ČUDNI su putevi umetnosti, ponekad još čudniji znakovi na tim putevima, posebno kada se radi o onim glumcima za koje mislimo da ih određuje isključivo pozorišna scena na kojoj su izbrusili svoj dar i dokazali svoj kvalitet. Ipak, ponekad je dovoljan adekvatan par cipela, doslednost sopstvenim akordima života i strpljenje na stanici sreće da bi se uloga pretvorila u život i obrnuto. Prvi put, u ovom slučaju, ne znači i poslednji, ali, sve i da znači, dovoljan je da kada se ugase svetla u dvorani, i posle, isteknu slova odjavne špice, osećaj pobede bude istinit i neupitan. A to je najvažnije. U sam osvit premijere filma „Psi umiru sami“ na ovogodišnjem FEST-u, sa Draganom Vujićem Vujketom otkrivamo zbog čega je ovo ostvarenje jedno od onih zbog kojih vredi otići u bioskop, iz kog se, posle ovakvih filmova, izlazi drugačiji, kao što je i njegova glumačka i životna priča dobila novu dimenziju kroz ulogu karijere, koja nije zakasnila, već u pravom trenutku donela pobedu talenta, iskustva i doslednosti.


Pročitajte još:Dragan Vujić Vujke: Ne želim da ostarim


* Za film “Psi umiru sami” već dugo vlada veliko interesovanje publike. Šta, ovo ostvarenje, u kome tumačite glavnu ulogu, posebno preporučuje gledaocima?

- Nisam od onih ljudi koji vole da predočavaju. Potrebno je da se film prikaže, jer se tek onda formira taj deo priče vezan za impresije, za nešto što je post festum premijere. Reditelj Nikola Petrović je veoma mlad čovek, koji vrlo dobro zna šta hoće, mnogo toga je gledao i već ima formirano umetničko mišljenje o stanju stvari u srpskoj kinematografiji. Ja sam, pročitavši prvu verziju scenarija, čiji je naslov bio “Programer”, shvatio da je to nešto potpuno drugačije i negde me je cela priča izazvala da vidim sebe u nekim drugim oklonostima. Ipak, desilo se nešto čudno, što mogu da opišem kroz onu čuvenu - nije kome je rečeno, nego kome je suđeno. U toj prvobitnoj varijanti, trebalo je da igram drugu ulogu, jednog promiskuitetnog poslovnog čoveka, i ja sam otišao na sastanak sa Nikolom, spreman da to odbijem, jer nisam video sebe u toj ulozi. U jednom trenutku sam ga vrlo sponatno, bez ikakve namere, pitao: “A ko igra ovog inspektora?” Kaže: “Još nemam glumca za tu ulogu.” Onda je zastao, pogledao me i rekao: “Pa, vi ste, u stvari, taj inspektor.” Tako je krenula priča, a krug se zatvorio kad mi je, na kraju snimanja, rekao: “Boljeg inspektora nisam mogao da nađem”. Meni je to bila najveća nagrada, jer smo svi, zaista, krenuli, nekako polu grlom u jagode, hoteći da napravimo ostvarenje koje bi, možda, bilo drugačije od onoga što se trenutno radi. Izašli smo van tih profilisanih trilera i krimi priča. Snimali smo pod neverovatnim okolnostima, u mestu Zaovina, na Tari, na petnaest stepeni ispod nule, bez dodatne rasvete i ja, pošto nisam imao prilike da vidim kompletan film u finalnoj verziji, malo strepim kako će to publika da prihvati, ali proizvod kao proizvod i metafora “psi umiru sami” može da ponuka potencijalnog gledaoca da razmisli o tome da neke ljudske vrednosti i neka nomenklatura tipa pozitivno-negativno, dobro-loše, sjajno-tamno, postoji u ovom filmu, viđena očima jednog mladog čoveka koji je hteo, na drugačiji način i pod drugim okolnostima, da ispriča jednu izuzetnu priču. Ovo nije veliki film, nije blokbaster, ovo je mali, neobičan film sa dubokom emocijom i velikom dušom.


Pročitajte još: Dragan Vujić Vujke: Zvali su me Džaja


* Kakav je lik koji igrate u smislu kompleksnosti, osobenosti, karaktera, emotivnog sklopa i koje unutrašnje, lične borbe je, možda, iziskivao?

- Nikola je, kako je odmicalo snimanje, izazvan utiskom koji sam ja reflektovao kroz kadrove, zajedno sa celom ekipom, negde modifikovao scenario i ulogu inspektora Mirkovića polako “pumpao”, da bi došli do glavne uloge, što nije bilo predviđeno prvobitnim scenarijom. U filmu se prepliću dve paralelne priče, život tog momka koji je programer i inspektora koji ima svoje probleme, strahove i dileme, ali je, kad se crta podvuče, zajednički sadržalac njegovog života neverovatna profesionalna potreba da svaki slučaj dovede do kraja. Dakle, jedan perfekcionizam proizveden iz iz rutine njegove stvarnosti. Njegova privatna priča je vrlo mučna, živi sam, žena mu je umrla, ćerku nije video petnaest godina i negde je ta samoća i ta vrsta upućenosti na posao i njegovu privatnost, možda i tamnija strana medalje mene samog. Dosta toga sam prošao, moj privatni život nije taman, imam oko sebe mnogo prijatelja i kolega, ali, ipak, volim da imam svojih sto grama samoće. Tako da sam, sa ovom ulogom, dobio adekvatan par cipela koji me čini zadovoljnim, jer sam posle svakog snimajućeg dana, ma koliko bio naporan, kući odlazio ispunjen i zadovoljan. Imali smo dobar splet okolnosti i negde nas je pratio taj, kako bih ga nazvao, kamen mudrosti, kamen sreće.

Foto: Vidoje Manojlović

* Trejler najavljuje uzbudljivu, emotivnu, duboku i vrlo tragičnu priču, koja se, u velikoj meri, odražava i kroz vašu ulogu? Kakvog Vujketa ćemo po prvi put videti na velikom platnu, posebno u kontekstu “prvog puta”?

- Mene su tokom čitave karijere, koja traje preko trideset godina, stavljali u kontekst komedije, u kome ja sebe, što je paradoks, uopšte ne vidim, međutim, to su okolnosti zbog kojih sam upao u jednu fioku koja je mnogo duboka. U jednom od naših poslednjih razgovora, moj profesor Rade Marković mi je rekao: “Vujke, kad sam te video na prijemnom, ja sam znao, ti si pajac. Ti možeš sve.” Meni je, u tom trenutku, to bilo poprilično uvredljivo i pejorativno, ali sam siguran da bi Rade danas bio ponosan da vidi da taj “pajac” radi i nešto potpuno drugačije, dijametralno suprotno od onoga kako sam sebe u pozorištu i na televiziji etablirao - kao čoveka komedije koji nosi neku pozitivnu energiju i piše poeziju, dakle neke stvari koje, kada staviš u jednu kesu, izgledaju kao novogodišnji paketić, kome, ipak, nešto nedostaje. Kroz ovaj film je taj paket postao kompletan. Nikola je imao hrabrosti da mi poveri ulogu koja je za trista šezdeset stepeni drugačija od svega što sam radio. A ta tama je, na jedan način, moja intuicija, deo moje ličnosti, ja u datim samotnjačkim okolnostima, i to je, čini mi se, bio dobar pravac za ovu ulogu. Možda je to neki moj potencijalni alter ego, jer volim da deo dana provedem u samoći i ćutanju. S druge strane, pokušao sam da budem, kako to mi u glumi zovemo, advokat svog lika, i da svu njegovu tugu, muku i neostvarenost, kompenzujem kroz usredsređenost na posao. S tim što je ovde naišao na zid koji je mnogo viši od onog koji je zamišljao i ključ svega jeste u tome kako da poslednji put, jer je ovo slučaj posle kog odlazi u penziju, preskoči taj zid misterije i nerešenog zadatka.


Foto: Vidoje Manojlović

* Vrlo upečatljive i potresne scene se prepliću kroz ovo ostvarenje. Koja je, za vas, predstavljala najveći izazov?

- Eksplozija emocija se dešava kada on doživi susret sa ćerkom. Tu scenu, koja traje preko pet minuta, snimili smo samo jednom. Mina Obradović, divna glumica, je prvi put stala pred kamere u tom kadru, i to je bilo vatreno krštenje za oboje. Eksplicitno jaka i teška scena, posle koje sam bio potpuno emotivno prazan, a svako ko je pogledao te kadrove nije rekao ništa. Zanemeo je.

* Pomenuli ste metaforu naziva filma. Jeste li uspeli da otkrijete njenu simboliku?

- Nikola je prilično introvertan čovek, koji živi drugačiji život od njegove generacije. Potpuni je posvećenik i osoba sklona dubokim emocijama, ali to drži u sebi. Zbog toga, nikada sa njim nisam razgovarao zašto je takav naziv. Srđan Petrović, koji igra glavnu ulogu, ima Aresa, koji je čudo od psa. Kad smo snimali poslednju scenu, u kojoj Srđan drži tu mrtvu devojku u vodi, počeo je da pada sneg, sa njim i mrak i shvatili smo da i ta scena može da ima samo jedan dubl. Kreće set, on ulazi u vodu, noseći nju, a pas koji je nenormalno vezan za njega, ostaje malo dalje i počinje agonija, jer je mislio da ga je on ostavio. Dvojica su došla da ga smire, kako bismo snimili scenu, jer je potpuno pomahnitao. Dogovor je bio da on uđe pola metra u ledenu vodu, ja prilazim, stavljam mu lisice, i to je kraj priče. U trenutku shvatam da je on u svojoj želji, u svojoj kreativnosti, u svom glumačkom ludilu otišao dva metra od obale i da i ja moram toliko daleko da odem i da, u tim uslovima, odigram i tu očinsku brigu - došao sam, rešio sam ko je, ali mi je žao. Nisam mogao da verujem kako je ta scena ispala. To se jednom pogodi i nikad više. Srđan plače, rida, i u potpunoj agoniji gleda ka nebu, jer je devojka mrtva, sumrak, tamna, ledena voda, i u daljini urlik psa koji se kida od bola. Potpuno irealan kadar. Kad se završila scena, Nikola je prišao, zagrlio me i samo sam mu rekao: “Ovo je stvarno psi umiru sami.”


Foto: Vidoje Manojlović

* Kada se prva glavna filmska uloga desi posle mnogo godina profesionalnog iskustva, da li dokazuje da je vredelo čekati i da sve zasluženo kad-tad stigne?

- Ja sam poznat kao nestrpljiv čovek, i mene je nestrpljivost koštala i privatno i poslovno, ali je moje “filmsko strpljenje” bilo dovoljno rastegljivo, i uvek me to asocira na tamni vilajet - “ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se”. Sa ovolikom kilometražom, snimajućom i scenskom, čovek može da uđe u priču vrlo prepotentno i da pomisli ja znam sve, za mene nema tajni, ovo ću da odradim da bude antologijski. Neće! Moraš da budeš svrsishodan, moraš da budeš, ono što sam rekao, advokat svog lika, koji uopšte nije jednostavan, koji je višeslojan, koji zahteva posvećenje i analizu. Filmska gluma je svedenija, milimetarski moraš sve da radiš. Ima iskakanja, ima nekih kadrova kojima nisam zadovoljan, ali to ne možeš da kontrolišeš. To je vulkan emocija i ponekad ta lavina osećanja bude nemilosrdna. Međutim, kad sam snimio poslednji kadar, shvatio sam da sam sve vreme bio general samom sebi - budi miran, smanji, svedi i moram da kažem da sam i naučio neke stvari.

Foto: Promo

* Apropo toga, na koji način je ova uloga pomerila granice vaše lične kategorizacije uspeha, ali i glumačkog dara?

- Posle toliko godina u ovom poslu, naučio sam glumačku ćirilicu i latinicu, ali je ovo deo priče koji je nedostajao. Kad se desio, shvatio sam da se otvorila moja Pandorina kutija, koja, do tog momenta, nije otvarana, i da moram da budem veoma pažljiv, kao da držim u ruci neki češki porcelan i vodim računa da ga slučajno ne ispustim, jer je raritet. Nikola me je, praveći ovu ulogu, pustio da se igram pod znacima navoda, da se igram dušom, svojim privatnim i poslovnim iskustvom i kilometražom. Ali, nije bilo nikakvih pravila kako treba da se igra. Igrano je van svih pravila i ja sam zadovoljan.

* Film prati prelepa balada Nevene Božović „Prazni snovi“. Jesu li nekada vaši snovi bili takvi, a kako ste ih pretvorili u one ostvarene i šta vam je to donelo?

- Ima još neostvarenih želja i snova. Postoji ona divna rečenica - sanjam kao da sanjam. Između praznih i pustih snova ima razlike, ali snovi, kao stanje, ostaju. To je ona faza kad osećaš da polako izlaziš iz realnog i to me nagoni da razmišljam toplije, da sve neostvareno manje delim, i kad u tim snovima uspem, a jedan od njih je ovaj film, iskreno se radujem, jer to jeste jedna pobeda. Najveće zadovoljstvo mi predstavlja to što će publika videti da to nije onaj Vujke kakvog su poznavali. Ja nisam promenio ni opis, ni suštinu, ali sam stavio jedan dramski “silikon”, tako da ne izgleda ružno, već da predstavlja deo utiska o meni kao o glumcu koji, eto, može i to. Ako bude dobro, biće toga još, ako ne, vraćamo se onome gde je narod etablirao celu priču. Važno je da, kad se okreneš, kažeš “dobro je”. Paradoks je i to što celog života obožavam film, i onda, u pedeset sedmoj godini, dolazi realizacija nečega što, čini mi se, može da bude pampur nekog dobrog starog vina. Ali, tek kad otvorimo flašu videćemo da li će to vino da valja.

* Koliko se glume i iskustva tokom svih ovih godina nataložilo u toj flaši vina, a šta je uslovilo da ona uvek ostane bistra?

- Čovek neminovno dođe u fazu da sve, kao u “Danu mrmota”, postane isto. Ljudi u ovom poslu, koji imaju previsoko mišljenje o sebi, kažu “došao sam u priliku da biram”, a ja, u stvari, ne želim da biram, ja sam svaštar, radoholik koji svaku ponudu, od najmanje do najozbiljnije, shvata kao izazov da kopam, da se kidam, da radim na tome vrlo pošteno, profesionalno i tačno i da imam što manje spuštenih roletni. To mi je najvažnije. I kad se sve to zatvori, kad se probudiš ili legneš u one snove, shvataš da si čovek kome je data privilegija da radi posao koji voli.


Foto: Promo

* Posle ovog filma, ko je Dragan Vujić, imenom, prezimenom i talentom u odnosu na prethodne godine, uloge, uspehe, ali i poraze?

- Moja energija je potpuno ista, s tim što je iz žute boje prešla u oker, što je i moralo da se desi. Nameravam i želim da i dalje budem džangrizavi dobrica koji ne pripada nikome i koji će, zbog svoje energije u narednim godinama, biti neko za koga ću čuti rečenicu - nije se on ništa promenio, pre svega u mentalnom sklopu i moralnom kodeksu. Kad podvučem crtu, spavam mirno u svojoj želji da taj kontinuitet ne bude dosadan, da ne sviram isti ton, ali da sam u svom akordu. U tom životnom akordu koji me je, na jedan način, predodredio, zahvaljujući mojim roditeljima, mojoj želji da radim ovaj posao, i mojoj odluci da živim ovakav život. Da te tri stvari budu jedan akord koji će prijati mojim ušima, a samim tim i publici.

* Da li je taj akord, ponekad, i sazvučje sreće?

- Kad je najinteresantnije, kad te sreća zagolica, ti očekuješ da to traje, a ona ode. Ipak, stojim na toj stanici. Čekam taj autobus i neki put mi se ne dopadne vozač, neki put je brka koji me pogleda, pa mi zatvori vrata ispred nosa. Ali, više nisam od onih kojima često padaju roletne, jer su te drvene roletne stare, pa mogu da popucaju, a ja sam sklon tome da razmišljam i o toj komponenti kako da budem potpun čovek. Kako u životu, tako i na sceni koja je, u stvari, moj život.