Blogdan: Život su i rane i obloge

„Obloge od mastila“ i „Sa druge strane obloga“ jesu dve strane knjige života. Lice i naličje. I obrnuto. Na čitaocu je da odabere. Blogdan i Bogdan isto tako.

Prvom prezime nije bilo neophodno, drugom jeste, u pravom trenutku, kada je trebalo da potpiše i obelodani sve ono što se smatralo tajnom. Pored ostalog i njegov lik. A tajne nema.

Samo mastila od proživljenog iskustva, kojim jedan čovek ispisuje život, previjajući njime rane koje svi nosimo. Bogdan Stevanović. Imenom i prezimenom. Njegove knjige otvaraju rane i stavljaju obloge. Zaceljuju ih. Ovaj intervju nam otkriva na koji način.

* Tokom proteklog perioda imali ste veoma posećene promocije nove knjige i mnogo susreta sa čitaocima. Kakve impresije nosite i šta vam ukazuje na to da je knjiga “Sa druge strane obloga” već na putu uspeha?

Upoznavanje sa čitateljkama i čitaocima za mene je uvek događaj, i uvek ostanem pod utiskom njihove srdačnosti i dobronamernosti. To su neki divni ljudi, koji su u stanju da sa osmehom na licu čekaju u redu sat vremena kako bi dobili potpis i posvetu. U meni to izaziva osećaj neizrecivog poštovanja ka njima i dužnosti da budem skroman na ovom spisateljskom putu. Ništa mi ne govori da je knjiga “Sa druge strane obloga“ na putu uspeha, ja samo imam veru da će biti.

* Vaša prva knjiga „Obloge od mastila“ je stekla veliku popularnost. Kome najviše pomažu te obloge i na kakve rane se stavljaju?

Ta knjiga je pisana deset godina. U njoj ima mnogo iskrenosti, gorčine ali i optimizma, pre svega onog optimizma nastalog iz bunta prema muci. Pisci su sebična bića jer, prevashodno, pišu zarad sopstvene katarze, zato te moje obloge nisu namenjene nikome, niti nekim specijalnim ranama, već su posledica traganja za odgovorima i lečenja ljutih rana na mom, sopstvenom naličju. Ako pomognu još nekome - super.

* Šta je uslovilo da napišete drugu knjigu i šta se, zaista, nalazi na toj drugoj strani obloga?

Nakon prve objavljene knjige, nastavio sam da pišem kratke priče, bez razmišljanja kada će i da li će biti naredna knjiga. Međutim, nakupilo se toliko priča, dovoljno za još jednu knjigu. Interesantno je bilo to što su se sve te priče mogle stilski razvrstati u dva potpuno različita poglavlja, jedno koje piše o surovoj fizičkoj stvarnosti, a drugo koje piše o pitomim metafizičkim ravnima. Tako su priče na kraju i raspodeljene u ta dva poglavlja.

* Šta krije poglavlje pod nazivom „Rane“, i zašto nas suočava sa našim predrasudama?

Poglavlje „Rane“ sadrži priče ljudi sa ivice. Priče iz bolničke čekaonice, sa samrtne postelje, iz majčine posteljice, iz otpusne liste, sa ničije zemlje. Siguran sam da nas svaka od tih priča suočava sa predrasudama, jer su pisane na takav način da, čitajući, zaključujemo stvari koje je naš um naučio da uzima zdravo za gotovo, ili da klasifikuje na „prvu loptu“ kao dobre ili loše, da bi se na kraju svake priče dogodio obrt u kom shvatamo da nije sve onako kao što izgleda i da ljudi, često, u sebi nose univerzume o kojima mi ne znamo ništa i biju bitke o kojima, takođe, ne znamo ništa. Mi, nažalost, moramo biti suočeni sa nečijim unutrašnjim svetom da bismo odustali od stavova koje imamo o njihovoj vidljivoj spoljašnosti.

* O čemu govori poglavlje „Obloge“ i na koji način nas suočava sa našom tugom?

Poglavlje „Obloge“ govori o prevazilaženju svih rana koje su nam nastale što na duši, što na telu. Te priče nisu priručnik za srećniji život, ali jesu dekonstruisanje nečega što umemo da okarakterišemo kao problem. U tom seciranju problema, neophodno je pričati o njegovom izvoru, koji je obično bolna ili tužna tema. Ono što je pitko i čitljivo u vezi sa tim pričama, jeste to što vrlo često na lak i duhovit način govore o prevazilaženju muke i nastavljanju dalje, kroz život.

* Zbog čega su “Rane” i “Obloge” dve strane istog novčića koji se zove život?

Zato što priroda tako kaže, a ne ja. Kao što postoje dan i noć, leto i zima, toplo i hladno, tako postoje i sreća i tuga. Mi ne bismo znali da smo srećni da ne postoji nešto suprotno od toga. Spram te suprotnosti merimo intenzitet sreće. Spram hladnog - toplo, spram mraka - svetlost. To su neodvojive stvari u životu. S tim što ljudi ne plaču kad padne mrak, jer znaju da će sutra svanuti, ali su razmaženi kad dođe do muke, jer nemaju veru da će opet doći period sreće. O toj razmaženosti, takođe, govori nova knjiga.

* Šta još, po vašem mišljenju, čini život i njegove dve strane?

Kultivisanje dobronamernosti, iako smo u životu upoznavali zlonamerne. Činjenje dobrog, iako se među nama primila izreka: “Ne čini nikome ono što ne želiš da ti bude učinjeno“. Bogaćenje svog unutrašnjeg sveta i duhovnosti, jer ne možemo dati nešto što nemamo. Moramo valjati sebi, da bismo valjali drugima.

* Kakve su vaše rane koje su vas navele da napišete obe knjige i jesu li, uz njih, zacelile?

Rane imaju samo oni koji su preživeli. Zato sam svoje zavoleo, pogotovo nakon toga što sam ih zapisao i razjasnio kroz reči. Sada stoje kao opomena, uklesane u kamenu, da ih ne zaboravim, ali i da ih razumem. Zahvalan sam što sam posečen, jer sad krvarim mastilo. Na neki čudan način sam se izmestio iz tog života koji opaža samo čulima, i sad živim samo kroz osećaje. Ne strepim ni od bola, ni od radosti, ni od tuge, ni od uzbuđenja, jer sam došao na ovu planetu da igram utakmicu, a ne da sedim na klupi. Zato je u redu i primiti gol i dati ga, i napraviti faul i izdržati periode kada traje i žuti i crveni karton. Sve je to život.

* Da li zaista istinite i lekovite reči, u današnjem vremenu besmisla, kada je sve postalo laž, poza, neiskrenost, bahatost, apsurd, paradoks, mogu da stvore klicu cveta koji izrasta iz rana?

Nije sve postalo laž, poza, neiskrenost, bahatost, apsurd i paradoks. Sve te stvari samo zauzimaju mnogo medijskog prostora, i ljudima je fokus na tome. Na meni nije da se protiv toga borim i na to gubim energiju, već da beskompromisno stvaram nešto drugo, za šta verujem da može da bude semenka cveta koji će da procveta i u takvom okruženju. Da li vi mislite da ruža kuka što postoji korov? Ja mislim da ne, ona samo cveta, jer je to njena priroda.

* Postali ste poznati i priznati gotovo iz anonimnosti. Dugo se nije znalo vaše ime i lik. Šta je uslovilo da tako veliki broj ljudi prepozna vašu reč, poruku, emociju, stav, i podrži vas, možda i bez želje da sazna ko ste u stvari?

Moja želja nikada nije bila da se prepoznaje moje lice, zato ga nikad nisam ni stavljao u prvi plan. Želim da o meni govori moje pisanje, zatim moja dela, pa na kraju, ako se neko zainteresuje da sazna kako izgleda i moja glava, može da sazna. Moje pisanje počelo je da živi na internetu u trenutku kada nije bilo mnogo takvog sadržaja. Mislim da je činjenica što nije bilo mnogo onih koji otvoreno pišu na temu porodičnih, prijateljskih, ljubavnih odnosa na društvenim mrežama, doprinela da veliki broj ljudi odreaguje na moje pisanje.

* Šta se promenilo od kada ste, uslovno rečeno, izašli iz senke i da li je to donelo i neka negativna iskustva?

Svesno sam istupio u javnost tek kada je „Vulkan izdavaštvo“ objavilo moju prvu knjigu, jer je bio momenat za to. U tom trenutku, moja prijateljica Tamara i ja, organizovali smo humanitarnu šetnju „Pruži korak“ od Beograda do Niša, za prikupljanje sredstava za završetak dečje hemato-onkološke bolnice u Nišu, koju gradi NURDOR, tako da je bilo neminovno da izađem iz senke i tu, uslovno rečeno, internet popularnost preusmerim ka humanitarnoj akciji. Ne mogu reći da je taj korak doneo neka negativna iskustva, ali ono što znam jeste da su ljudi ozbiljnije shvatali moje tekstove kad nisu znali koliko imam godina. Neverovatno je to što moraš da kriješ mladost ili da čekaš da ostariš da bi te shvatili ozbiljno.

* Emocija je suštinski osnov vašeg pisanja, bez obzira na formu kroz koju se obraćate. Ali, kritički osvrt vam nije stran, ni teška reč, psovka, žargon, iskorak u tom smislu. Kako pronalazite meru?

Trudim se da poneku psovku ili žargonski rečnik iskoristim kao stilsku sliku u kontekstu priče koju pišem, i da nikad ne budu sami sebi svrha. Možda i nemam meru, iako se trudim da je imam, jer su dolazile do mene zamerke čitalaca upravo na psovke. Svi ih znamo, većina ljudi ih koristi u svom svakodnevnom govoru, životne su, pa ne vidim zašto bih ih izbegavao. I one su slika nas, a ja se trudim da ne ulepšavam stvarnost, već da je oslikam onakvu kakva jeste.

* Da li ste bili u situaciji kada je mogla da vas “ubije prejaka reč”?

Mnogo puta me je “ubila prejaka reč“, čak i bukvalno, jer sam osetio gnev internet zajednice iniciran nečim što sam napisao. Neke političke teme koje sam obradio dovele su do toga da čak i moja majka dobija preteće poruke, da opomene sina da pazi šta piše. Kada izrazim jasan stav da sam za abortus, to uvek izazove razne reakcije, kad napišem neki pro-feministički orijentisan tekst, takođe. Ima raznih tema koje su okidači da ljudi dignu kuku i motiku na tebe.

* Ko je Blogdan a ko Bogdan, kakva je razlika među njima i ima li je uopšte?

Ranije je postojala znatna razlika između njih dvojice. Blogdan je bio otkačeni sanjar u oblacima, a Bogdan realista koji čvrsto stoji na zemlji. Sada je sanjar nadvladao realistu i katapultirao ga u svemir.

* Šta ste, na dosadašnjem putu, prepoznali kao prave smernice ka uspehu?

Verujem u moć reči, pogotovo onih koje suštinski govore o ljubavi, a sa njima smo u deficitu. Moja misija je da podsećam na ta prirodna podešavanja ljudskog postojanja, za koja više ni ne verujemo da su prirodna. Činjenica da se oko tih reči, koje nudim u mojim knjigama, okupljaju neki divni, pristojni ljudi, različitih životnih dobi, pola, statusa i obrazovanja, govori mi da je ovo tek početak.

* Za kakve reči, misli, rane i obloge, možda, još uvek niste zreli, iskusni ili hrabri?

I dalje se pažljivo hvatam u koštac sa pisanjem romana koji sam namerio. Započeo sam ga i ostavio na stranu, upravo iz tog razloga što želim da se život još malo očeše o mene i da mi donese neka nova lična iskustva, kako bih mogao da budem veštiji u portretisanju ljudskih duša.

* Vaša nova knjiga ima dve naslovne strane, čitalac bira odakle želi da počne da čita. Kakve su dve strane vašeg portreta, unutrašnjeg pre svega?

Mislim da sam jedna beskrajno dosadna osoba. Mnogo vremena provodim za kompjuterom, pišući, u pozadini ide neka lagana muzika i volim da sam u tišini sam sa sobom. A onda, s druge strane, volim i da izađem sa prijateljima, nemam tremu od javnog nastupa, volim da upoznajem nove ljude. Kao da u meni žive i ekstrovert i introvert istovremeno. Rekao bih da sam veseli melanholik, perverzni romantik, druželjubivi osobenjak.

* Šta čini vaš svet, život, stvarnost, kao običnog čoveka, daleko od svih obloga i rana?

Delove svoje duše rascepkao sam u nekoliko ljudi na ovoj planeti, jer znam da će je čuvati bolje nego ja. Ti ljudi su moj dom. S druge strane, moj svet čine sitnice, lepo vreme, jaka kafa, držanje za ruke, pokoja dunjevača, s vremena na vreme.

* Šta izdvajate kao suštinsku poruku svojih knjiga?

Moje pisanje, iako ponekad slika ono suprotno od ljubavi, kroz te slike pojašnjava šta, zapravo, ljubav jeste. Zato suštinske poruke mog stvaralaštva uvek pozivaju na ljubav, zajedništvo, solidarnost i dobročinstvo.

* Kakvo je mastilo vašeg života, srca, iskustva, sreće, suštine?

Ono što se uvlači pod kožu, pa tamo ostaje zauvek, kao tetovaža.