Uliks Fehmiu: Vreme je da strahu uzvratimo udarac

OTKAKO je pre dve i po decenije rasparčanu domovinu zamenio Amerikom, pronašavši novi dom u Njujorku, Uliks Fehmiu nije nam bio čest gost na velikom i malom ekranu. S vremena na vreme pojavio bi se, bez velike medijske pompe, u nekom domaćem filmu i zablistao. Baš kao što je to učinio u "Ustaničkoj ulici" (2012), osvojivši nagradu Srce Sarajeva. Nije mu, kaže, bilo jednostavno da se vrati glumačkoj profesiji. Međutim, poslednjih godina sve češće pravi izlete u svet glume, a jedan od njih je i nadolazeća krimi-drama "Uspeh". Reč je o prvoj regionalnoj HBO seriji, čijih ćemo šest epizoda gledati nedeljom od 6. januara na kanalu HBO. Mada na prvi pogled deluje kao još jedan triler u nizu, prvo TV čedo bosanskog oskarovca Danisa Tanovića je više od misterioznog zločina u koji biva uvučeno troje neznanaca u pokušaju da spasu žrtvu nasilja. Ovo je priča o surovoj istini današnjeg društva, u kojem politika i kapitalizam ne prezaju da slome vrat malom, običnom čoveku na putu uspeha.

- Na publici je da sudi, ali verujem da smo uradili dobar posao. Autor Marjan Alčevski napisao je sjajan scenario i bilo je zadovoljstvo raditi na ovako kvalitetnom projektu. Nadam se da ćemo opravdati entuzijazam HBO Evrope i želju da ostanu ovde, a siguran sam da će "Uspeh" stvoriti podsticajno okruženje i malo prodrmati lokalne TV emitere.

* Junaci "Uspeha" imaju probleme napaćenih ljudi s Balkana. Da li ste u Harisu ili nekom drugom liku prepoznali sebe?

- U opisu mog lika je stajalo: "Haris Mujadžević, 50 godina, elegantan i kad je go. Gleda svoj odraz u ogledalu i nešto ga je*e". Čim sam to pročitao, nazvao sam Danisa i rekao mu da je Haris pisan za mene. Zbog ovoga "elegantan i kad je go". Smejali smo se, ali je drugi deo opisa Harisovog lika ono što mi je bilo uzbudljivo i s čime sam lako mogao da se identifikujem. Verujem da će se i publika složiti da nas nešto muči. Da gotovo svakodnevno pristajemo na stvari s kojima se duboko ne slažemo. Iako je za razliku od drugih likova privilegovan - ima novac i status, koji je stekao upravo pristajući na kompromise, Haris se jednog jutra probudi i odluči: "Ne mogu više, neću više da radim ono zbog čega će me sutra biti stid! Ma kakve god posledice bile". Verujem da bi nam svima bilo bolje kad bismo shvatili da i mi možemo da napravimo taj izbor. Nikad nije kasno.

Pročitajte još - Festival u Litvaniji: Uliks Fehmiu najbolji glumac

* Strah je glavna prepreka na tom putu. Gde da pronađemo hrabrost i pobedimo ga?

- Pod stare dane sam krenuo rekreativno da treniram boks. Prvi put sam ušao u ring prilikom spremanja za film "Beli, beli svet". Podučavao me je Ivan Ribać, naš nekadašnji bokserski šampion. I posle toga, kad bih dolazio u Beograd, išao bih kod njega i njegovog brata Dejana na treninge. Jednom prilikom mi je rekao: "Kod tebe u Njujorku postoji najstarija bokserska teretana u Americi. Zašto, bre, Uki, ne treniraš tamo?". Stidljiv sam po prirodi i dugo mi je trebalo da nateram sebe da odem. Tamo dolaze svi. Od svetskih šampiona do baka kojima je doktor preporučio da hodaju na pokretnoj traci. Trener mi je čuveni Hektor Roka (74), koji je spremao 19 svetskih šampiona u boksu, kao i Hilari Svenk za "Devojku od milion dolara". Prvo što je pokušao da me nauči jeste da ne bežim od udarca, nego da idem na njega, i da oči moraju da mi budu sve vreme otvorene. Nema treptanja, iako nam je prirodno da zatvorimo oči. U boksu morate da budete mirni iznutra i da bez puno emocija pokušate da odreagujete na opasnost. Na vama je da razvijate tu veštinu. Tako je i u životu. Strah nam nije dat bez razloga. On je deo našeg odbrambenog mehanizma, ali vreme je da fabrikovane strahove počnemo da razaznajemo. Njih se ne treba bojati. A stalno nas nečim plaše.

* Sa strahom bi nestala i poslušnost, a to ne bi odgovaralo kapitalizmu...

- Živeli smo u "mekom socijalizmu", imali smo mogućnost da sistem transformišemo u neku vrstu skandinavskog "humanog kapitalizma". Umesto toga, došao nam je najbeskrupulozniji kapitalizam u kombinaciji s demokratijom novih (starih) vlasti koje se često menjaju. Vrednosti društva u kome smo živeli, bez obzira na to koliko one nisu bile do kraja ispunjene u praksi, bile su zasnovane na ozbiljnoj socijalnoj politici. Prava radnika, zdravstveno i socijalno osiguranje, kultura, školstvo, prava žena, prava manjina, jednakost. Onda su nas uplašili da su nam nacionalne, religijske i individualne slobode zakinute iz nametnute potrebe da budemo jednaki. A sada smo svi svoji, ali i dalje u strahu, uglavnom od komšija. Jer njima nas i dalje plaše oni za koje smo glasali. To im je uvek kec u rukavu. Strah od različitosti globalno se rasplamsava. I pola bele Amerike plaši se da će početi da govori španski ukoliko im Meksikanac preskoči zid. Umesto da se radi na stvaranju uslova da živimo i radimo dostojanstveno, jedva imamo za hleb. I mi i komšija. To nam je sigurno zajedničko.

Pročitajte još - Za balkanski "Uspeh" čuće svet

* Da li nam, uz krilaticu "usudi se da uzvratiš", "Uspeh" pokazuje koliko smo nemoćni da se borimo protiv problema današnjeg društva, ili nas podstiče da pokažemo zube? Može li nas otrezniti ova gorka oda posrnulom svetu?

- Ja i dalje želim da verujem da kultura i umetnost mogu da menjaju i pomeraju stvari nabolje. Nažalost, u sve manjoj meri. Slušao sam sjajan govor na Stenfordu jednog od osnivača "Fejsbuka", koji se posle izvesnog vremena "probudio" i prodao svoj deo. Nešto kao Haris. On od tada ne koristi socijalne mreže, niti njegova deca. Govorio je da su svesno dizajnirali socijalne mreže kao biznis prodavanja minijaturnih injekcija zadovoljstva kratkoročnog dejstva. Mogućnost da pogledamo sliku na "Instagramu" pruža nam onoliku dozu dopamina koja nam je potrebna da nam se učini da smo dobro. To su pilule za lilule samo dolaze kroz taj aparat koji skoro svako od nas ima. Uz njega je naša realnost postala virtuelna, a mi smo sve više udaljeniji jedni od drugih. Gubimo osećaj za zajedništvo. Empatija - nula. Privatnost je iščezla reč. Kroz mogućnost da se pokazujemo na društvenim mrežama data nam je iluzija da naš glas nešto znači tako što možemo da "lajkujemo" ili komentarišemo druge. A ne znače ništa. Lajkovi se utope u masi istih, a negativni komentari postaju javno linčovanje, a da toga nismo ni svesni.

* Sreća se, dakle, ne krije u slobodi?

- Kopola je najznačajnije filmove napravio u sukobu sa producentima koji su mu tu slobodu negirali, a on se nije dao. Iz suprotnosti mišljenja i različitosti rodili su se "stounhendž filmovi" poput "Kuma". Posle tog uspeha zaradio svoju slobodu, svoj studio i poslove sa vinima, ali nije ponovio tako dobre filmove. Sloboda u društvu treba da bude bazirana na vrednostima ali i na ogradama kojih ćemo se kao društvo pridržavati. A kao pojedinci smo slobodni samo kada shvatimo da se sloboda nalazi u nama. Čuo sam pre nekoliko dana rečenicu koja mi se veoma dopala: "Postoje snage van vaše kontrole koje vam mogu oduzeti sve što posedujete, osim jedne stvari, svoju slobodu da izaberete kakoćete odgovoriti na situaciju".

KOPANjE PO PROŠLOSTI

* VERUJETE li da će narodi na Balkanu moći ikada da žive u miru?

- Trenutno živimo u miru. Kakvom takvom. Srećom, više nismo na prvim stranicama svetske štampe. I neka tako ostane, ne trebaju nam više ratovi. Niti će oni bilo šta rešiti. Nadam se da nismo toliko glupi da ponovo nasednemo na istu foru. To smo valjda naučili, da ratovi samo zlo donose. Veliko. Političari pričaju o budućnosti, međutim, pola jedne noge im je napred, a dve trećine tela s mozgom u prošlosti, kojom nas stalno plaše. Umesto da se svako ponaosob bavi svojom prošlošću da bi nam bila bolja budućnost, volimo da kopamo po tuđem dvorištu tragajući za onim što nas razdvaja. Radije bismo rušili mostove umesto da ih gradimo. Nadam se da će uskoro doći neki mladi i pametni ljudi i povesti nas u bolje sutra.