Andrija Kuzmanović: Ja mogu samo da budem bolji od sebe, ne od nekog drugog

Andrija Kuzmanović je čovek za koga biste, na prvi pogled, pomislili da se teško otvara, da pravac intervjua može da vam promeni njegova izrazita individualnost, beskompromisnost, osobenost, temperament, oštar um, britak jezik, direktnost.

Međutim, vrlo brzo shvatate da je sve navedeno sastavni deo njegovog karaktera, talenta, života, habitusa glumca koji zna koje su njegove uloge. I one najveće i one u kojima ne izgovara nijednu reč.

Umetnik koji nosi izrazitu analitičnost, čovek koji nosi nebrušenu iskrenost. Spaja ih ova ispovest.

Početak joj je jutro koje menja sve. Kraj joj je sreća. Između njih su senke kuće, umetnosti i srca. I portret dečaka koji je postao glumac. Ozbiljniji od mnogih koji su mislili da je samo „glumac“.

* Koje jutro je promenilo sve u vašem životu?

Bilo ih je više. Prvo jutro koje je promenilo sve je bilo kada mi je Dragan Bjelogrlić javio da igram „Montevideo“, a drugo kada sam saznao da mi je deka umro. Sećam se, kada mi je majka rekla, nisam znao šta da radim, kako da se borim sa tim da je sve prošlo. Bio je važna figura u mom životu. Naučio me je da, čime god da se bavim, koliko god nešto više ili manje želeo, ili od nečega želeo da pobegnem, uvek moram da budem čovek.

foto: ALEKSANDAR LETIĆ

* Šta ste, na samom početku, zatekli u svetu glume, što vas je osvojilo i povelo putem na kome ste danas, a koje iluzije ste, u istom trenutku, razbili?

Zatekao sam umetnost, taj set i to pozorište, kulise koje sam, zaista, tako zamišljao i oduvek voleo. Potičem iz umetničke porodice, otac mi je koreograf, majka je igrala u ansamblu „Kolo“, i imao sam priliku da posetim mnoga pozorišta, kako kod nas, tako i u svetu, i ta magija je uvek ista. Ono što nisam očekivao je to da među glumcima nema mnogo pravog drugarstva. Najiskrenije govorim. Ranije sam, gledajući Sergeja, Glogovca i Vojina mislio da su glumci najbolji drugovi, međutim, u mojoj generaciji nije tako. Ima, možda, deset kolega sa kojima se družim, jer malo ljudi želi da komunicira i da radi sa tobom na pravi način. Iz mnogo projekata sam izašao, zato što ih nisam osećao. Pošteno je, pre svega, prema sebi, da daš nekom drugom da igra. Ali, ljudi to ne rade. Ostanu u priči iz nekog revolta prema sebi, i onda se menjaš prema drugima. Nezadovoljan si jer ne možeš da izneseš ulogu i ceo ansambl činiš manje šarmantim, interesantnim i manje magičnim u izvedbi. Uvek sam govorio: „Izađi čoveče, ima toliko glumaca koji rade svašta da bi preživeli, a čekaju tu ulogu koju ti ne voliš.“

* Šta je osnovni razlog te želje i borbe da se, po svaku cenu, bude u podeli, čak i ako je glumac svestan da mu tu nije mesto? Sujeta, zavist ili nešto treće?

To je zamka u koju te gura ovaj sistem. Zašto? Nema posla. Ljudi prihvataju stvari koje ne bi odigrali ni za tri života. Sistem nam funkcioniše po principu - nećeš da igraš, dobro, ima ko hoće. Hvala bogu, pa sam raščistio s tim.
Ako niko neće da me zove, i ne treba, radiću neki deseti posao i neće me biti sramota, ali nikada neću dozvoliti da se tako ophode prema meni.
Mnogo ljudi, u ovom poslu, misli da im je neko oduzeo njihovih pet minuta. Nisam ti ih ja uzeo, mogli su da nam budu zajedničkih pet minuta, ali problem je u tome što ti misliš da je veliki ulog. Slikaš se za novine, daješ intervjue, traže ti autograme, popularan si i, kao, bitan. Sve je to lepo, ja sve to volim, ko kaže da ne voli, laže, ali to je samo potvrda suštine, ne i suština.
Skoro me je pitao jedan kolega, vrlo popularan glumac: “Kako je sad, kad se slikaju sa tobom?” Meni pitanje dosta govori o čoveku i onda shvatim da nema svrhe da mu objašnjavam, jer je jasno da je njegova ideja glume, očigledno, samo to slikanje. Ljudi ne razumeju jednu stvar - nas desetoro da se okupi sad za nekim stolom, jedan može da zarađuje milione, drugi stotine hiljada, treći ništa, četvrti može da radi u pozorištu za platu. Ali, svi mi tačno znamo ko je ko i ko je najbolji glumac. Slikaju se i sa ovima što su u rijaliti programima, što znači da si na mnogo lakši način mogao da budeš poznat, ako ti je to cilj. I to mlađim kolegama uvek pokušavam da predočim. Da se uvek trkaju sami sa sobom, ne sa drugima. Ja mogu samo da budem bolji od sebe, ne od nekog drugog.

foto: ALEKSANDAR LETIĆ

* “Montevideo” je iznedrio čitavu generaciju mladih, uspešnih glumaca. Preko noći ste stekli ogromnu popularnost. Kako ste izbegli da, podjednako brzo, ne nestanete, što se glumcima često dešava, posle velikog prvog projekta?

Mnogo puta sam crtao svoj put. Bukvalno. Prvo nacrtam ravnu, brzu liniju i kažem: “Ovo je put nekoga ko je preko noći planuo”, a na svoj put stavim tačku, dokle želim da stignem. Onda nacrtam neku planinu, pa neki mostić i reku. Pređem prvi most, pa nemam posla godinu i po dana, to je sad, recimo, šuma kroz koju idem. Ali, u njoj naiđeš na mnogo toga, naiđeš na gurua, on ti nešto kaže, pa ti izdržiš, ideš dalje, pa kreneš da bežiš od medveda, da trčiš, pa onda staneš. Tako ja vidim svoja iskustva i svoj put. “Montevideo” je bio moj prvi projekat, kroz koji je, maltene, Holivud doveden ovde. Živeli smo kao mali lordovi. I posle toga, treba da odeš na neki hiljadu puta manje plaćen set i da održiš tu ideju i vatru u sebi. To je bio veliki šok za mene, ali sam shvatio da je neminovno, ako želiš da traješ.

* Šta vam je najviše pomoglo da prihvatite te neminovnosti, istrajete i dođete do pozicije jednog od najangažovanijih i najkvalitetnijih glumaca današnjice?

Posle “Montevidea” sam radio mnogo skromniju seriju “Sva ta ravnica”. Bio sam na paušalu u Beogradskom dramskom, u Ateljeu sam igrao predstavu jednom, dvaput mesečno. Ja u pozorište nisam došao kao zvezda. U mjuziklu „Buđenje proleća“ nosio sam jednu kutiju i pevao neke partiture, bez ijedne reči. Već sam to prerastao u tom trenutku, i to su svi znali, ali to je bio moj posao. U takvim situacijama treba ostati normalan. Spas sam našao u porodici. Pomagali su mi koliko su mogli i ja sam, zahvaljujući kući, istrajao. Oni su me najviše ispoštovali, istrpeli i podržali u trenucima kad mi je posao bio kao hobi, do trenutka kada sam od njega počeo da živim.

foto: ALEKSANDAR LETIĆ

* Da li je porodica bila i sidro koje vam nije dozvolilo da, kao veoma mlad čovek, zaslepljen uspehom, idealizujete sebe i krenete stranputicom?

Sve ide iz kuće. Društvo ume da obmane, jer si okolini u kojoj se krećeš, kao glumac, interesantan. Često mistifikuju tvoj život i tvoju ličnost, i to čoveka povede nekim drugim putem. Onda dođem kući i sestra mi kaže: “Promenio si se, šta se glupiraš, ti si sad kao neki mangup. Ne ličiš na sebe.” Tada razmislim, smirim se i vratim na mesto gde treba, iako mislim da se uopšte nisam promenio i poleteo, nego sam samo, možda, poludeo od posla i, u tim trenucima, malo “zgazio” pravog Andriju i negde ga zaboravio. Čim nisi dugo u kući, prestaneš da mirišeš na kuću, ali te to uporište vrati. Moji umeju verbalno toliko da me išamaraju da me bude sramota, ali je dobro što je tako.

* Kako taj “pravi” Andrija, danas, vidi sebe u profesiji kojom se bavi?

Imam trideset četiri godine i siguran sam da ću uvek imati ovakvu ideju o životu. Što se tiče posla, nisam spreman na pad, jer mislim da pravi glumac sebi to ne sme da dozvoli. Ako jedan Bata Živojinović i mnogi glumci tog kalibra, nisu imali grešku, onda ne smem da je imam ni ja. Ne upoređujem se, ali mi mnogo znači kad mi priđu ljudi na ulici i pohvale me, kažu da su me gledali u pozorištu, to je veliki podstrek. Uvek ću se truditi da održim nivo koji sam sebi zacrtao, jer publika ne sme da se razočara u mene. Mnogi stariji glumci su mi pričali da su im karijeru napravile uloge koje su odbili. U početku to nisam razumeo, a onda sam shvatio, kada sam, nedavno, neke uloge vratio, jer ne volim da radim u institucijama i sa ljudima koji ne vole glumce. Jednostavno, nemaš vremena da se trošiš na neke manje stvari koje su ti nebitne, jer onda ove koje ti znače u karijeri nećeš odigrati kako treba. Nemaš dovoljno energije, ni dovoljno ideja, izlaziš iz svega povređeniji, rastrojeniji, ozleđeniji i ulaziš nečist u ono važno.

foto: ALEKSANDAR LETIĆ

* Koliko ta beskompromisnost može da bude mač sa dve oštrice, a zbog čega je dobro biti takav? Odbiti ulogu, reći “ne” i pokazati svoj stav.

Ja sam takav, po cenu i da izgubim. Evo šta mi se desilo oko predstave “Osama - Kasaba u Njujorku”. Zove me Darko Bajić, koga obožavam. Ne samo njega, nego celu ekipu koju je on “izbacio” - Žiku Todorovića, Koju, Lauša, “Zaboravljene”, “Sivi dom”. Zbog njih sam, maltene, počeo ovim da se bavim, tako sam se i oblačio - leviske, vijetnamka i kapa “lopovka”. Evo sad se ježim, cela ta generacija mi je bila “amin”. Zove me Darko, dolazim na probu i ne svidi mi se uloga uopšte. Počnem da se nerviram i samo sam ustao, izašao i nikada se više nisam vratio. Možda je to bilo i nekulturno, ali jednostavno, moj organizam mi nije dopustio da budem tu, jer ja tu moram da budem iz ljubavi, a ne zato što moram. Posle mesec dana, zvoni mi telefon - Darko. Pomislim da je pogrešio broj. Javim se i odmah počnem da se izvinjavam, a on mi kaže: “Zeznuo si me, imaš žuti karton, ali ja sam se razišao sa glavnim glumcem i ako ti je ona uloga bila mala, dajem ti glavnu”. Prvo sam mislio da se šali, a onda sam shvatio da je taj čovek, moj idol iz detinjstva, zgazio svoju sujetu i pozvao mene, balavca, koji se onako poneo i vraća me na glavnu ulogu, jer je znao da nisam bio zadovoljan prethodnom. To je veliko poštovanje i prema meni i prema mom radu. Samo sam mu rekao: “Profesore, veliki si šmeker, kad je proba?” Kaže: “Sutra u jedanaest, nemoj da ne dođeš.” Došao sam i napravili smo hit predstavu. Ali, kad nema ljudskosti, kada nema domaće atmosfere, kada nema ljubavi, samo ćete me videti kako izlazim i odlazim.

* Da li to znači da, pre svega, srcem idete kroz život i profesiju?

Uvek. Publiku ne možeš da prevariš. Bjela nam je uvek govorio, kad mi počnemo nešto da fušarimo: “Nemojte da mislite da je publika glupa.” To ljudi moraju da shvate. Ne možeš da radiš za ljude ako nemaš empatiju prema njima. A mi, glumci, radimo za ljude. Setite se starijih glumaca. Zar smo mi glupi što znamo te prave vrednosti koje su oni postavili? Čkalja, Mija Aleksić, Bata Stojković, Pavle Vuisić, Rada Savićević. Mi i danas više pričamo o njima nego o nama. Zašto? Zato što su imali moć koja se ogledala u tome što su bili ljudi. Sada je sve postalo mnogo jeftino. Nekada su glumci mogli da promene svet, a danas, nisam siguran da li učestvuju u odabiru ručka i večere. Zbog toga, starije kolege od mene mogu da dobiju samo poštovanje. U Novi Sad ću da idem da ti kupim cigarete ako treba, do trenutka dok ne kreneš da me gaziš i pokazuješ ko si ti. Ako to počneš, onda ću da uzvratim istom merom. Ja sam Marka Nikolića, na setu, svakih pet minuta pitao da li je gladan, žedan, prinosio mu stolicu. Meni je to normalno. Bjela nas je i tome učio, jer je on takav prema starijim glumcima. Dođe, recimo, Renata Ulmanski ili Vlasta Velisavljević, on nas okupi i kaže: “Stalno troje pored njega.” To je poštovanje. Ti ljudi su za mene institucije.

foto: ALEKSANDAR LETIĆ

* Čini se da, pri odabiru uloga, često izlazite iz “zone komfora”. Koliko vas to određuje kao umetnika i kako kanališete svoju emotivnost, strast, habitus?

Ja moram dosta da se denfujem, pre svega, u toj želji, ali mene, zapravo, to vodi. Gidra je bio glumac koji je stalno istupao iz zone komfora. Gledao sam ga milion puta u “Žikinoj dinastiji” i razmišljao kako je “bezobrazan”, šta on sebi dopusti da proba da uradi, pa šta uradi i od toga napravi kult koji će da traje još sto godina. To mi daje ideju da idem u tom smeru, ali lako možeš da se oklizneš i padneš. Kad pobediš, onda je ta pobeda tri puta veća, ali uvek moraš srcem, koje smo pomenuli. S druge strane, gluma je i mozak. Predrag Ejdus je bio vrhunski tehničar. Imao je salve teksta u glavi, igrao je dvadeset devet predstava mesečno, bio je veliki borac i radnik. Tačno je znao zašto mu cigara stoji ovde, a telefon onde. Imao je takvu magiju, da ponekad nisam znao da li sam došao da ga gledam ili da igram sa njim. Mnogo sam naučio od njega. Treba da “uzimaš”, od svih tih velikih frajera, njihove najbolje stvari, ali sublimiraj svoje mogućnosti i iz njih izvuci najbolje.

foto: ALEKSANDAR LETIĆ

* Šta ste, tokom godina, pored svega što ste naučili od velikih glumaca, o kojima govorite, prepoznali kao nešto autentično i samo vaše?

To da kakav god da se ujutru probudiš, prva emocija moraju da ti budu sreća i ljubav, i da sa njima odlaziš na posao. I da nijedna replika, koju izgovoriš na sceni, ne sme da bude ona iza koje ne možeš da staneš.

* Važite za čoveka koji je, pomalo, na svoju ruku. Imate tu buntovnu crtu, eksplozivnost, neprilagođenost, takav imidž, na kraju krajeva. Da li su, uz takav karakter, greške neminovne?

Imam taj bunt u sebi, ali srećom, u poslu ne grešim zbog toga. Privatno je situacija drugačija. Ne volim razočarenja, iako sam verovatno mnogo puta razočarao i prijatelje i kolege i familiju, verovatno i neke žene, zato što sam ih podrazumevao, ali nikada namerno nekog nisam povredio. Svi čekamo onu pravu, a šta ako je ona prošla? Šta ako nisi bio dovoljno pametan i nisi video jer si, u tom trenutku, bio mnogo bitniji sebi, nego da dopustiš da nekom drugom budeš bitan. Zbog toga, ponekad, odlutam u samoću. Tada nisam težak po okolinu, zato što me nema, povučem se, navučem šalone. To traje dva, tri dana, ali tu je sve nagomilano. Obično bežim u to da sam razočaran, da sam pružio mnogo više ljubavi nego što mi je dato, a nije tako. Kad bih se vratio kući, opet bi mi davali više ljubavi nego što ja dajem, nego sam samo, možda, bio na pogrešnom izvoru.

foto: ALEKSANDAR LETIĆ

* Kada posle tih dana samoće, otvorite te šalone, šta je iza njih, a jeste suština?

Srećan sam. Lepo živim od svog posla, moji su živi i zdravi i sve je, hvala bogu, dobro. Ništa mi ne nedostaje. Snimam sada drugu sezonu serije “Senke nad Balkanom”, trebalo bi da idem u Francusku da radim neki film, u pozorištu igram samo ono što volim, nemam neke nenormalne želje i znam da me čeka mnogo lepih stvari. Privatno, voleo bih da, u skorije vreme, dobijem dete. Mislim da bi to sve zaokružilo i da bi tada moja sreća bila kompletna.