ČOVEK nikada ne treba duže od tri minuta da razmišlja o svojoj sreći i nesreći. Važno je ići dalje i ne vezivati se ni za uspeh ni za neuspeh. Čim uhvatiš sebe da malo duže mozgaš o tome kako si lep i pametan, odmah prekini. Isto uradi i kad si tužan, očajan i misliš da je tvoj život nepodnošljiv. To sam naučio od Fedora, lika kojeg već šest godina tumačim u seriji "Sinđelići".

Ovim rečima glumac Goran Radaković uvodi nas u priču o popularnoj domaćoj komediji, rađenoj po uzoru na špansku seriju "Seranovi", čiju petu sezonu gledamo na Superstar TV. Ponuda da baš on postane srpski Fiti došla je iznenada, još dok je snimao seriju "Žene sa Dedinja". Nije pratio originalni format, ali je sličnost našeg sagovornika sa ovim junakom neverovatna. Nešto je "kliknulo" i publika je Fedora zavolela na prvo gledanje, jer mu je poverovala.

- Gradio sam lik iz temelja. Mada fizički ne ličim na Fitija, fanovi "Seranovih" kažu da među nama ima mnogo sličnosti. Taj španski glumac i ja smo pomalo budalasti, ali je ova uloga tako napisana. Fedor je uvek spreman za akciju koja ima neizvestan ishod. On je pokretač svih duhovitih zavrzlama u "Sinđelićima" - kaže Radaković. - Obojica verujemo da ne postoji nerešiv problem i da je moguće izvući se iz svake situacije. Ima tu i lakomislenosti, a i naš pogled na život nije preterano ozbiljan ni tragičan. Uvek sa vedrije strane gledam na svet oko sebe.

* U seriji sarađujete sa mladim glumcima. Da li ste lako pronašli zajednički jezik?

- Luku Raca, koji tumači Ristu, Fedorovog sina, gledam kako raste. Bio je momčić kad smo snimali prve kadrove, a sada je uspešan mlad čovek. Mnogo toga se promenilo za sve ove godine, a najviše se to vidi po klincima - Kolji (Nemanja Pavlović), Gojku (Miloš Klanšček)... Među nama se desila ljubav. Budući da smo "osuđeni" jedni na druge, shvatili smo da je bolje da živimo u slozi nego u mržnji. Svi smo kao porodica.

Pročitajte još - „Sinđelići“: Lila neće umreti!

* Mnogo domaćih TV projekata pojavilo se u poslednje vreme, međutim, niste njihov deo...

- Zvali su me, ali nisam od onih preterano ambicioznih. Kad radim jednu seriju ne mogu i drugu, jer neću dobro odraditi nijednu. U poslednje vreme sam snimio nekoliko filmova, ali ozbiljniji posao nisam mogao da prihvatim.

Sa Lukom Racom u seriji " Sinđelići "

* Jednom ste rekli da od glume ne može da se živi u Srbiji. Da li ste promenili mišljenje?

- Sad bi ta moja rečenica bila čista laž. Ja ne mogu da živim od ovog posla i uvek mi je bilo potrebno više nego što sam uspeo da zaradim. Zato sam radio paralelne poslove. Moje potrebe su i dalje velike. U slučaju da iznova idete u nove serijale onda možete da preživite. Ali šta se dešava kad ne radite? Dugo ne igram u pozorištu i nisam ni na kakvom platnom spisku, pa zato moram da imam i "plan Be". Tako funkcionišem godinama.

* Zašto ste digli ruke od "dasaka koje život znače"?

- Ništa me više nije vezivalo za pozorište. Možda sam pobegao iz nekog straha, ali niti žalim niti imam potrebu da mu se vratim.

Foto V. Danilov

* Šta vam je gluma pružila, a šta oduzela?

- Bavim se ovim poslom od svoje 12. godine, otkako sam prvi put snimao film "Siroče" Zdravka Šotre. U poslednje vreme često analiziram sebe i ma koliko pokušavao da pobegnem od glume, ne uspevam. Ona mi je obezbedila mnogo zadovoljstva i zanimljivih susreta. Biti glumac znači da, hteli to ili ne, ne možete da živite običan život. Dala mi je sve, a šta mi je oduzela nikad neću saznati. Oduvek sam iz dna duše prezirao glumce koji imaju samoljubivi izraz lica. Mlađim kolegama kažem da publika ne treba da vidi kad su srećni i zadovoljni sobom, jer to izaziva kontraefekte. I žena će pobeći čim primeti da je mnogo želiš. Ne znam šta će mi ova profesija još doneti, a verujem da mi se prave stvari još nisu desile.

* Ima li nekih naznaka da će se one realizovati u skorijoj budućnosti?

- Samo da me bog pogleda i da snimim jedan film sa rediteljem Željkom Đukićem, koji se vraća u Srbiju posle skoro tri decenije provedene u Americi. Beskrajno sam srećan zbog njegovog povratka i ne volim kad naši ljudi odlaze "preko". Tamo nas ne dočekuju raširenih ruku, već s ciljem da nam uzmu dušu, telo, snagu i energiju za male pare. Željko je napisao divan scenario pod nazivom "Šoping". Film govori o ratu u Bosni, ali nije ratni film. To bi bio moj i njegov testament, s obzirom na to da obojica imamo bosanske korene.

Pročitajte još - VIDEO: Srpska verzija „Seranovih“

* Šta smatrate svojom najznačajnijom ulogom u karijeri?

- Ima ih nekoliko. To su one iz filma "Tri palme za dve bitange i ribicu" i iz serija "Vratiće se rode" i "Sinđelići". Ovaj poslednje navedeni projekat je najbolja škola koju sam imao u glumi. Svakog dana izvodimo fascinantne akrobacije, snimamo neverovatnim tempom, učimo ogromnu količinu teksta... To je trening koji retko koji glumac u svojoj karijeri može da ima.

* Kakvi ste kad se kamere ugase?

- Dosadan, kao i svaki drugi čovek. Nisam tako duhovit, brz i vispren. Tada sam umoran i često zadovoljan.

* Koliko ste se promenili od onog Mome iz "Tri palme"?

- Oćelavio sam, ugojio sam se... (smeh) Prošlo je više od 20 godina od te uloge i danas su mi glumačke nišanske sprave bolje nameštene.

* O čemu nikada ne pričate?

- Pa sad, ne mogu da vam kažem ovako direktno, ali to ne znači da nećemo (smeh).

Foto V. Danilov


ŠTO DALjE OD POLITIKE


UŽIVAM u životu, jer šta mi drugo preostaje? Sve oko nas je nenormalno, tmurno i za glumca je važno da se ne bavi politikom. Treba da sačuva zdrav razum i da se usredsredi na sebe - smatra Radaković. - Bolje je ne videti gluposti i ludilo koje nas okružuje, nego ga biti svestan i pokušavati da ispraviš ono što ne možeš. Nemam ništa protiv toga da držim glavu u pesku za sve što ne razumem, što me opterećuje ili mi smeta.