KAO pokušaj da se razdrmaju stereotipi i ponudi nešto drugačije iz domaće "imitacije života" ova serija želi, delimično i uspeva, da nam ispuni veče naličjima našeg urbanog miljea. Pet dobrih drugarica iz detinjstva, nasukanih na marginu života, ponovo se ujedinjuju u zrelom dobu. Zajednički fatum im je zločin, sa kojim žive otkad zavise od svojih muškaraca - muževa, očeva, braće, partnera, prijatelja ili neprijatelja. U jednom trenutku prepuštene su same sebi i tada stupa na scenu sinergija, njihova "ženska moć" te rešenost da preuzmu svoju sudbinu u muškom okruženju podzemlja.

Zanimljiva stvar: još nisam siguran kako će zastupnice ženske ravnopravnosti i uopšte džender psihosociološkinje oceniti ovo preduzeće. Kao prihvatljivo, jer otkriva da su žene podjednako dobre i na "muškoj" teritoriji ili kao loše (možda i "mačističko"), jer u ovaj taj surovi svet stalno upliću svoju plemenitu osećajnost i empatiju? Izlazi da su žene i u zločinu sasvim ravnopravne, ako ne i ravnopravnije. To nije ništa novo (setimo se još Riff Raff Girls iz daleke 1959), ali je barem donekle različito. Dalje, autori čine sve da nam posreduju novije, živopisne slike: beogradsko podzemlje odavno više ne živi po ćumezima nego po penthausima, igra golf i ne može bez frojdovskih seansi.

Pročitajte još - SAZNAJEMO: 5 novih serija u martu na RTS

Gledanosti doprinose svih pet vodećih uloga, naročito glavna među njima, "Nina" (Jelena Đokić), koja je i jezgro ovog sestrinstva (valja ih i pojedinačno pomenuti: Marija Karan, Gala Videnović, Milena Radulović). Napisane su tako da svaka ima svoju priču i svoj kurs i to one uspevaju da ostvare glumačkim sredstvima, naročito najgrublja i najnežnija među njima, "Natalija" (Hristina Popović), ali je njen govor toliko prostački da često deluje odbojno. Ne mora "Nata" toliko da psuje da bi izgledala samosvesno, ako ni zbog čega drugog ono zbog dece koja gledaju ovu seriju, među kojima je mnogo vršnjaka njenog maloletnog "sina". Čemu služe urednici Javnog servisa koji sigurno nisu plaćeni da bi promovisali ulični i kočijaški jezik; isti se može, ali i ne mora slušati po Dorćolu, inače domicilu ovog projekta. Uopšte, glavne mane serije "Pet" su scenarističke, što je i dalje stalna boljka našeg filma.

Nepovezanu simultanu radnju pet istovremenih i razdvojenih linija i još toliko dopunskih bilo je gotovo nemoguće pratiti u prvih pet epizoda. Tek od trenutka kad su se sve samostalne i apartne deonice slile u jednu, serija je počela da normalno funkcioniše, a to se dogodilo posle polovine utrošenog vremena.

Drugim rečima, polifona struktura drame tražila je mnogo više stručnog i dramaturškog umeća. Svojoj ambiciji da razviju višeznačnu sliku Balša Đogo i drugi scenarista Strahinja Radetić nisu bili dorasli. Rasuta dramaturgija i mnoštvo nepotrebnih likova opterećuju i dalje ovu seriju i veoma otežavaju njenu recepciju. Stalno razbijanje pažnje nedopustivo je u ovom zanatu. Nije osobito zabavno stalno identifikovati nove likove ili se prisećati svih onih koje smo pogubili tokom serije. Na pitanje "ko je sad pa ovaj?", vadim svesku i tražim odgovor, koji već slutim.

Taj popunjava tajming, a troši strpljenje gledaoca.