom vrlo zanimljivom zapletu za koji još uvek ne znamo kako će se rasplesti.

Pročitajte još: Dejan Lutkić: Svako vreme ima svoje dvorske lude

* Stiče se utisak da se, više nego ikad, snimaju televizijski i filmski projekti, da je i u pozorištu situacija mnogo bolja nego ranije. Kako komentarišete tu, uslovno rečeno, renesansu domaće kinematografije i teatra?

Zanimljiva je reč renesansa koju ste upotrebili u ovom pitanju. Ima mnogo novih televizijskih serija, kao i pozorišnih predstava. Raduje me što se publika, definitivno, vraća u pozorište, ali to je očigledno uzročno-posledična stvar, jer tolike serije prouzrokuju da sve nas, koji igramo u njima, publika želi da vidi i u teatru. Ne znam koliko dugo može da potraje sve ovo što se sada dešava, ali, po mom mišljenju, to će proizvesti da stvari koje zaista vrede isplivaju na površinu, da opstanu i nastave da se rade. Verujem da će ovaj kvantitet prouzrokovati da se napravi dosta kvalitetnih proizvoda.

Foto M. Labudović

* Da li, danas, u Srbiji, glumac vodi karijeru ili ona njega, i kakva su vaša iskustva u tom smislu?

Ovo je vrlo interesantno pitanje. U Srbiji, danas, ima dosta slučajeva gde karijere vode glumce i moram da priznam da nisam ljubitelj toga, jer mislim da svaki čovek mora da bude svestan gde mu je mesto. Mora da nauči, tokom svoje karijere, da ne bi trebalo da bude zavidan i da se ne gura tamo gde ne pripada, već da od onoga što mu je ponuđeno napravi najbolje što može, u okolnostima u kojima se nalazi. Najlakše je kukati i govoriti kako ništa ne valja, ali hajde prvo da počistimo ispred svog praga, pa da onda posmatramo tuđe. Lepo je kada vidiš glumca koji se dugo bavi ovim poslom i koji je vodio svoju karijeru, uprkos svim životnim okolnostima kroz koje je prolazio. Ima i teških i lepih trenutaka, ali mi, glumci, moramo svoju emociju ogoliti u potpunosti i pokloniti je ljudima koji to hoće da vide. Zato mislim da se ne smemo baviti nečim što nam ne pripada. Naš posao ne podrazumeva nikakve rijaliti programe, niti bilo šta slično, zarad pukog zarađivanja novca, iako znamo da je on neophodan da bismo mogli da živimo i funkcionišemo u današnjem svetu i ovom načinu života gde se, nažalost, vrednosti mere kroz taj isti novac, a ne kroz dela koja je čovek uradio.

* U potrazi za svojim mestom svaki glumac je, u određenom momentu, na raskrsnici. Kako ste vi prepoznali svoj pravi put?

Put kojim ja u životu imam potrebu da idem je put istine. To je nešto sa čim se borim konstantno, svakog dana, i što definitivno jeste najteže, ali je jedino istina čista. Sve ostalo je prljavo. Tako je i u glumi koja je prava i dobra samo kad je istinita, ali me nikada, u tom smislu, nije oblikovala. Nije gluma napravila od mene ovo što danas jesam, već sva traganja kojima se bavim u životu. Nadam se da napredujem u tome, učim se strpljenju i istini. Mislim da je to apsolutno najvažnija stvar i u životu i u poslu.

* Koliko sva ta traganja podrazumevaju veliki rad i duboko unutrašnje preispitivanje, kako bi se došlo do te istine?

Smatram da se iza svakog života krije veliki rad i trud i puno dubokog preispitivanja. Da li je to, zaista, nešto što je trebalo da izaberem kao životni poziv, da li, možda, treba da odustanem, kako se izboriti sa trenucima kada pomislim da sam ušao u ćorsokak iz kog nema izlaza!? Ipak, iz svake ulice postoji izlaz i rešenje je vrlo jednostavno, ali je put do tog rešenja veoma težak i komplikovan. S druge strane, ne mora da bude tako, ali smo mi, kao ljudska bića, skloni da mistifikujemo stvari i sebi otežamo život, što je potpuno besmisleno. Od Boga nam je dato to što nam je dato i treba se truditi da što lakše prevazilazimo probleme i prepreke na koje nailazimo u životu. Počeo sam da učim da problem sebi ne predstavljam kao slepu ulicu, nego kao zadatak koji treba rešiti.

Foto M. Labudović

* Čini se da ste oslobođeni želje za slavom. Koliko je nepostojanje tog tereta, u stvari, privilegija, koja ostavlja prostor za ono najvažnije - za umetnost?

Svi mi smo, u nekom trenutku bavljenja ovim poslom, imali potrebu da nas ljudi identifikuju i prepoznaju, ali mislim da je odsustvo tog tereta veoma značajno. To definitivno jeste privilegija, ali na tome mora da se radi, mora da se uči da se sujeta ostavi po strani, jer upravo taj osećaj slobode ostavlja prostor za suštinu bavljenja ovim poslom, a to je umetnost. Ljudi to prepoznaju i, u tom smislu, teško možeš da ih prevariš. Važno je da zaboravimo neke stvari koje podgrevaju površnosti u nama i podstiču neka merila vrednosti koja nisu prava, nisu suštinska. Sve što je spolja - nebitno je. Bitno je šta se nalazi unutra, bitno je šta se nalazi u duši, bitno je koliko smo voljni i željni da damo.

* Da li ste negovanjem toga što je u duši i te volje za davanjem zaštitili sebe od toga da vas gluma potroši, i uporedo sa putem istine krenuli i putem trajanja?

Nije me potrošila zato što imam potrebu da istražujem i učim celog života. U jednom trenutku se nalaziš na vrhu neke lestvice, u sledećem, koji nastupi neočekivano brzo, si na njenom dnu i ako to ne shvatiš kao poraz, nego kao podstrek da ustaneš, kreneš dalje i napreduješ, to je dobar put. Ako se utopiš u osećaj depresije ili bilo čega sličnog, to ume da bude loše, neretko i pogubno po ljude, a pogotovo umetnike, koji su veoma osetljiva bića. Ne postoji recept kako se zaštititi od toga. Nadam se da idem u dobrom pravcu, i da ću jednog dana, kada budem sumirao svoj život, moći sa osmehom da sklopim oči, nadajući se da ga nisam uzalud živeo.

* Ako taj vrh i dno lestvice uporedimo sa tužnom i nasmejanom maskom, kao simbolom vaše umetnosti, zbog čega retko dozvoljavate da se vidi koju nosite?

Nasmejana i tužna maska simbolizuju život svakog čoveka, bez obzira na to čime se bavi. Pitanje je samo koliko neko dozvoljava da to bude vidljivo na njegovom licu ili se te maske smenjuju u čovekovoj duši. Naravno da su se smenjivale i na mom dosadašnjem putu, ali sam se uvek trudio da i radost i tugu sačuvam za sebe i da nikoga time ne opterećujem. Nekada sam uspevao, nekada nisam, ali to su stvari sa kojima se čovek bori celog života i koje učiš dok god bitišeš na ovom svetu. Jedan veoma mudar čovek je, jednom prilikom, rekao u prilog ovome što govorim: “Bori se sam sa sobom i celo nebo će biti sa tobom.” U meni postoji konstantna težnja da naučim da se borim protiv sebe. Mislim da je ta borba ubedljivo najvažnija i da nijedna druga ne može da prevaziđe tu unutrašnju borbu sa samim sobom i svim demonima koji nas napadaju sa strane.

* Šta vam još nedostaje kao glumcu, a šta kao čoveku, u smislu zrelosti, boje, i nekih emocija koje želite da kanališete?

Ne znam šta mi nedostaje. Kada bih znao, verovatno bih to brzo rešio, ali svako životno doba nosi važne lekcije. Mislim da je tek sada nastupilo vreme u kome moja zrelost počinje da se iskazuje i da deluje. Svakodnevno otkrivam nešto novo i zadajem sebi nove zadatke, nešto čemu treba da stremim i što treba da naučim.

Foto M. Labudović

* Koliko ste realni prema sebi i svom poslu, prema ostvarenom i propuštenom?

Mislim da sam realan, pogotovo sa sadašnjeg aspekta. Bilo je u mom životu i poslu dosta toga ostvarenog ali i propuštenog, što je isključivo moja krivica. Neke loše situacije i iskustva možemo da pripišemo okolnostima u kojima smo se nalazili ili neodgovornosti drugih ljudi, ali, na kraju krajeva, sami smo pravili te izbore, konkretno, ja sam ih pravio, i dobro je što sam svestan da su bili loši. Ostaje mi samo da se molim, da napredujem i da takve greške više nikada ne napravim. Mnogo toga zameram sebi, ali, opet kažem, važno je da sam svestan toga. Nikada se ne spotičem o isti kamen, jer bih onda bio čovek koji nema ni potrebu, ni volju da napreduje u životu. To je uvek različito kamenje, ali ono služi da bi se oblikovalo. Zato, kada naiđem na kamen na koji bih se spotakao, uzmem čekić i krenem da ga obrađujem, trudeći se da to učinim na najbolje što mogu.

* Delujete kao veoma strog, hladan i zatvoren čovek. Ovaj intervju, ipak, dokazuje da se iza takve spoljašnjosti krije jedan vrlo delikatan senzibilitet. Zbog čega je važno da on ostane zaštićen i neoštećen javnim eskponiranjem?

Kao mlađi bavio sam se time kako delujem i kakvo mišljenje će ljudi imati o meni. Već dugo me to ne zanima, jer sam shvatio da ne može i ne treba svako da te voli. Trudim se da prema svima budem onakav kakav suštinski jesam, ali nemam potrebu da govorim o privatnom životu, jer smatram da to treba čuvati za sebe i deliti samo sa najbližim ljudima. Gde idem, šta radim, kako provodim slobodno vreme ne treba nikoga da zanima, iako su sve to normalne, obične stvari, kao i kod drugih ljudi. Verujem da svaki čovek ima potrebu za unutrašnjim mirom koji treba da čuva za sebe, kako bi, pre svega, svoju dušu sačuvao od svih okolnosti u kojima živimo. Svi smo mi ranjivi, ali to je intimna stvar koju nema potrebe javno isticati. Svako od nas treba da nauči da razgovara sa samim sobom, ali tako da u tim razgovorima nema ćutanja i guranja stvari pod tepih.

* U čemu pronalazite taj unutrašnji mir koji ste spomenuli?

U svom domu, pre svega, i u prirodi. U svemu onome što nam je Bog dao a mi ne umemo da iskoristimo na pravi način. I trudim se da ne bežim od stvarnosti, nego da je prihvatim onakvom kakva jeste i da guram dalje. S druge strane, mnogo volim da putujem, ali pokušavam da ni na jedno putovanje ne odem glup, a vratim se lud, već da, gde god da odem, vidim ono što treba da vidim i naučim ono što treba da naučim. I da to oplemeni moje osećaje, da ih produbi, i da mi, zaista, ispuni dušu na najlepši mogući način.

* Jeste li uspeli da zadovoljstvom i srećom ispunite taj mir i svoje puteve?

Sreća je nešto o čemu ljudi sve češće govore, a toga, u stvari, nema. Kao i ljubav. Ta reč se upotrebljava samo da bi se o nečemu pričalo, a nažalost, suštinski se ne doživljava. Ne bih se usudio da govorim o sreći, ali ako me pitate da li sam ispunjen, sa radošću mogu da kažem da sam vrlo zadovoljan što se tako osećam.