Jana Milić: Karijeru ne gradim na skandalima i privatnim pričama

Neke uloge su toliko popularne i upečatljive da, usled njihove uverljivosti, često, vidimo samo lik, ne i glumca koji ih igra. Posebno kada su televizijske serije u pitanju. S jedne strane, to jeste uspeh umetnika, s druge, maska na njegovom licu, koja nam, često, ne dozvoljava da upoznamo pravo lice, skriveno tuđim životom, i sve ono što taj portret čini živim, jedinstvenim, snažnim ili ranjivim, i, u ovom slučaju, vrlo karakternim. Ovo je priča o Jani Milić. Ne o Marini Božić. O istini. Ne o lažima. O njenom životu, njenom licu i najvažnijim životnim ulogama. I ova priča jeste ispovest, jer smo uspeli da srušimo deo bedema koji je ova mlada žena podigla oko sebe, rušeći njime sve druge ispričane priče. Iza tih zidova se nalazi istina. Njena. Neosporiva.

* Koliko se, tokom poslednjih godina, gluma, uslovno rečeno, promenila, i da li je uopšte moguće, sačuvati umetnost u poslu kojim se bavite?

-Promenilo se tržište, drugačiji su zahtevi i ukus publike, došlo je do hiperprodukcije, samim tim se brže radi, a to ne bude uvek i kvalitetno. Na nama, glumcima, je da se izborimo i damo svoj maksimum, što je individualna stvar. Neko iskoristi svojih pet minuta, neko se ne snađe. Ali, to moramo da prihvatimo kao deo današnjeg sistema. Neki ljudi, po cenu toga da ostanu u poslu, rade sve, što je greška, jer moramo da čuvamo umetnike u nama, zato što se ime i prezime gradi na osnovu onoga što si ostavio iza sebe. Meni je drago da mogu da biram projekte i svakom prilazim kao da je prvi koji radim u životu. Vrlo koncizno i precizno pristupam svakoj ulozi. Ulažem sve što znam, što stičem iskustvom i što sam naučila na fakultetu i čuvam sebe kao umetnika.

* Rekli ste da se ime i prezime gradi onim što ostavljamo iza sebe. Da li je trajanje u ovom poslu vaš primarni cilj i kakav je, za sada, pogled unazad?

-Danas ljudi mešaju trajanje sa novcem, zato što su prinuđeni da prihvate uloge koje im, možda, i ne pomažu u karijeri. Ne kažem da je sve što sam radila bilo dobro, ali to je sazrevanje. Kada vratim film, imala sam sreću da je većina uloga koje sam igrala, zaista, bila za mene, u nekim drugim se nisam snašla, ali to je škola, i na njima sam, možda, više naučila nego na ulogama sa kojim sam se probila kao umetnik i postala popularna, što je, nažalost, danas veoma bitno, da bi glumac imao posla. Ta granica je tanka, a mi moramo da nađemo balans, jer biti popularan nije isto što i biti priznat i očuvati sebe u umetničkom smislu.

Foto Aleksandar Krstović

* Kada vas je i čime ta umetnost osvojila i na koji način oblikovala?

-Vrlo rano sam to osetila. Dok sam bila mala, svojim lutkama sam davala osobine i uloge, i tako je krenulo. Roditelji su bili profesori književnosti, oduvek sam u svetu knjiga, i to me je nesvesno vodilo ka ovom putu. A prvo ozbiljnije razmišljanje na temu glume se desilo kada sam pomislila kakav je to posao kroz koji možeš da proživiš tuđe živote, da imaš preimućstvo da budeš i Julija i Nora, da možeš da „šetaš“ i kroz Dostojevskog i Šekspira i Čehova, a da, pored toga, imaš svoj privatni život. To je jedno veliko bogatstvo i privilegija, jer iz tih tuđih života mnogo naučiš, a sve to, ne samo što nije deo tebe, nego čak i nemaš osobine tih likova. To mi je bilo najprimamljivije u ovom poslu.

Pročitajte još - Jana Milić Ilić: Nikad nisam jurila slavu

* Kada se svet knjiga pretvorio u realno bavljenje glumom, u životni put, šta je najvažnije što ste na njemu, do sada, stekli?

-Sazrela sam, što je neminovno, posebno od kada sam postala majka, i samim tim sam i zrelija glumica. Što više učiš o životu, o ljudima, toliko svoje znanje više primenjuješ na uloge koje igraš. Veoma sam samokritična, ali smatram da je to dobro. Takvim ljudima nije uvek lako, ali samokritičnost te čini boljim, jer uvek nađeš nešto čime nisi zadovoljan i što možeš da popraviš, i jedino tako možeš da napreduješ. Samozadovoljstvo je prokletstvo u ovom poslu, iako ima mnogo onih koji misle da su dostigli vrhunac samo zato što ih ljudi znaju, a time, u stvari, nisu postigli ništa i to uopšte nije za poređenje. U Srbiji je danas najlakše biti poznat, a veliki umetnik postaješ tako što činiš velike stvari i praviš dobre uloge.

Foto Aleksandar Krstović

* Kada samokritičnost ipak prelazi u zadovoljstvo i šta to glumcu donosi?

-Mislim da svaki umetnik sumnja u sebe i svoj talenat, u smislu da li ću ja to moći, da li sam dovoljno dobra za tu ulogu, ali verujem da postavljanje cilja i biranje uloga za koje nisi siguran da li možeš da ih izneseš, uslovljava da više radiš na sebi. I svaka stepenica koju preskočim i dokažem da sumnja nije bila opravdana je veliki uspeh. To su velike borbe i oscilacije, i u tome je i lepota ovog poziva, da se konstantno boriš sa svojim demonima, sa svojim lošim i dobrim osobinama, ali uvek moramo da pazimo na to kakvi smo ljudi. Nikada u svojoj karijeri nisam gazila preko drugih, ne bih ugrozila prijatelja ili nekome uzela ulogu. Čuvam svoj obraz i mnogo sam ponosna što sam sačuvala sebe na taj način i izgradila karijeru kojom sam, za sada, veoma zadovoljna.

* Da li su se vama dogodile stvari koje spominjete? Da li ste, možda, nekada, bili “pregaženi” od strane onih kojima cilj opravdava sredstva?

-Nemam problem sa tim zato što nosim to prkosno, župsko u sebi. Koliko god umem da budem mekana, fer i dobra prema ljudima koji mi vraćaju istom merom, toliko umem da budem i oštra. Ljude delim na dobre i loše. Sa prvima se družim, druge izbegavam u širokom luku. I kao mlada glumica, na početku karijere, nisam dala na sebe. To me je koštalo nekih uloga, ali nisam imala osećaj gorčine zato što sam bila ponosna i stekla veliko iskustvo. Izašla sam iz određenih projekata jer sa nekim ljudima nisam mogla da nađem zajednički jezik i nisam mogla da shvatim da su oni deo ovog posla. Kada si mlad, dok sanjariš o glumi, misliš da su svi glumci divni, kao i uloge zbog kojih ih volimo. Kada ih upoznaš, sruše ti se svi ideali. Iz toga sam mnogo naučila, nekad mi se vratilo dobrim, nekad lošim, ali mirno spavam, jer ne dam na sebe, kažem šta mislim i branim svoje stavove.

Jana Milić i Zoran Pajić Foto Aleksandar Krstović

* Pomenuli ste popularnost. Vaša je, gotovo od samog početka prikazivanja serije “Istine i laži”, ogromna. Kako pronalazite meru i granicu?

-Ne vidim poentu, niti imam potrebu da svoju privatnost iznosim u javnost do te mere da to postane banalno. Shvatam da je ljudima zanimljiv moj privatni život i nemam problem da o tome govorim iz poštovanja prema publici i medijima, ali da delim sa drugima šta doručkujem, kako izgleda moj suprug i koju boju kose ima moje dete, ne pada mi na pamet. Moj sin ima četiri godine i ne želim da on, ne svojom voljom, bude na naslovnim stranama, jer uvek razmišljam kako će na to reagovati kad odraste. To mora da bude njegov a ne moj izbor. Puno naslovnih strana sam odbila baš zbog toga što ne vidim razlog da karijeru gradim na skandalima i privatnim pričama, koliko god to nekome bilo zanimljivo. Nisam zatvorena, ali treba imati granicu, jer u suprotnom, za mene je to kao prodaja duše.

Pročitajte još - STIŽE POJAČANjE: Šta sledi u novoj sezoni serije "Istine i laži"?

* Od čega je satkana vaša duša?

-Iz predivnog sam kraja i ono što me je odredilo kao osobu je moje bezbrižno detinjstvo i odrastanje. Vaspitanje koje su mi pružili moji divni roditelji je nešto što želim da usadim duboko u svoje dete, i bukvalno se ponašam isto kao što su se oni ponašali. Nosim u sebi mnogo lepih priča i duh mog podneblja, i to je moje veliko životno bogatstvo, nešto što čuvam, što nikada ne zaboravljam i čemu se uvek vraćam. Mnogo čitam, pišem, kad god mogu provodim vreme u prirodi, putujem, igram se. To su stvari koje ljudi uzimaju zdravo za gotovo, a one mom životu daju smisao.

* Sve o čemu govorite upućuje na veoma delikatan i suptilan senzibilitet, uprkos oštrini koju ste spomenuli? Zbog čega retko pokazujete svoje emocije?

-Veoma sam osetljiva, ne branim se od toga, ali u ovom poslu to nije preporučljivo i zato umem da budem zatvorena, da to neko ne bi iskoristio. Imam gard zbog kog ljudi misle da sam stroga, uobražena i nadmena i tek kada me upoznaju ili počnu da rade sa mnom, i kad im dozvolim da vide kakva sam zaista, priča menja tok. Neke mlade koleginice, koje su došle u seriju, su bile prestrašene od mene, a sada smo postale veoma dobre prijateljice. Ipak, i dalje svoju ranjivost i osetljivost čuvam za sebe. Čak i kada se dese situacije u kojima mogu da se obratim za pomoć, pokušavam sve da rešim sama, što nije lako, ali kad dođeš do toga, onda je satisfakcija veća, jer si uspeo da se izboriš. To nije lak život, ali je moj i, za sada, svoje bitke bijem sama. U tom smislu sam najviše zatvorena, ali to ne možeš da biraš, to je datost. S druge strane, kad si dete iz unutrašnjosti, prinuđen si da se boriš i moraš da budeš izuzetno pažljiv. Zato sam i izgradila zidove oko sebe.

Foto Aleksandar Krstović

* Nemoguće je, ipak, ostati večno sam iza tih zidova. Gde je uteha kada oni počnu da se ruše?

-Uteha je porodica i nekoliko iskrenih prijatelja kojima se uvek vraćam i koji su moja baza. Mama mi je, nažalost, preminula, ali su otac i sestra moj stub i najveći oslonac. S druge strane, svesno ili nesvesno, posao kojim se bavim ume da bude velika uteha, jer je to beg u neku drugu stvarnost i, često, kada sam bila nezadovoljna privatnim životom, kroz rad sam se lečila. Jer, kad uđeš na ta velika vrata glume, sve privatno, svaku bol i povređenost, ostaviš ispred njih i tokom tih nekoliko sati snimanja ili igranja predstave ne misliš na svoj život. Posle se vratiš u svoju ljušturu i boriš se sam sa sobom, ali je ovaj posao, koliko god bio naporan, ipak, i lek. Meni gluma zaista predstavlja jedno lepo utočište koje sam sama stvorila i koje mi pruža sigurnost i mir.

* Koliko je to utočište, s jedne strane, i neprestano traganje i za čim?

-Mislim da je to životno istraživanje. To su neke lekcije, traganja i ispitivanja svog bića u kojima, kad pomisliš da si došao do zaključka, već oboriš sebe na narednom koraku, jer u glumi konstantno moraš da se preispituješ i radiš na sebi, i to je, u stvari, suština ovog posla. Kad bismo odmah dobili sve odgovore, šta bismo, na kraju, mogli da kažemo. Puno toga učiš, ali nikada dovoljno i stalno istražuješ. U glumi moraš da otkriješ svoje najskrivenije dubine, po kojima, verovatno, ne bi ni kopao, ali ako hoćeš da daš sve od sebe i studiozno uradiš ulogu, moraš u potpunosti da ogoliš svoje uporište, iako to, možda, ne želiš, ali verujem da upravo to čini kvalitetnog glumca, za koga onda kažu da je uverljiv, što nije lako postići.

* Da li su vas ta traganja dovela do sreće?

-Ja sam zaista pozitivna osoba i često za sebe kažem da sam rođena lepo raspoložena. Sve i svašta mi se dešavalo kroz život, čovek se neminovno menja, ali sam vedrog duha i trudim se da, uprkos svemu, idem napred. Ljudi se često probude ujutru i nađu svaki mogući razlog zbog kog bi bili nezadovoljni. A ja se svakog dana prisetim onoga zbog čega treba da budem srećna. Toliko je stvari u mom životu zbog kojih sam zadovoljna i na koje sam ponosna, i to je nešto što uvek preovladava u meni. Srećna sam, nasmejana, vedra, nekad svoje loše momente sakrijem, jer nema potrebe da ih drugi vide, imam svoje “žute minute”, ali su baš retki, radim posao koji volim, imam uz sebe ljude koji mi puno znače, divnu porodicu i to je sasvim dovoljno da budem ostvarena i ispunjena.

* Šta, možda, remeti tu ostvarenost? Koji nemiri se provlače kroz vaš život i sputavaju korake, a koje pogrešne vi pravite?

-Mislim da sam pored one samokritičnosti, veoma realna prema sebi. Sa obe noge sam na zemlji, stalno analiziram sebe i zbog toga nikada nisam sasvim mirna, ali, s druge strane, to me čini borcem, čini me jačom i boljom osobom i glumicom. Ipak, priznajem da sam često preterano studiozna i to me zamori. Nekada treba pustiti da stvari idu svojim tokom, ali ja ne umem da kažem baš me briga, jer sam uporna po prirodi. Kao što se hrabro borim za ljude koje volim, tako se i u poslu borim za svoja načela i principe i kao što sam i rekla - ne dam na sebe. Nije uvek lako biti u mojoj koži, ali meni je to u redu. Bez tog bremena koje nosim ne bih bila ja.

* Sa kim delite to breme u trenucima kada postane preteško?

-To su vrlo intimne stvari, ali govorim otvoreno, pa ću zato i naglasiti veru u Boga. Odgajana sam u tom duhu, a s druge strane, važna figura, stub mog života i osnov svega što sam ja je moj otac. On nije samo moj oslonac, nego i veliki učitelj, iskreni prijatelj, uzor, osoba kakva bih volela da budem. Neko od koga dobijam savet, pravu kritiku, ko me gleda realnim očima, ko se nikada nije libio toga da mi skrene pažnju na greške, da mi pomogne da prevaziđem teške životne periode ili dođem do rešenja za neke uloge. On je moje veliko sve, jedna divna, poštena duša.

* Šta je temelj na kome počiva sve o čemu smo pričali? Pre svega, vaša radost i harmonija kojima zračite?

-Ma koliko zvučalo jednostavno, ključ je u tome što sam iskrena prema samoj sebi. I to je još jedan veliki, težak zadatak, jer da bi bio iskren prema sebi, moraš da se suočiš sam sa sobom, a ne da nismo savršeni, nego nosimo toliko dobrog i lošeg, i na nama je kakvi ćemo ljudi postati. Biti iskren prema sebi znači da se trudiš da budeš bolji. Volim život i ne treba mi puno da budem srećna. Ljudima je danas potrebno mnogo da bi bili zadovoljni, jer je sve toliko postalo lažno, počev od lažnog života na društvenim mrežama, do lažne stvarnosti. Pravi se jedan pogrešan model sreće za koji misliš da nikada ne možeš da dostigneš. Ja svoj život nikada nisam bojila veštačkim bojama i nikada se nisam lažno predstavljala, što je veliko olakšanje. Živim normalan, realan život, imam probleme kao i svi ljudi. Ali, iskreno se radujem svakom novom danu, uživam sa svojim sinom, srećna sam što je dobro, vaspitano dete, uživam u onome što imam, što ne podrazumeva ništa materijalno, i meni je to dovoljno za radost.