Branko Stanković: Zaborav je najveća srpska mana

Video je živote ispunjene patnjom, ali i one obojene nadom. Upoznao "male" ljude koji su rizikovali svoj život da bi spasli neznanca, ali i "velike" koji odišu nečoveštvom. Divio se snazi volje onih koji su naučili da slikaju nogama jer ruke nemaju, ali i razumeo one koji su se predali - samoći, beznađu i životu bez želja.

Prešao je 1.250.000 kilometara, gazio po hercegovačkom kršu i saplitao se po vojvođanskom blatu, posmatrao zemlju sa 3.000 metara visine, ali i ulazio u njenu srž, u rudnike, 400 metara ispod površine. Prešpartao je Srbiju i zapadni Balkan uzduž i popreko. A sve to iz samo jednog razloga - da bi nam predstavio čoveka. Tu retku "zverku" koja je njemu mera svega.

PROČITAJTE JOŠ: ARTUR AŠ PRED PRVI KONCERT U BEOGRADU: Eksplozija zabave i senzualnosti

Razne je rekorde srušio - snimio je 850 emisija u koje je spakovao 1.750 priča, postao najnagrađivaniji novinar RTS, sa više od 60 priznanja. Ali jedno, ipak, autor "Kvadrature kruga" Branko Stanković nije uspeo - da reši tu najveću zagonetku života. Da razotkrije misteriju zvanu čovek. Kad u tome uspe, prestaće da radi.

- Umoran jesam, ali se istrošio nisam - kaže Branko u intervjuu za "Novosti". - Uhvati me s vremena na vreme strah, ali kad god pomislim da ne znam šta ću dalje, kao da mi neko došapne neku novu priču. Da mi je neko pre 17 godina rekao da će emisija ovoliko trajati, ne bih mu verovao. Imao sam samo jedan cilj - da povratim urušeni sistem vrednosti. I gledaoci su to prepoznali.

* Šta se promenilo od 2002. godine, kad je emisija nastala, do danas?

- I danas, kao i tada, imamo urušavanje porodice i osećaja za drugog, samo je čovek, čini mi se, postao usamljeniji. Ne može vam virtualni prijatelj pružiti ruku, potapšati vas po ramenu, dati pozajmicu, pomoći kad se selite. Borba za uspeh i novac postala je cilj. Upoznao sam mnogo ljudi koji su se odrekli ljubavi prema ženi, deci, roditeljima, ali se ne odriču one najveće - prema novcu. Ali, nisu srećni. Imam ideju za film "Rob", gde bih samo slikom i muzikom pokazao kako izgleda čovek 21. veka. Prikazao bih ljude u kolonama, sa laptopima, kao na pokretnoj traci, jer savremeni čovek sve više postaje rob bankama, kompanijama, partiji. Strašno je kad čovek izgubi slobodu.

* Verujete li onda i dalje u dobro u čoveku?

- Da ne verujem, ne bih radio. "Kvadratura" ima misiju da budi tri stvari - dobro u ljudima, uspavane savesti i nadu. Uz ljude koji u sebi i dalje nose empatiju, uspeli smo da sagradimo 16 kuća, kupimo jedan stan, obezbedimo 70 stipendija za učenike i studente, 40 kompjutera. Mislim da u svakom čoveku, čak i u najgorem kriminalcu, ima nešto plemenito. Pitanje je samo koliko u medijima podstičemo da se to probudi u čoveku. Voleo bih da Dnevnik nekad počne lepom vešću. Takve priče, kakve i vi godinama negujete sa "Najplemenitijim podvigom", vraćaju nas suštini. I ja, eto, pokušavam da sačuvam čoveka od svega što nas je zadesilo.

* Kako da u ovo doba probudimo plemenitost u komšiji, kolegi, bratu?

- Uzvratite čoveku lepom rečju, ne prolazite namrgođeni pored prvog komšije, ne zaboravite da je majci 70. rođendan ili da roditelji slave 50 godina braka, pitajte kolegu kako je i sačekajte odgovor. To su sitnice, ali život znače. Istina je da su ljudi nervozni, ali ja sam kao dete zapamtio i lošija vremena od ovih, kad ljudi nisu imali mnogo, ali su se družili, umeli da se organizuju kad nekom treba pomoć, delili i ono malo što su imali.

* Obični ljudi, ali i oni koji su ostavili trag - junaci su vaše emisije. U čemu je razlika između njih?

- Nažalost, kasno sam shvatio da veliki stvaraoci ne moraju biti i veliki ljudi. Ranije sam mislio da neko ko ostavi dubok trag u umetnosti mora biti i veliki čovek, ali su me život, iskustvo i ova profesija demantovali.

* Neretko nas u emisiji podsećate na ljude koje smo zaboravili. Da li je zaborav naša osobina?

- Uz inat, zaborav je najveća srpska mana. Volim i poštujem ovaj narod, ali ne mogu da shvatim da smo neke ljude za njihovog života zaboravljali, čak i u blato bacali, a posle smrti ih uzdizali i podizali im spomenike.

* Šta nam je vrlina?

- Većina je sačuvala gostoprimstvo i iskrenost koju posebno nose ljudi u ruralnim sredinama. Lepo je što Srbi još umeju da pomognu drugom, ali mi je žao što se ono najbolje probudi u ljudima tek u nevolji, dok u svakodnevnom životu imate i zavist, i zlobu, i ljubomoru.

* Ima li razlike u mentalitetu u različitim delovima Srbije?

- Ima, i to velike. Planinski ljudi su rezervisaniji, zatvoreniji, ali su srčaniji i sve što vam daju, poklanjaju iz duše. Ljudi u ravnici su pitomi, mirni, znaju da budu obazrivi, ponekad lukavi. Nisu gostoprimljivi kao planinski tipovi. Sećam se kako mi je prijatelj iz Šapca jednom rekao: "Kakvi ste, bre, vi Užičani, iznosite pred gosta najbolju rakiju." Kad sam ga pitao kakvu rakiju oni iznose, pogledao me iznenađeno i odgovorio: "Pa onu koju mi nećemo."

* Razgovarali ste sa ženom od 100 godina, sa monasima, usamljenima, bolesnima. Šta ste o životu od svih njih naučili?

- Mnogo. Treba čoveku prići srcem i on će uzvratiti, tako je svuda. Mislim da se sa svakog trećeg snimanja vratim sa novom poukom o životu. Naučio sam mnogo o samoći, izolovanosti, trpljenju. Mislim da sam delom postao bolji čovek.

PROČITAJTE JOŠ: Priče iz ordinacije estetskog hirurga

* Šta je onda život - teška ili lepa igra?

- Život je igranje na žici između lepog i teškog. Pun uzbrdica i nizbrdica. I što bolje igrate na žici između tih uspona i padova, veći ste umetnik.

TRI PRIČE KOJE SE IZDVAJAJU

PRIČA o Bošku i Admiri, koji su ubijeni kad su prelazili iz jednog dela Sarajeva u drugi pre 25 godina, i metafora su ratnog pakla, prva je od tri koje Branko izdvaja u karijeri.

- Teško je izdvojiti, jer je mnogo priča u koje ste uložili sebe, ali neka druga bude priča o Miliji Jeliću iz Radobića kod Mionice koji je bio domaćin sa 13 godina, jer ga je muka naterala. Borio se da postane čovek. I postao je. Bili smo mu i na svadbi. Treća priča je o Danilu Nikoliću iz Bora, koji je do 26. godine završio medicinu, stomatologiju i teologiju, i za njega nije bilo posla u ovoj zemlji - seća se Stanković.

PENZIJA NA TARI

USKORO će Branko u prirodu, da bere pečurke. I zaboravi na probleme.

- U gradu smo se otuđili, u prirodi je čovek uvek sam sa sobom. Uporedite samo vreme špica sa buđenjem prirode na planini kad se ptići raspevavaju. U gradu su drugačiji zvuci, mirisi, naravi. Tako i penziju zamišljam, na Tari, gde sam posle toliko godina uspeo nešto da sagradim - priča Stanković.