REGIONALNA muzička scena je tokom poslednjih, skoro trideset godina, ovog “novog vremena”, iznedrila mnoge koji su, svojim talentom i “talentom”, pokušali da osvoje komad muzičkog neba i poneku zvezdu nazovu svojim imenom.

Padalice su brzo preletele preko svih nas, a vreme i publika su otvorili put onima koji su, s razlogom, i danas na koloseku kvalitetne muzike. Iza njih je, sada već značajan trag, koji, na jedan način, nastavlja sve dobro što su zajednički prostori, u tom smislu, nekada delili.

Pojavila se gotovo niotkuda, izazivajući malu muzičku revoluciju velikom pesmom i još većim glasom, koji su srušili barikade, i već pune tri decenije njeni muzički sati ne prolaze. A za nju, i njene pesme, tek je 12 sati. Njeno ime je Ivana. Njen potpis VANNA. Sve između njih, otkriva intervju koji je pred vama.

* Koliko je VANNA, i u čemu najviše, Ivanin alter ego, koji vas, kao ličnost i umetnika, u velikoj meri opisuje?

Ja dolazim iz manjeg grada, Koprivnice, koja je poznata po mnogo čemu, možda najviše po “Podravci” i “Vegeti”, ali, svakako, nije sinonim za grad iz kojeg dolazi mnogo muzičara i pevača, kao što je to slučaj sa manje-više svakim dalmatinskim gradom. Ipak, oduvek sam htela baš time da se bavim i u Zagreb sam se doselila prvenstveno da bih studirala, ali, sa muzikom sam imala sreće i počela je da zauzima sve više mesta u mom životu. Uvek sam imala na umu da, ako sam već odlučila to da radim, treba da ima smisla, da moji roditelji i sugrađani budu ponosni. To mi je i danas skriveni moto. Želim da budem na ponos svojoj porodici i svim ljudima koji me znaju još iz vremena kad sam bila odlikašica koja obećava.

* Ako kroz naslov legendarnog hita „Ako je vrijedilo išta“ sagledamo vašu karijeru, šta je najvrednije?

Kada bih izdvajala trenutke, ne znam koji kriterijum bih izabrala. Najvrednije je to što su me ljudi, ipak, “doživeli”, nisam bila one-hit-wonder, obeležila sam neke trenutke i ostavljam trag u srcima nekih ljudi. Pretpostavljam da sam to postigla snimajući lepe i posebne pesme, pevajući iz sveg srca na koncertima, i u komunikaciji s publikom.

* Kako ste, ostavljajući taj trag, sačuvali svoju muziku i sebe?

Više razmišljam o budućnosti i tragu koji ću nastavljati. Ono što je bilo, bilo je dobro, idemo dalje. Srećna sam što mogu da radim dobre koncerte i to me raduje, jer vidim da se skupilo puno pesama koje publika zna i voli. Neminovno je da se čovek menja i prilagođava vremenu, situaciji, drugim ljudima i drugačijim prilikama. Ko to odbija, sam sebe stavlja u fioku s ključem. U skladu sa tim, smatram da je uzbudljivo prilagoditi se vremenu u kojem živiš. Zamislite da mi, muzičari, ignorišemo internet i tehnološki napredak, gde bi nas to dovelo!? Naravno, ako nisi svestan svojih prednosti i posebnosti, deluješ kao obezglavljeno, pomodno stvorenje, koje ne živi svoj život. Zadržala sam svoj identitet i talenat, ali sam naučila da ih predstavljam na način koji odgovara ovom vremenu.

* Koji koraci su, u tom prilagođavanju, bili spori, a šta vas je vodilo napred?

Iskreno, nije mi uspelo da uvek idem napred. Često sam pravila i dva, tri koraka unazad, a ponekad mi se činilo da se bez veze vrtim u krug. Nije loše to prepoznati i dobro je sebi priznati da, u određenom trenutku, ne ide. Ipak, verujem da, ako nudiš svoju istinu i potrudiš se to da izvedeš najbolje što možeš, kriza ne traje dugo. Nešto će te negde, ili nekome, dovesti, pa onda ubaci u brzinu i vozi napred.

* Čemu su vas ti koraci unazad najviše naučili?

Neki porazi me nisu ničemu naučili, možda samo onome što sam već znala, a to je da sam bila brzopleta, nepromišljena i nedovoljno oprezna. Neke ljude povredite u najboljoj nameri, jer niste računali na to da oni na stvari gledaju na drugačiji, svoj način, i na to imaju pravo. S druge strane, porazi umeju jako da bole, pogotovo ako shvatim da su me ljudi podcenili ili me eliminisali, bez da su se potrudili da saznaju šta bih mogla učiniti, otpevati, dati. Davati sebe i svoje pesme na procenu ljudima, znači očekivati neočekivano i nositi se s tim. Kad bih bila sportista, poraz bih jednostavno objasnila - nisam dovoljno trenirala, drugi su me prestigli, dali više golova i osvojili više bodova. Ovako, mogu samo želeti da se moja muzika svidi što većem broju ljudi, iz razloga koje i ne moram previše da analiziram.

* Šta niste dozvolili slavi, medijima, bilo kome, tokom ovih, skoro trideset godina muzičke karijere, i to smatrate jednim od svojih najvećih uspeha?

Od prvog dana mi je bilo jasno da ne želim da budem majka u očima javnosti i da mi popularizacija sopstvene dece ne ide dobro. Duboko verujem da si majka samo onom stvorenju za koje si odgovorna, a nikako nisi odgovorna svima ostalima, koje to interesuje jednokratno, površno i, često, zlurado.

* Vaša emotivnost u pesmama je potpuna i iskrena. Da li je i privatno toliko otvoreno izražavate?

Teško mi je da govorim o svojoj emotivnosti. Ja, zapravo, pravim veliku razliku između emotivnosti i onoga za šta se ona, često, prodaje, a to je patetika, teatralnost i jeftina romantika. To ne volim ni u životu, ni u umetnosti, iako vidim da dobro prolazi. Meni bliski ljudi bi se zakleli da sam veoma emotivna i da nikada ne stavljam sebe i svoj doživljaj stvari na prvo mesto, nego su mi bitniji oni koje volim više od sebe. Meni je to logično.

* U kojim situacijama su, možda, tokom svih ovih godina, utihnuli glas i osmeh, a kako ste ih opet „oživeli“?

Ne sećam se da su utihnuli. Pevati treba, ako to volite, smejati se treba, jer to leči i podmlađuje duh. Dokle god smo živi i zdravi imamo razloga za pesmu i smeh.

* Koje ledeno doba, kako glasi naziv jednog vašeg albuma, je bilo najteže u vašem životu i šta je ostalo posle njega?

Kad mi je iznenada umro otac, otvorio se jedan ponor koji ni dan-danas ne znam da objasnim, a kamoli da znam čime da ga zatrpam. Pa sam stavila jedan flaster. Bez veze je - ne drži.

* Koji sjaj uvek negujete u sebi?

Verujem da čovek mora da bude plemenit, moralan i da moramo davati sve od sebe da uredimo svoj život i uložimo maksimalan trud u vaspitanje dece. Verujem da se isplati biti dobar, voleti svoj posao, negovati svoj talenat i davati sebe do kraja.

* Da li ste danas hrabra kao prije ili i hrabrost, s godinama, postaje obazrivija?

Verovatno nisam, jer znam šta mogu da izgubim. Ne štedim se, nisam na sebe osetljiva, ne plašim se izazova i novosti koje nosi svaki dan, ali, ipak, razmislim dva, tri puta, pre nego krenem u nešto novo.

* Koje iskustvo se uporno odbija o vas?

Morala bih već da naučim da verujem instinktima, a ne toliko mozgu. Mozak nas vara, laže, petlja, analizira, argumentuje, prećutkuje važne stvari, potencira nebitno, a instinkt šalje nepogrešive signale. Samo, kako ih prepoznati!?

* Gde pronalazite mir, daleko od svega što nose karijera i svakodnevnica?

Nisam baš tip za mir, spokoj, tišinu i nerad. Volim da budem aktivna i kreativna, ali i da gledam filmove, iako više od njih volim sport. Volim da letujem na moru, malo da plovim, i tada često smišljam neke melodije, volim da kuvam, šetam sa psom. Ništa metafizički i neobjašnjivo.

* Da li ste nekada u životu izgovorili već je 12 sati, i jeste li, ipak, stigli da ostvarite većinu svojih želja, makar i u 5 do 12?

Nisam još u toj fazi života da mi je 5 do 12! Još uvek sve stižem. Jedino ću biti ljuta ako ne vidim uživo Mesija kako igra, jer sam veliki obožavalac, i već dugo planiram da odem na “Kamp nou”, na utakmicu.

* Kada sreća stigne u 5 do 12, da li je tih pet minuta dovoljno?

Ne postoji konstantna sreća, samo povezani trenuci sreće. Važno je da ih prepoznamo i zapamtimo.

* Koliko su izvesne nove pesme i kakav sjaj će one doneti?

Vrlo su izvesne i iskreno im se radujem. Ali, kao što sam rekla, jedino je važno da se svide i drugima, osim meni, a razloge za to ne moram ni da znam.