MUZIKA Aleksandre Radović jeste carstvo. Tame ili svetlosti, zavisi od toga na koji način sebe pronalazite u njenim pesmama. Mišljenja o njoj su podeljena. Crno-bela. Bitna. Nevažna. Tuga jeste akord njenog glasa, bića i stvaranja, njena datost, bez koje ne bi bila to što jeste, ali njenom putu, ne nedostaje svetla. Publika ga, uvek, drži upaljenim, zbog čega on ne bledi, kao so u moru, iako ona, ponekad, nestane i vrati se, onda, kada je muzika pozove. Tada otvara vrata svog carstva i pokazuje da, trajati na muzičkoj sceni nije isto što i biti na njoj, već ostaviti trag zbog kog, o momentu kada treba reći: „Živeo kraj“, ne odlučuju drugi, već vi, sami. Za Novosti online, govori o tom tragu i načinu na koji ga stvara, čuva i brani.

* Skoro dvadeset godina ste deo muzičke scene, a nikada deo njenih pravila. Da li se u tome ogleda najznačajnije obeležje vaše karijere?

Nikada se nisam trudila da budem deo estrade i da sledim neka aktuelna pravila, nego da pravim svoja i da radim muziku koju volim i osećam srcem, koja mi se dopada i iza koje ću, uvek, moći da stanem. Mislim da je to od suštinske važnosti za svakog muzičara, za svakog umetnika. Ta iskrenost koja dopire do ljudskih srca.

* Gde je umetnost, danas, u muzici? Koliko smo je izbanalizovali i obezvredili, a šta, ipak, uliva nadu da još uvek ima nade?

Iz godine u godinu, sve je manje nade, ali to nije razlog da se svi priklonimo nekim novim trendovima i stvaramo muziku od tri tona, jer je ona mnogo više od toga. Umetnost je mnogo više od toga. Ljudi koji su veliki deo svog života posvetili muzici i školovanju u toj oblasti, znaju koliko je harmonija važna, koliko je važan tekst i njegova poruka, kao i sama muzika. Ima, još uvek, onih koji se toga drže, zbog čega sam veoma srećna, ali se umetnost u muzici, danas, globalno gubi i sve se, manje-više, svodi na tri akorda. Ipak, to ne treba da nas obeshrabruje. Moramo da ostanemo na svom putu, dosledni i verni onome u šta verujemo, što nas ispunjava i čini srećnim.

foto: Andreja Damjanović

* Jednoglasno mišljenje je da ste jedan od najboljih vokala na ovim prostorima, i od vas se, uvek, mnogo očekuje. Koliko to predstavlja opterećenje?

Verovali ili ne, nikada se ne opterećujem očekivanjima ljudi i nije to ono što me brine. Uvek ostajem zamišljena nad tim da li ću uspeti da budem, kao što sam rekla, bolja od sebe, da li ću moći da prebacim tu granicu. Kao atletičar, kome je, samo jedan centimetar više, veoma važan u svakom narednom takmičenju. Tako je i meni, kao umetniku, taj jedan, ako mogu da kažem, muzički centimetar, vrlo bitan. Sve to opterećuje, ali ne u negativnom smislu, već predstavlja pozitivni motor, koji daje volju i snagu da se, iz pesme u pesmu, bude bolji.

* Šta je u muzici „Beskrajno“, a za šta, u životu, moramo da se potrudimo da to bude?

Ta reč, „beskrajno“, pogotovo kada je muzika u pitanju, je u stvari, simbol za neprestanu borbu za kvalitet, za istinu, za iskrenost, za pravu pop muziku. Sve ono vredno i dobro, u šta smo, kao deca, verovali, a tiče se samog života, poznato je, i pametni ljudi znaju da „beskrajno“, kao kategorija, ne postoji, već da se za sve moramo potruditi, da je sve podložno promeni. Danas je nešto tu, sutra već nije, tako da, generalno, za sve u životu se moramo boriti, ne samo da ostvarimo, nego i da zadržimo, koliko god je to u našoj moći.

* Da li, svojim pesmama, govorite mnogo više nego rečima i, samim tim, otkrivate mnogo o sebi, što, negde, jeste enigma koja vas, oduvek, prati?

Slažem se u potpunosti, jer sve ono što ne mogu da izgovorim, ja pretočim u pesme. Sve emotivne dileme i preispitivanja u životu, što moje, što mojih bližnjih, nalaze se u mojim pesmama. Muzika mi pomaže da se izrazim, da oslobodim svoje unutarnje biće, koje ljudi nemaju priliku često da vide, a koje je, itekako, prisutno.

* Koliko su tuga i bol, koje toliko snažno i emotivno izražavate kroz pesme, neraskidivi deo tog unutarnjeg bića, i da li ste ih prihvatili kao sopstvenu osobenost?

Da je ovo privatni razgovor, mogla bih da kažem dosta toga, što bi pojasnilo situaciju vezanu za mene i moje biće. Ovako, mogu reći da sve ono o čemu pevam, nije zasnovano na pričama ili nekim izmišljenim iskustvima. Sve se to preživelo, videlo i doživelo, i ako čovek snažno i duboko pati, a iskreno voli, ili snažno i iskreno voli, a duboko pati, onda to ne može da se ne oslika i oseti u njegovim pesmama. Na kraju krajeva, nije ni važno kako će ko to doživeti, bitno je kako se čovek oseća dok peva određene pesme.

foto: Andreja Damjanović

* Nasuprot toj seti, stoji vaš optimizam. Jeste li, generalno, žena kontrasta?

Ovo je sjajno pitanje. Zaista se može reći da jesam. Verujem da sam snažna ličnost i da mi je zbog toga, verovatno, Bog dao da ponesem možda i veći teret na svojim plećima, jer ne želim da odustanem, znam da moram i da mogu, ali sam sigurna da čoveka, u ovom životu, mogu održati samo nada, vera i ljubav. Vera u to da postoji nešto zauvek bolje i lepše, nešto što sve nas čeka, posle svih patnji koje proživljavamo.

* Šta je potrebno da ne izbledimo, kao so u moru, u smislu ljudskosti, duhovnosti, empatije?

Svojoj majci sam, kao tinejdžerka, a i kasnije, u studentskim danima, često zamerala rečenicu sa kojom nas je, svakodnevno, ispraćala iz kuće: “Uvek stavi sebe na tuđe mesto!” Zaista sam mislila da je to veoma pogrešno. Zašto ja stalno sebe moram stavljati na tuđe mesto, kada niko drugi sebe ne stavlja na moje, zašto pokušavam da razumem, da opravdam, da oprostim? Tek u ovim godinama, shvatam koliko je bila u pravu, koliko je ljubav koju nam je pružala bila velika, a sve o čemu nas je učila ispravno. Koliko je zaista važno, možda i najvažnije, da kao ljudi ne bismo propali, postali bezlični, bez duhovnosti, bez ikakvog razumevanja i empatije, stavimo sebe na tuđe mesto i pokušamo da shvatimo kako je drugima. Najlakše je osuditi, a najteže opravdati čoveka, i zato je potrebno da stalno tražimo opravdanje i oproštaj za loše postupke, jer nas to oplemenjuje, a druge ljude čini boljim.

* Kada danas osluškujete sebe, kao zrela osoba, kao iskristalisan glas na iskristalisanom putu, kao majka, kao žena koja je imala i vrlo teška, ali i lepa životna iskustva, šta čujete?

Tišinu.

foto: Andreja Damjanović

* Doslednost i duboka emotivnost su, svakako, vaše vrline. Šta su mane?

Kad govorimo o mojim manama, daleko je veća kolona, nego kada su u pitanju vrline. Vrline, verovatno, zauzimaju veoma mali deo mog bića, a mana je i previše. Ali, ono što ne može da se ospori, jeste ta iskrena emocija, koju se trudim, svim svojim srcem, da pružim publici i svim ljudima koji pate, koji vole, koji su željni ljubavi i utehe.

* Kako izgleda carstvo vašeg života i šta vas, u njemu, čini srećnom?

Imam svoje utočište, koje je potpuno intimno i o kome ne govorim u javnosti. Smisao svega, u mom životu, nalazi se daleko izvan ovoga u čemu sada živimo. Svakako me najsrećnijom čini moje dete. Ona me i raduje i oplemenjuje i čini boljom osobom. Daje mi snagu da još više budem svoja.

* Koncerti u Beogradu i Novom Sadu, već postaju tradicionalni. Da li će se, ove godine, „Carstvo“, možda, proširiti?

Koncertna turneja će započeti u Novom Sadu, jedanaestog novembra, posle kog nas očekuje Vršac, trinaestog, a zatim i veliki koncert u Beogradu, u „Sava Centru“, šesnaestog novembra. A onda kreću koncerti po regionu, kojima se veoma se radujem, jer su, na jedan način, produžetak prošlogodišnje turneje „Carstvo“, koja je divno prošla i zagrejala mnoga srca, najviše moje. Nastupam u Sarajevu dvadeset četvrtog, u Zenici dvadeset petog i Tuzli dvadeset sedmog novembra. Verujem da će se ljudi dobro provesti i da su željni kvalitetnih nastupa, dobrih pesama i nove energije, a najviše ljubavi, koju sam, uvek, spremna da pružim svojoj publici.

BOLjA OD SAME SEBE
* Šta je vaše osnovno pravilo kao izvođača, tekstopisca, kompozitora i pedagoga?

Prvo pravilo je kvalitet. Šta god radili, to mora da bude znalački, stručno i kvalitetno, bilo da su u pitanju muzika, tekst, aranžman ili produkcija. Kao sledeće pravilo, nekako se nameće težnja da se, uvek, bude bolji. Bolji od samog sebe. To stalno napredovanje, u umetničkom smislu, meni je veoma važno.