NASTAVAK serije pokazao je, između ostalog, da je Velika kneginja Jelena Karađorđević otkrila Srbima "performans" sto godina pre Marine Abramović: o tajnim noćnim aktivnostima svoga brata, prestolonaslednika Đorđa, izjasnila se ona kao o "performansu", kao što su Stevan Prvovenčani i Rastko bili "netolerantni na gluten" u srednjovekovnoj sagi o Nemanjićima. I jedno i drugo svedoče o prisustvu beogradskog novogovora u proizvodima Javnog servisa Srbije, što je i prilika da se kaže koja reč o jeziku kojim se pišu njegove TV serije; on je, blago rečeno, užasan.

Odsustvo (ili slaba čujnost) redaktora i lektora uvelo je u našu dramsku produkciju jedan trolejbuski, tehno žargon beogradskog žamora, krcat nepismenim ili polupismenim leksičkim grumenjem, koji nije nerazumljiv, ali je ružan i rogobatan, osuđen na privremenost i efemernost. Svesni da mora postojati izvesna razlika između ovog govora i dramskog dijaloga, naročito kada je reč o sazvučjima epohe, novopečeni TV pisci ponekad pokušavaju da unesu i "kreativne" nijanse. Tada su neopisivo smešni, kao u prvoj epizodi, kad general Atanacković tri puta uzastopce koristi glagol "kaniti" (koji se davno izgubio, ako je ikada i pripadao srpskom idiomu) valjda da bi nečim manje poznatim "oneobičio" ono što ima da kaže. Ristovski i Ćosić pokazuju da nisu u stanju da razlikuju negdašnji i sadašnji književni idiom iz prostog razloga što ne poznaju ni jedan ni drugi. O tome i svedoči prisustvo "performansa" u rečniku jedne princeze, vaspitane na dvoru Romanovih, krajem pretprošlog stoleća.

Pročitajte još - Nevolje kralja Petra

A nepoznavanje prirode odnosa između aktera postaje već trajno obeležje ove serije. Njeni "kreatori" nemaju pojma o suptilnosti Petrovog odnosa prema vojsci, o finoj paučini domaćih i međunarodnih veza kojom se kreiralo i poverenje i podozrenje u višim krugovima. Njihovi stavovi su tvrdi kao cepanice, crno-beli i srozani na prostaštvo, koje odlikuje današnju vlast. U tom sirovom narativu teško je raspoznati duh onog vremena. Pogotovu kad hoće da se prave mudri i sole svima pamet. Za svoju vojsku, koja ga je dovela na presto i koja će uskoro voditi tri pobedonosna rata, kralj Petar kaže da je - "gola, bosa, slabo vođena i podeljena"(!). To ne samo da nije nikada izgovorio (uveren sam - ni pomislio!), nego je bilo dijametralno suprotno svemu što je Petar "kanio" i uspevao. On je unapredio vojne reforme Milana Obrenovića, kojima je već bila stvorena jedna moderna, solidna i operativna armija, brojno nevelika, ali najsposobnija na jugu Evrope, kako se ubrzo na bojnom polju i ispostavilo.

Marko Todorović u ulozi princa Đorđa Karađorđevića Foto RTS

Od svega toga u seriji vidimo samo intrige, nepoverenje, zlu krv i zlobu, kojima manipulišu dežurni demon velikosrpske zavere - pukovnik Apis i njegov pakleni šegrt Tankosić, a taj će, ničim neizazvan, u jednoj potpuno nemotivisanoj svađi, princu prestolonasledniku Đorđu u lice sasuti ovaj teški bezobrazluk: "Karađorđevićima je od Karađorđa ostalo samo ime"(!). Da mu je to stvarno rekao, Tankosić ne samo da bi glavačke leteo iz kraljeve vojske nego bi, imajući u vidu prinčevu preku prirodu, bio prinuđen da takvu uvredu spere svojom krvlju. Ne, ništa od toga nije tačno, sve je to izmišljotina i "naknadna pamet" današnje, druge Srbije. Sve je to u funkciji blaćenja dveju prominentnih ličnosti novije srpske istorije, Apisa i Tankosića, koji su, kao vodeći srpski patrioti, trpeli teške omraze svih titoističkih i udbaških skribenata. Obojica su, doista, bili skloni tajnom udruživanju i izvesnom radikalizmu, ali nije bilo govora o kakvom resantimanu protiv doma Karađorđevića, niti o neodgovornosti, kakvu smo prinuđeni da ponovo gledamo. Što je najgore, o svom trošku.