Suze i pesma na bini

ŠABAN je uvek bio običan čovek, koji se ne odvaja od mase. Zbog toga ga je publika volela. On je, kako je govorio, želeo da poruka njegovih kompozicija bude opšta, da ljudi svih vera i nacija osete lepotu pesme.

Nikada se nije mešao u politiku, niti ju je voleo, niti razumeo. Nikad ga nije interesovala. U svojoj branši bio je kralj, znao je da ga narod voli, kao što je i on voleo publiku.

- Nisam imao probleme što se zovem Šaban Šaulić - pričao je 1993. - Zna se da sam ja musliman, rođen u Šapcu, da su mi tamo rođeni i otac, i deda, i pradeda, i čukundeda. Deda mi se zvao Nikola. Mi smo najstariji starosedeoci u Šapcu, slavili smo Božić, Malu Gospojinu, Đurđevdan i sve ono što se u Srbiji slavi. Nikad nisam bio nacionalista. Znao sam odakle sam, ko mi je u životu najviše pomogao, ko su mi prijatelji. Kada sam dobio sina, i kada je Gordana predložila da se zove Mihajlo, ja sam to oberučke prihvatio. Mogao je da bude i Šaban, i Alija, ali nisam pridavao tome važnost.

Posle mnogobrojnih nastupa po zemlji i inostranstvu, a pevao je ne samo po dvoranama i klubovima, već i na svadbama, krštenjima i ostalim svetkovinama, Šaban se najbolje odmarao u Krčedinu, gde je imao kuću i najviše od svega voleo da peca. Govorio je da je to pravi raj.

- Gde bih bio nego u Krčedinu - javio se Šaulić u leto 2013. na poziv "Novosti". - Doduše, opet sam imao poplavu u kući. Nadošao je veliki talas vode koji nam je napravio veliku štetu. Uspeli smo da to saniramo, pa tek sada mogu da se na miru odmaram, družim sa prijateljima i idem na pecanje. Za nekoliko dana stiže mi Haris Džinović, koji je takođe strastveni pecaroš. Ovde je lepo i retko negde idem leti. Nema razloga da putujem po belom svetu. Ne volim more, više mi prija reka. Leti ne volim ni da radim, pa moji saradnici znaju da od juna do septembra izbegavam bilo gde da nastupam.

PROČITAJTE I:Navika jača od ljubavi

Pesma je Šabanu bila sve u životu. Najveće bakšiše dobijao je na svadbama u Italiji i Francuskoj, dok je pevao svoje autobiografske pesme "Lepi dani mog detinjstva", "S namerom dođoh u veliki grad", "Dva galeba bela" i "Ilda i Ahmet", u kojoj pominje pokojnu majku i brata. Retko kad je uspevao da je otpeva do kraja a da mu glas ne zadrhti, ali je vremenom očeličio. Međutim, na jednom koncertu u Sidneju Šaban je na bini i pevao i plakao istovremeno:

- Iznenada mi je umro otac dok sam bio na turneji u Australiji, a tek sam otpevao dva manja grada. Strašnu vest preneo mi je sportski komentator Marko Marković, kao i činjenicu da nema nazad, da nema otkazivanja koncerata u Sidneju i Melburnu. I danas sebi ne mogu da oprostim što oca nisam sahranio i nisam bio na njegovom poslednjem oproštaju. Na dan kada je sahranjen, pevao sam i plakao u isto vreme. Pevao sam dok se u meni svakim stihom sve rušilo. Isto mi se desilo i sa stricem koga sam obožavao. Umro je 30. decembra, a ja sam morao da pevam sutradan, kada je sahranjen, jer je bio doček Nove godine.

NAPAD "SKAKAVCIMA" U BEČU

POPULARNI pevač je u nedelju 17. januara 1993, u hodniku zgrade u sedmom bečkom kvartu, u kojoj je stanovao, napadnut noću noževima, dok je bio u društvu prijatelja Ilije Jončića. Dvojica neidentifikovanih napadača zadali su nekoliko uboda "skakavcima" u leđa i vrat kralja folka, koji je potom prebačen u bolnicu.

- Ne ponovilo se ono što mi se desilo u Beču - pričao je tada Šaban. - To su sitne duše, mali ljudi koji ne razmišljaju. Verujem da bi za novac ubili i rođenog brata. Nisam osvetoljubiv i odbio sam ponudu nekih prijatelja da odu tamo i pronađu te ljude. Ima "gore" onaj ko pravi račune, ko je zadužen za pravdu.