ZORAN Kiki Lesendrić, frontmen grupe "Piloti", gotovo četiri decenije prisutan je na muzičkoj sceni. Njegov bend je bio jedna od najpoznatijih rok grupa u bivšoj Jugoslaviji, a generacije su odrastale uz njihove hitove. Tokom 38 godina duge karijere, imao je turbulentne periode i kako sam kaže - padove, često je odlazio iz zemlje, a "Piloti" su pravili dve duže pauze, ali ništa od toga nije uticalo na njegovu popularnost. Ovaj beogradski muzičar, kompozitor i producent je radio s mnogim poznatim pevačima iz bivše Jugoslavije i Grčke, za koje je napravio bezvremene numere. Iza njega je više stotina napisanih pesama, muzike za serije, filmove i pozorište.

Ali Kiki ima još iznenađenja za publiku. Sada je snimio duetsku pesmu "Jedino" sa Alenom Islamovićem, jednim od najboljih muških vokala sa prostora bivše Jugoslavije, koja će uskoro biti objavljena. Ova saradnja, možda, deluje kao neočekivani spoj, ali njih dvojica se poznaju još od osamdesetih godina, a roker ističe da je uvek želeo da snime nešto zajedno.

Nova numera, za koju Kiki kaže da je drugačija od onoga što je radio do sada i gospelski intonirana, izlazi prvo kao singl, a biće i sastavni deo zasebnih albuma koje će ove godine objaviti dvojica muzičara. Njihovi zajednički nastupi počinju već od juna.

Lesendrić nam otkriva da se njegov novi album, koji priprema dve godine, još uvek "krčka", ali da izlazi do aprila.

Pročitajte još: Kiki i Alen snimili duet „Jedino“

- Snimljeno je 16 pesama, sada polako dopisujem reči, uglavnom mi je to uvek problem - objašnjava Kiki za "Novosti". - Lako pravim muziku, ali doći do prave emocije u rečima je stvarno teško. Imamo mnogo više pesama nego što može da stane na kompakt-disk i neke će morati da "odlete", a stalo mi je do svake pesme.

NEPOSLUŠAN VOJNIK - Nisam bio dobar vojnik, često sam bežao iz vojske, pa se moje služenje produžilo na skoro 18 meseci. Ali sve zajedno, rado se sećam tih trenutaka. Bio sam jedan mali panker 1983. godine kada sam došao u vojsku i nisam imao snage da iskopam rov, a onda su me naučili da moram, ne samo to, nego da se pentram nekim užadima uz planinu, da naučim da skijam, da mogu da radim sve i svašta i video sam da sve može. Onda shvatiš da ne postoji stvar koju ne možeš da uradiš ako hoćeš i to se reflektuje na sve.

* Postoji trend da muzičari sa prostora bivše Jugoslavije sada sve intenzivnije sarađuju. Ako se vratimo unazad, na vaš životni i profesionalni put snažno su uticali burni događaji iz naše prošlosti, tokom ratnih godina imali ste veliki pad u karijeri.

- Naravno, izgubio sam želju da se uopšte bavim muzikom. Otišao sam u Južnu Afriku, a zatim sam imao sreću, pa sam počeo da radim u Grčkoj kao kompozitor. To me je spaslo da ostanem i dalje sa gitarom u rukama. Najteži trenutak je kad čovek gubi svoju porodicu, a mi smo se, kao zemlja, raspali po svim šavovima, iako ja nisam razmenio nijednu ružnu reč sa ljudima koje znam od Makedonije do Slovenije. Mi smo svi ostali isti. Muzika je ta koja je uvek spajala, nikad nas nije razdvajala i danas je ostala taj lepak koji nas vezuje. Tokom rata, mi smo svi svirali po Austriji, Nemačkoj, Švedskoj,... Kada se tamo negde sretnemo, ljubimo se. Dođu mi Bosanci, napune celu salu, atmosfera je sjajna, svi pevaju, plaču,... Ljudi su ljudi, ljudi su dobri. Muzika i sport nas povezuju i vraćaju na te temelje na kojima smo odrasli.

* Da li vam nešto nedostaje iz perioda bivše Jugoslavije i kako vam danas izgledaju Beograd, Zagreb, Sarajevo,...?

- Neću da kukam za tom starom Jugom, ali mi smo tu porasli družeći se sa ljudima i u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu,Skoplju, Ljubljani, tu sam nalazio svoje prijatelje koji su i danas ostali isti, znaju da cene prave vrednosti i to je ono što nas spaja. Za nas je nužno da imamo veliku konkurenciju. Sećam se te 1987. kada je izašao album "Kao ptica na mom dlanu", tad se pojavila i "Ružica si bila" i 80 fantastičnih albuma je izašlo u Jugoslaviji. To je antologija, samo te godine je izašlo toliko dobrih pesama da to ne možeš da preslušaš za noć. Zamisli tu konkurenciju, mešavinu - od "Lačnog Franca" sa severa do "Leb i sol", "Stidljive ljubičice", "Bijelog dugmeta", EKV-a, "Riblje čorbe", nas... To je toliko dobrih i kvalitetnih pesama, i to mi nedostaje, povezivanje tržišta. Sa narodnjacima se to dešava mnogo lakše, jer ta muzika, očito, prolazi kroz zidove i stari rokenrol dobro prolazi. Vidi se da ljudi slušaju pesme uz koje su se njihovi roditelji zaljubljivali,... Nova generacija je, čini mi se, ukačila prave vrednosti tog trenutka, neku iskrenost kada smo svi bili možda i naivni. Ta zemlja je bila podložna za umetnost. Koliko god je bila represivna prema nekim, da kažem, liberalnim mislima, ona je mnogo ulagala u kulturu i sport i to se videlo.

* A danas?

- Danas, čini mi se da to više nikome nije bitno. Svi su dobili ono što su tražili - svoje države, ulazak u Evropsku uniju, neki se bore da uđu, kao mi, sanjamo to, drugi koji su ušli sanjaju da izađu, sve je to isto. Ali, sreća je u samom životu - disanju svakoga dana, druženju sa ljudima, stvaranju nečeg dobrog za sebe i svoju okolinu, to te čini sretnim, ništa ti globalizam neće doneti.

* Posle toliko decenija, da li ste se umorili, šta je za vas muzika?

- Nisam se umorio. Muzika je za mene nešto najlepše, to što radim i volim celog života, ništa drugo nisam radio. Sve što sam pokušao da radim mimo muzike propalo mi je.

Foto N. Fifić


* Važite za dobrog momka, živite urednim životom, što je izuzetak na muzičkoj sceni.

- Bavim se tenisom. Boća Obradović nam je komšija, ovde pored studija je njegova akademija, a ja sam jedan od najstarijih akademaca. Igram tenis kad god mogu. Sport i muzika su za mene dve veoma bitne stvari, s obzirom na to da ti i jedna i druga rade na duši, a moraš da radiš na duši i onda time i sve ostalo što proizlazi iz toga doprinosi da budeš zadovoljan.

* Šta je sa padobranstvom, da li još uvek skačete?

- Bio sam padobranac i to je jedan lep period mog života. Sada više ne skačem. Ovog juna planiram da skočim sa 63. padobranskom brigadom na njihovu godišnjicu, zvali su me i prošle godine, ali nisam bio tu. Padobranstvo mi je jedan vid slobode. Kada sam već morao da idem u vojsku, onda sam otišao tamo gde mi je bilo nekako najblesavije, da uživam u tome, da to bude nešto drugačije.

* Ako volite slobodni pad, onda to znači da volite neizvesnost i slobodu?

- Tako je, sloboda, nada i neizvesnost, to je ono što me celog života vodi. Volim rizik, često rizikujem, ali u stvarima koje mi prijaju.


FENOMENALAN SPOJ

Vojislav Dragović višegodišnji je član "Pilota", svira na klaviru i orguljama i bavi se menadžerskim poslovima benda. Na njegovu inicijativu došlo je do saradnje Alena i Kikija. On ocenjuje ovaj duet kao fenomenalan spoj.

- Kikijev senzibilitet i Alenova snaga su fenomenalan spoj - ističe Dragović. - Svaki od njih ima svoj specifičan izraz i legenda je na svoj način. Veoma je važno i što su opšteprihvaćeni i voljeni.