Olivera Jovićević: Do srca se stiže uzvičnikom!

Iza „Upitnika“ Olivere Jovićević, bar kada se radi o onom delu studija, u kome, na visokim potpeticama, stoji „znak pitanja“, krije se mnogo više od onoga što vidimo u njenoj emisiji.

Odgovori koji čine život, karijeru, karakter, uspeh, greške, emociju, mišljenje, osmeh, doslednost. Neki od njih su u ovom intervjuu. Lične znakove pitanja pretvorila je u uzvičnike koji predstavljaju njene znakove pored puta, pre svega, ka sreći.

Novinarstvo je, u tom smislu, jednosmerna ulica, politka raskrsnica sa koje putokazi vode ka istini, ili naziranju iste, život sve ono što nije ekran. Upitnici, između njih, sve ono što čini nju. I jedan, najvažniji, uzvičnik, koji daje odgovore na mnoga pitanja.

* Pred kojim upitnikom, u životu i karijeri, ste se najviše dvoumili, a kako ste došli do pravih odgovora?

Suštinska pitanja čovek sebi postavlja obično posle velikih nevolja ili kada se nađe pred velikih izazovima. U međuvremenu, živimo po inerciji, ne pitajući se mnogo, da ne gubimo vreme. Volela bih da sam povremeno zastala i rekla sebi - da li je to ono što zaista želiš? Tako se desilo da sam sve pogrešne odluke donela brzo, naprečac i bez ikakvih pitanja, a prave sa mnogo oklevanja i nepotrebnih pitanja.

* Na šta, uvek, stavljate znak uzvika, a na šta znak pitanja?

Na dobre vesti koje nas sve obraduju - uzvičnik. Iza jedne loše vesti, uvek je mnogo upitnika.

* Šta nikada ne pitate, a na kakva pitanja ne dajete odgovor?

Ne kopam po tuđoj privatnosti, niti dozvoljavam da se drugi bave mojom. To nije lako u društvu koje funkcioniše na nivou trača, i u kojem je sasvim normalno da te i u bakalnici propituju kolika ti je plata i da li si udata ili razvedena.

* Na koja pitanja je, u ovom suludom vremenu u kome živimo, teško ili gotovo nemoguće naći odgovore?

Za mene, kao političkog novinara, jedno od ključnih pitanja je - kako smo mi, od herojskog naroda, od zemlje pobednice u svim ratovima, osim poslednjih, došli do toga da smo tako prokaženi i u tako inferiornom položaju, čak i u odnosu na susede, koji krivotvore i nerado priznaju svoja dela iz prošlosti. I svako ko na ovo pitanje, kao iz topa, krene da nabraja devedesete, Miloševića i NATO, mogao bi da prelista, ako već nije, “Čujte, Srbi” - svedočenje Arčibalda Rajsa, stranca koji je toliko voleo Srbiju, a srpski narod, inteligenciju i političku elitu poznavao bolje nego oni sami sebe.

* Kakva je trenutna medijska slika Srbije, po vašem mišljenju?

Svega ima. Imam sreću da radim na Javnom servisu, koji svojim programom, još uvek, čuva normalnost nacije. Nije sve idealno ni u našoj kući, male su plate, dešavaju se greške, ali se nikako ne bih složila sa onima koji i od RTS-a pokušavaju da naprave medijsko strašilo koje, navodno, šteti narodu i demokratiji.

* Svedoci smo da se, danas, novinarstvom bave mnogi kojima nije mesto u toj profesiji. Ko treba da postavi granicu i napravi selekciju?

Urednici i glavni urednici su ti koji bi trebalo da vrednuju rad svakog novinara. Njihova je odgovornost najveća za to kome daju šansu i koliko su njihovi saradnici profesionalni. Čini mi se da se urednici, uglavnom, ne bave mnogo saradnicima. Pa tako imate novinara početnika, koji umesto sa pijace izveštava sa demonstracija, a rezultat je linč javnosti zbog neprofesionalnog izveštavanja. Kraj karijere za nekoga ko tek počinje, nažalost.

* Da li je razlog tome što se sve pretvorilo u besomučnu trku za rejtingom i tiražima, u kojoj se ne biraju sredstva? Ima li kraja?

Cenim da slabija gledanost od očekivane, na primer, “Zadruge”, kao i visoka gledanost naših autorskih emisija, koje se u “prajm tajmu” takmiče sa rijaliti programima, pokazuje da su Srbi, ipak, sačuvali normalnost. Do koje mere će agresija i nemoral sa malih ekrana kontaminirati javni prostor, zavisi, najviše, od zakona i institucija. Podržavam predloge da se takvi sadržaji emituju u kasnim večernjim terminima, kao i da se na njih uvede porez. Kao na duvan i druge štetne proizvode.

* Da li pravo novinarstvo, uprkos svemu, opstaje, i ko su, iz vašeg ugla, njegovi nosioci i sledbenici?

Ima nekoliko divnih novinara, uglavnom u štampanim medijima, kojima se divim i čije tekstove rado čitam. Osoba koja veoma nedostaje našem javnom prostoru je Aleksandar Tijanić, zahvaljujući kome sam i počela da radim na RTS-u. Ponekad se zapitam šta bi on napisao o pojedinim pojavama i kako bi “zagrmeo” pred nekim ljudima.

* U čemu je osnov vašeg profesionalnog trajanja i, pre svega, doslednosti?

Trudim se da svoj posao radim pošteno i profesionalno. Uradila sam nekoliko dobrih emisija, bilo je i grešaka iz kojih sam izvukla velike pouke. Velika gledanost “Upitnika” godinama je neupitna. Hvala gledaocima, ako su prepoznali da se, u mojoj emisiji, dešava nešto važno za Srbiju.

* Čime ste se odbranili od pritisaka, uslovljavanja, možda i ucena, i ostali na svom putu, kao autor i ličnost?

Ako vas, u kratkom periodu, optužuju i vlast i opozicija da ste, navodno, na suprotnoj strani, a ne na njihovoj, šta bih drugo pomislila osim da je jedino ispravno to što sam na strani građana, a ne partija. Povremeno, na društvenim mrežama ima pretnji i uvreda, ali na to se ne obazirem. Slično je bilo i u prošlosti. RTS je nedavno, u svom saopštenju, otvorila i temu pokušaja nekih prethodnih vlasti da skinu sa programa “Upitnik” i seriju “Moj rođak sa sela”, zbog toga što je moj pristup, navodno, bio suviše “nacionalan”, a serija “antihaška”. Koliko je bio snažan integritet RTS-a, govori i to što je Tijanić odbio takve zahteve.

* Da li je bilo momenata kada ste poželeli da prekinete sve i krenete potpuno drugim putem, i iz kojih razloga?

Više puta. Zbog sebe i zbog drugih. Mislim da je sada došlo vreme da menjam format emisije ili da radim nešto sasvim novo. U društvu u kojem nemate dijalog u parlamentu, niti u bilo kojoj drugoj instituciji, nerealno je očekivati zdravu debatu na televiziji. U toj situaciji, ne znam koliko moja emisija ima smisla. To je jedan od razloga zbog kojih razmišljam o promenama.

* Kakav upitnik večito stoji nad srpskom političkom scenom?

Sve te naše istorijske priče o ubistvima vladara, premijera, o zavađenoj braći, kumovima, kumoubistvima, izdajama, partizanima i četnicima, patriotama i kolaboracionistima, govore u prilog tome da je u Srbiji politika crno-bela slika našeg mentaliteta. Ako nisi za nas, onda si protiv nas, nema trećeg. To što, danas, nema dijaloga između vlasti i opozicije, čak ni oko Kosova, u vremenu kada pametni narodi, poput Francuza, Engleza ili Grka, razgovaraju o reformama, Bregzitu ili Prespanskom sporazumu, govori koliko nismo daleko odmakli od prošlosti. Hoće li budućnost čekati da se urazumimo? Sumnjam.

* Koliko je politika deo vašeg privatnog života, ili, ipak, ne prelazi kućni prag?

Kada ste u politici, obično cela porodica živi politiku. Ma koliko se trudili da je proterate iz kuće, barem tokom prazničnih ručkova ili letovanja.

* Delujete kao stabilna, odmerena i veoma prijatna osoba, ali na distanci. Da li izraziti profesionalizam krije i takve emocije?

Nisam tip šoumena, niti mi je blizak estradno-politički tok šou u kom se možete sprdati sa svim stvarima, pa i sa državom. Distanca mi pomaže da budem nepristrasna i da razgovaram sa gostima sa nultom dozom navijanja, emocija, ličnih impresija ili podsmeha. Privatno sam sve ono što nisam u programu. Spadam u srdačne ljude, koji se dosta smeju.

* Šta se krije iza upitnika vašeg osmeha?

Obično radost, koja je najveći razlog za smeh.

* Koji upitnik treba rešiti da bi se došlo do vašeg srca?

Do srca se stiže uzvičnikom!

* Ne eksponirate se previše, iako ste jedno od najpopularnijih TV lica. Da li ste, zbog svega što ta popularnost nosi, ponekad, ispred svog lica, morali namerno da stavite enigmu znaka pitanja?

Poznatost mi je donela mnoge kontakte sa zanimljivim ljudima i priliku da se nađem na interesantnim mestima. S druge strane, kada ste na javnoj sceni, morate biti spremni ne samo da vas hvale, nego i da, povremeno, budete džak za udaranje. Srećna sam što me ništa od toga, suštinski, nije promenilo. Možda mi je, jedino, pomoglo da sazrim.

* U današnjem vremenu, kada je forma bitnija od suštine, kakva pitanja i odgovore nosi vaš lični, unutrašnji upitnik?

Kada ste veoma mladi, umete sebi da laskate, nalazite izgovore, katkad da zažmurite na svoje mane. U ovim godinama, trudim se da gledam širom otvorenih očiju, da mi nešto ne promakne, što nije uvek lako. Posebno kada prolazite kroz teške životne faze.

* Šta čini vas i vaš život kao obične, “svakodnevne”, jednostavne žene?

Ljubav prema bližnjima, radost što smo svi zdravi, mladost i vedrina moje ćerke, lekoviti razgovori sa prijateljicama. Obično kažem da, ko ume da se raduje, uvek ima čemu.

* Šta zamerate sebi, pre svega, kao ta obična, a zatim i kao uspešna žena od karijere?

Nedostatak vremena, nestrpljivost, povremeno preosetljivost.

* Jeste li uspeli da budete ostvareni i zadovoljni, u meri dovoljnoj za sreću koja se ne dovodi u pitanje?

Jesam. Zbog toga što sve što radim imam sa kim da podelim. U poslu, sa mojim dragim kolegama i gledaocima, a privatno sa porodicom i svima koje volim.

* Šta je, još uvek, neostvaren profesionalni i životni san kome težite?

Čini mi se da sam ponovo na raskrsnici. Moguće je da ću i samu sebe iznenaditi nekim svojim odlukama u karijeri. Privatno, neka sve ostane kako jeste. Biću zahvalna životu.