POZNATI crnogorski pevač Bojan Tomović (37) nedavno je uzdrmao ceo region svojim priznanjem da boluje od bipolarnog poremećaja, teške psihičke bolesti.

I dok jedan deo javnosti smatra njegovo priznanje hrabrim potezom, drugi misle da je na taj način završio karijeru, zbog čega se Tomović oglasio putem ''Fejsbuka'' i u emotivnoj ispovesti detaljno objasnio situaciju u kojoj se nalazi.

Njegovu priču prenosimo u celosti:

''Nedavno je moja žena rekla “'Ajde da gledamo neku komediju ili romansu, dosta vise psiho trilera i horora” i izabrali smo na sajtu ''Gledalica'' turski film “Delibal” pošto su ga u komentarima svi nahvalili, ne znajući o čemu se radi. Kad se film završio, ona je toliko plakala, da sam ja tek tada shvatio koliko je njoj zapravo teško sa mnom. Taj film 90 posto prikazuje moj život, k'o da je po meni sniman, (potrudiću se samo da kraj ne bude kao na filmu) , pa smo onda odlučili da se ipak vratimo mom omiljenom žanru trilerima i hororima. I eto tako, težak sam sam sebi i što je još gore, težak sam i drugima, majci, ženi, bratu, to je nažalost tako, priznajem…

Da, ja imam bipolarni poremećaj, živim sa tim već godinama, umreću sa bipolarom, ali neću od njega. Neću, baš u inat onima koji su mi okrenuli leđa, koje je sramota što sam im blizak rod (izvinite familijo što sam vas ponovo “obrukao”), neću zbog onih koji me podržavaju i koji imaju iste i slične muke kao i ja, neću zbog svih onih divnih ljudi koji mi danima šalju poruke podrške (izvinite što ne stižem svima da odgovorim), neću zbog onih koji su me pre vremena otpisali, ponovo ću ja da pevam, a posebno neću zbog onih koji pišu “Nema mu spasa”, “Umri od Bipolara”, “E sad možeš da pevaš samo u 'Lazi' i 'Dobroti'”, “Otpevao si ti svoje druškane” i slične poruke zbog kojih sam shvatio da Balkan nije samo geografski prostor, nego je i dijagnoza i to baš bipolarna, pola je svetlo, pola mrak, tama i to ona najcrnja, koja preti da te proguta.

PROČITAJTE JOŠ - Pevač otkrio od čega boluje: Uništeni su mi brak, zdravlje, karijera

Zamislite samo kako su se osećali ljudi koji boluju od bolesti slične mojoj kada u naslovu piše “Nema mu spasa”??!! Ružno i tužno, zaista, greota i sramota… Srećom, ipak je većina medija ljudski i korektno objavila moje saopštenje za javnost i hvala im na tome i u moje i u ime svih ljudi koji pate od mentalnih problema.

Mi smo kao i vi, sa svim vrlinama i manama, možda smo samo preosetljivi na stresove, možda smo samo emotivniji, zato pre i stradamo. Većina nas je poput rolerkostera, čas gore, čas dole, ali velika većina nas nije ni luda, ni agresivna, samo smo ili duboko depresivni ili previše euforični, možda nekada ne možemo da kontrolišemo neke svoje postupke, ali to nije naš izbor, niti nevaspitanje, niti razmaženost, to je takva bolest, sa kojom se, uz terapiju, živi, kao na primer sa dijabetesom.

Ili kad čujem “depresija je bolest dokonih ljudi”, “uzmi lopatu u ruke, pa nećes imati vremena da budes bipolaran”, iskreno, žalim takve ljude, jer su jako glupi. Shvatite, depresija, posebno bipolarna, nije izbor, već ozbiljan zdravstveni problem sa velikim brojem samoubistva i terapija je obavezna, oni koji je piju, nikako je ne smeju prekidati na svoju ruku, čak ni kad su u plus fazi, kada im se čini da im je bolje, kao što sam ja to radio, pa mi se stanje naglo pogoršalo, neka im ja budem primer kako ne treba.

Ili kad mi kažu “ko će sada tebe da pozove da mu pevaš kad znaju da imaš dijagnozu”? E zabole me baš da l' će da me pozovu ili ne, pa valjda me zovu zbog mojih pesama koje se i dan-danas nakon 15 godina slušaju, a ne zbog toga ko sam i što sam ja privatno. A ako nekom smeta sto sam se razbolio i javno to priznao, takvi ograničeni i ne treba da me zovu, nek zovu da im pevaju oni “normalni” , jer od njih normalnih, mi “nenormalni”, ne možemo doći na red. (mislim na autotjun pevače u pokučaju, starlete, razne MC i slične plejbek “umetnike”.)

Uostalom, kakva je to diskriminacija, dokle više?! Nebitan sam ja, ja ću se snaći, (živeću od autorskih prava, crni humor, naravno) ali zar neko ko na primer radi u nekoj firmi, fabrici, banci, pošti, bilo gde, treba da dobije otkaz i ostane bez posla samo zato što pije antidepresive ili psiho stabilizatore?!!

I na kraju, neka bude da nije hrabrost nego ipak ludost, to što sam na visoko moralnom i “normalnom” Balkanu priznao da sam “nenormalan”, jer ovde na Balkanu (s obzirom na to na kakvom stresnom području živimo,) ko ne poludi, nije normalan.

P. S. Nemam dece, nemam (nažalost) više oca, nemam mnogo ljudi za koje sam verovao da će uvek biti uz mene, nemam više ni kosu jer sam u afektu sam sebi obrijao glavu, nemam više ni problema sa alkoholom ni drugim porocima, nemam više suicidne misli, nemam predrasuda, nemam mnogo toga, ali imam volje da mi bude bolje. Imam 37 godina, 75 kg, 172 cm, imam završenu muzičku školu, svoj mali studio u kome pišem svoje pesme, imam četiri albuma, imam Jelu, na distanci, nisam te zaboravio i još dosta pesama za koje verujem da će živeti i posle mene, imam moju malu Mazu i Lunicu (pet terapija zaista pomaže), imam milion mana i nešto malo vrlina, imam neki svoj svet i par pravih prijatelja, imam svoj stav i imam m*da da ga javno iznesem, imam probleme sa sinusima, nacionalistima i lažnim moralistima, imam traume iz prošlosti jer sam pola detinjstva proveo po bolnicama, imam tikove, imam skoro svakodnevno ničim izazvane nagle promene raspoloženja koje me iscrpljuju, imam ožiljke na rukama, sam sam ih napravio, imam ih i na srcu, njih su napravili drugi, a imam i bipolar disorder (rapid cycling) i ne stidim se toga''.