SVIRAJUĆI, kako sam kaže, svoj standardni repertoar, trio Vlatka Stefanovskog priredio je publici 53. "Mokranjčevih dana" koncert za pamćenje interpretirajući obrade narodnih pesama i kompozicije iz opusa grupe "Leb i sol".

- Uživao sam - kazao je, za "Novosti", Stefanovski posle svirke. - Publika nas je zapratila u svakom tonu, u svakom trenutku su znali šta radimo i reagovali shodno tome što smo svirali i davali. Prvi put sam na "Mokranjčevim danima" i prvi put u Negotinu i strašno mi je važno kad dođem u neko mesto, a ovo nije patetična izjava, već čista istina, da ostavim utisak najbolji što mogu, a baš je tako bilo večeras u Negotinu.

Jedan od najvećih gitarskih virtuoza sa ovih prostora otkrio nam je da se i dan-danas, baš kao i Mokranjac nekada, oduševljava narodnom muzičkom tradicijom koja ga inspiriše odmalena.

- Šarenilo me je privuklo - objašnjava umetnik. - U folkloru ima mnogo različitih boja, kao ćilim narodni. Takva je i muzika, plava, zelena, crvena, žuta, neboplava, crna, bela, oker...

PROČITAJTE I: Završeni 53. „Mokranjčevi dani“ u Negotinu

Narodna muzika je puna tih boja, puna melanholije, tuge, puna bluza, ali puna i veselja. Ako nije prirodna, nije dobra, ako nije autentična, nije dobra, a, na svu sreću, na Balkanu ima višak te dobre muzike.

"Makedonsko devojče", "Se zaljubiv jedno mome", "Jovano, Jovanke", ali i pesme inspirisane narodnim kolima, različitih taktova, činile su tek deo magije negotinskog koncerta Vlatka Stefanovskog, bas gitariste Đoka Maksimovskog i bubnjara Dina Milosavljevića. Publika je pevala uglas i najveće hitove grupe "Leb i sol" - "Čuvam noć od budnih", "Kao kakao", "Čukni vo drvo", "Skopje"...

- U mojoj glavi ne postoji mala i velika sredina - kazuje Vlatko. - Ja sam to odavno naučio. Ako želite da sretnete provincijalca, možete ga sresti i u metropoli. Ako želite sresti fine ljude, možete ih sresti u najmanjem mestu, u selu, i u šumi, i na livadi.

Mada je prvi put u karijeri u Negotinu, mag gitare nada se još kojem pozivu, što zbog Mokranjca, atmosfere samog festivala, ali zbog publike. Još je jedan razlog, kaže. Dom kulture u Negotinu ima - drven pod:

- Volim ove drvene podove. Takav je "Musikverein" u Beču, ogreban od svih mogućih čela i orkestarskih stolica, a to im dodaje šarma. Ne volim kad vidim tepisone, betone, nisu akustični, nisu za muziku, a drvo je inspirativno. Mali je Negotin za ovako veliku salu, ali je to verovatno ostavština Mokranjčeva i taj duh očigledno još živi.