Kaliopi: Prvo će na pozornicu izaći moje srce, a onda ja

U Beograd, 23. novembra, stiže Kaliopi sa koferom ljubavi u rukama. Ništa više joj nije potrebno. U njemu je sve. Život. Karijera. Trag. Pesme. Srce. Glas. Taj kofer je, kako kaže, podsetnik za sreću.

Otvoriće ga na velikoj sceni Sava Centra i podsetiti sve one, koji te večeri budu imali privilegiju da vide i osete njenu magiju, na ono što se zove prava muzika. Njena muzika je muzika slomljenih krila i velikih pobeda. Crnog i belog. Bola i radosti. Kao i sam život.

Njena muzika jeste život. Ne samo njen. Već svih nas. Jer, svi imamo nekog „rođenog“ kome posvećujemo njenu legendarnu pesmu, uz koju su se srodile sve naredne, stvarajući tako put jedne od najvećih pevačica ovog podneblja, čije ćete tajne, delom, otkriti u ovom intervjuu, delom na koncertu, na kome će na scenu prvo izaći njeno srce, a za njim i ona. Kaliopi. Milozvučna. Vučica.

* U ovom periodu života zračite jednom posebnom energijom i vaša harizma je, čini se, još izraženija. Šta uslovljava takvu radost?

U mojim očima videćete, uvek, veliku zahvalnost kao odgovor na ono čime sam okružena. Ljudi koji vole moju muziku i dolaze na moje koncerte su najviše „krivi” za taj sjaj. Zahvalnost uslovljava moju radost.

* Često se menjate. Kroz pesme, kroz imidž, kroz emocije. Šta se tokom svih ovih godina nije promenilo i nikada neće?

Te promene su samo odraz nekog mog unutrašnjeg stanja. A i muzika isprovocira taj poriv kod mene. Nas dve smo, nekako, u nekom tihom savezu, kad se događaju promene, jer jedino tako sve ono što radim ima smisla. Ono što se ne menja je moja duša. Ona se na presvlači, ne farba, ne šminka. Ona zauvek ostaje ista.

* Šta je bila cena vašeg uspeha, a šta vam pokazuje da je, uprkos svemu, ovo bio jedini pravi put?

Da li je ovo bio jedini pravi put, ne znam. Sigurno ima i lakših puteva od mog. Ali, znam da mesto na kome danas jesam, ne bih menjala ni za jedno drugo.

Ime Kaliopi znači “milozvučna”. Ta reč, pored imena, svakako oslikava vaš glas. Koliko oslikava vaše srce?

“Milozvučna” u meni nekad propeva krikom, nekad tugom, a nekad najsuptilnije “prodaje” sreću. I miluje. Sve to zahvaljujući pesmama. Kad njih ne bi bilo, ne bi bilo ni mene. Moj cilj je da dotaknem što više srca.

Da li je snaga vašeg glasa ekvivalentna onoj u srcu i duši?

Glas je uvek u savezništvu sa srcem i dušom. Srce je hrabrost, a duša emocija. Ja to tako vidim i ceo svoj život verujem onoj latinskoj izreci: “Sreća prati hrabre”.

Jeste li srećni? Suštinski.

Jesam. Suštinski, iskreno i najdublje. Sreću moramo zaslužiti.

Koliko ste, kao u pesmi “Crno i belo”, žena kontrasta i da li je baš u tom sudaru svetla i tame ta nedokučiva mistika Kaliopi i njenog glasa?

Meni su, oduvek, priče bile važne, ljudski životi i sudbine. Volim svoj crno-beli svet, jer je život, sam po sebi, već dovoljno pun kontrasta, mistike i nedokučivih tajni.

Kada vaš “vrisak” zapara pesmu i srce publike, što se dešava na gotovo svakom koncertu, šta, u tom momentu, oslobađate iz sebe?

Taj vrisak nije samo moj i nije uvek bol. On može biti i radost, a ponekad bunt. Kada pevam, pevam u ime svih nas i za sve nas.

Da li je tuga uvek crne boje?

Za mene tuga nema definisanu boju. Verujem u to da ljudi tuguju kroz sećanja i uspomene. A one sadrže veliki spektar boja.

Ko vam je lomio krila, a šta vas je podiglo iz pepela?

Neki su mi namerno lomili krila, neki nehotice. Ali, kao feniks, uvek sam se dizala iz pepela.

Šta je u tim trenucima bio vaš “Melem”?

Ljubav.

Kakva je “Vučica” u vama?

Kako me je pesnik tačno opisao u pesmi, reći ću: “Uzalud tražiš moje drugo ja, još uvek sebe nisam izdala.” Jednom vučica, zauvek vučica.

Sme li vučica da pusti suzu i kakve su njene suze?

Naravno da sme. Samo ne sme svako da ih vidi. “Dok imam još snage moći

biću vučica. Obriši mi suzu s lica, ako ide da ne vide.”

Koja “Presuda” vam je u životu donela mrak, a koja mir i zbog čega?

Moja zadnja “Presuda” je sublimat svih svetlosti i tame, moj najveći mir i nemir. Volim svaki njen stih i ton. I verujem joj. Sve!

Kome vi sudite i čime?

Nikada nikome nisam sudila. Ako jesam, onda je to bilo nehotice.

Ko je oduvek bio i još uvek jeste vaš “Rođeni”?

Romeo. Zasigurno. Bio i ostao moj “Rođeni”.

Ko je najvažnija “Mrvica” u vašem životu?

Moje dete.

Šta je najprimarniji osećaj kada pomislite na 23. novembar i koncert u “Sava Centru”?

Radost! Velika radost! Jedva čekam da čujem žagor publike dok ulazi u dvoranu, da se pogase svetla i da osetim kako dišu. Onda može da krene naša priča. Prvo će na pozornicu izaći moje srce, a onda ja. Biće to noć za pamćenje.