Aleksandra Kovač: Žena koja ima šta da kaže

UMETNOST Aleksandre Kovač u sebi spaja i notnu svesku i slikarsko platno i dobru knjigu i odličan film. Formirana i utemeljena kroz godine iskustva, obrazovanje i pre svega, srce. Izražena kroz značajna dela koja je, do sada, ostvarila, a koja su sačuvana u njenoj ličnoj, svojevrsnoj muzičkoj kutiji, koju kada otvorite, posebno danas, nećete začuti urlik hiperprodukcije i pesama od tri tona, već nešto što nema rok trajanja.

Melodija njenog stvaranja je melodija njenog bića i njene istine. Film „Zaspanka za vojnike“ i pesma „Najduža noć“, predstavljaju veliku pobedu u njenoj karijeri, ali i životu, jer je, pomerajući sopstvene granice, postala žena koja ima šta da kaže. Intervju za Novosti online govori u prilog toj činjenici.

* Šta je predstavljalo najveći izazov, a šta, možda, najveću strepnju tokom stvaranja muzike za film „Zaspanka za vojnike“?

Komponovati muziku za film koji se bavi istorijom mog naroda i koji priča o požrtvovanosti, hrabrosti i ljubavi običnog čoveka prema otadžbini, koji je spreman da podnese najveću žrtvu, svoj život, je, pre svega, bila čast. Romanu i meni je bilo bitno da prenesemo pravu emociju i atmosferu priče publici, ali i da ukažemo na elemente na platnu i van njega, koji nisu izrečeni tekstom, a koji pomažu publici da se približi našim junacima i bolje razume njihove patnje, nedoumice i odluke.

* Koliko i u čemu najviše, umetnik mora da se, uslovno rečeno, udalji od svog primarnog pravca i senzibiliteta, kada radi muziku za film, i šta vam je, u ovom slučaju, pomoglo da pronađete pravi put?

Ako želite da se bavite komponovanjem filmske muzike, potrebno je mnogo znanja, poznavanja različitih kompozitorskih tehnika i muzičkih stilova i posedovanje širine u izrazu. Tek onda možete da započnete kreiranje muzike za film. Teoretičar filmske muzike, Džef Smit, govori o takozvanoj „hibridnoj filmskoj muzičkoj partituri“, koju stvaraju kompozitori koji su svoje karijere započeli u popularnoj muzici, kao što su Kvinsi Džons, Enio Morikone ili Henri Mancini, a u zreloj etapi karijere prešli na filmsku muziku. Roman i ja spadamo u tu kategoriju kompozitora. Kada naučite da u mini formi, od tri minuta, kakva je pesma popularne muzike, izrazite suštinu, onda vam je filmska forma inspirativno slikarsko platno, gde možete da eksperimentišete i ponudite mnogo više.

* Kao žena koja je pisala muziku za film sa ratnom tematikom, na koji način ste morali da kanališete i iskažete svoje emocije?

Roman i ja smo proveli mnogo sati pričajući o filmu, analizirajući temu, likove, njihove odnose, i, najvažnije, emociju. Kad pred sobom imate ovako briljantno ispričanu priču, muzika se sama stvara. Poslednjih petnaest godina se bavim primenjenom muzikom, a 2014. godine sam postala magistar nauke iz oblasti komponovanja muzike za film i nove medije, prestižnog Edinburškog univerziteta. Radila sam na tome da usavršim svoje veštine komponovanja, kako bih mogla da odgovorim svakom izazovu. U „ Zaspanci“, izazov nije bio samo kako da kreiramo zvučnu i muzičku sliku ljudi koji su išli u rat, sa idejom najveće žrtve, i koji su predstavljali oličenje časti, morala, hrabrosti i ljubavi, već kako da gledaocu, u 2018. godini, približimo ovu potresnu i poučnu priču.

* „Zaspanka“ je ime cveta koji raste na grobovima i koji ne treba brati. Svečana, dostojanstvena simbolika. Kako je najličnije doživljavate i koje su vaše “zaspanke za vojnike”?

Moji preci su učestvovali u Prvom svetskom ratu. Moji pradedovi, sa mamine strane, Aleksandar Stojanović i Dragoljub Goba Dimitrijević, su dali svoju žrtvu. Aleksandar, po kome sam dobila ime, je poginuo u Cerskoj bici, a Goba je prešao Albaniju sa srpskom vojskom, bio ranjen na Mačkovom kamenu i bio nosilac ordena Albanske spomenice i Karađorđeve zvezde. Muzika u „Zaspanci“ je njima posvećena. Njihove fotografije su stajale na mom radnom stolu, dok sam pisala muziku, i svaka tema je morala da prođe “njihov sud”.

* Kada ste pogledali film, šta ste osećali i rekli sebi?

Ponosna sam na ono što smo svi zajedno, kao filmska ekipa, predvođena Gagom Antonijevićem, kreirali. Ovakav film dugo nije snimljen u Srbiji i bila mi je posebna čast bila da izvedem naslovnu temu filma sa Simfonijskim orkestrom i horom RTS-a, pod vođstvom Bojana Suđića, 1. novembra, na državnoj proslavi obeležavanja sto godina od završetka Prvog svetskog rata. Posebno sam ponosna na Romana, koji je napisao jednu od najlepših pesama nove srpske poezije, „Najduža noć”, na koju smo zajedno napisali naslovnu numeru filma.

* Pomenutu pesmu pevate vrlo potresno, izražavajući tragiku jednog naroda, jedne epohe, običnih ljudi, a velikih heroja i neizrecivu bol za izgubljenim sinom. Kako ste pronašli tu emociju u sebi, jer do sada niste interpretirali ništa slično?

Moj vokal, koji je ušao u film i krasi naslovnu numeru, snimila sam čim smo komponovali pesmu, kao demo snimak, koji sam poslala Gagi i producentima da čuju i daju svoj sud. Gagu je pesma toliko dirnula da je insistirao da moj vokal ostane, po svaku cenu. Svaki put kada je pevam, prolazim kroz istu emocionalnu buru, mešaju se tuga, ponos, prkos i snaga. Tekst je Roman napisao kao oproštajno pismo čoveka koji se, u zoru, sprema za bitku i zna da će, verovatno, poginuti. Pismo piše ženi koju voli, majci, sestri. I onda to pismo ta žena čita, i peva. Emocija koju donosim u pesmi je dodirnula mnogo ljudi, i zbog toga osećam samo zahvalnost i sreću.

* Koliko vas je i na koji način, ovo iskustvo obogatilo kao umetnika, a kako je uticalo na vas privatno?

Ovo iskustvo je Romanu i meni bilo izuzetno emotivno, ali i pravi pokazatelj svega što možemo da kreiramo u muzici.

* Godinama trajete na svoj način, dosledno i autentično. U današnjem vremenu, kada je muzika daleko od onoga što čuvate među dirkama svog klavira, šta je vaša odbrana? Kako ste sačuvali svoj izraz i emociju?

Mojim mikrosvetom u kome ljubav i muzika zauzimaju najvažnije mesto. Pored njih, sloboda i istina su dve najvažnije stvari u mom ličnom sistemu. Poslednjih godina sam izuzetno puno radila na svom intelektualnom, duhovnom i mentalnom usavršavanju. Bitno je stalno ići napred, i kada osetite da ste se zaglavili, tada možete najviše naučiti o sebi.

* Mnoge vaše pesme, inače, nose atmosferu i boju sna, topline, okrilja. Koju uspavanku nikada nećete zaboraviti?

Moja baka Ružica je stalno pevala. Ali omiljena „uspavanka“ je bila jedna simpatična bajalica, puna humora i ljubavi, kojom me je uspavljivala. Prelazila bi prstima po mom čelu, bajala, i ja sam znala da je sve u redu sa svetom.

* Pesma “Jedna žena” spada u red najlepših koje ste stvorili. Kakva je, danas, ta žena, sa vašim imenom i prezimenom, srcem i dušom?

Žena koja se bori za ono u šta veruje i koja ima šta da kaže.

* “Zaspanka” je bila veliki, važan korak u vašoj karijeri. Kakvi su sledeći?

Čeka me još mnogo neiskazanih emocija, radosti i tuge, koje želim da podelim sa svetom.