Ivana Zarić: Nikada neću shvatiti prostakluk kojem su gledaoci izloženi

MALO je, u ovoj zemlji, karijera kakvu ima Ivana Zarić, u sferi novinarstva koju je odabrala, i u kojoj, već nekoliko decenija, predstavlja ime sa kredibilitetom i integritetom.
U njenom slučaju to, zaista, nisu prejake reči, svidelo se to nekome ili ne, jer njena biografija potvrđuje činjenice koje su neosporive.

Ako govorimo, a govorimo, o pravom novinarstvu, baziranom na postulatima koje su, mnogo pre nas, postavili veliki i značajni ljudi u tom poslu, a koji su danas, nažalost, većinom, zatrpani prašinom potpunog besmisla. I postulati i ljudi i novinarstvo. Ipak, dok god ovakve priče postoje, nisu sva pera slomljena, ni svi svrstani u iste novine i ekrane.

Na neke stvari, srećom, još uvek možemo staviti tri tačke...u životu, karijeri, ljubavi. Na neke je trebalo, odavno, staviti tačku. Ali, to je neka druga priča. Ova se, za sada, ne završava, jer, ako i ona prestane, onda nam je zaključak jasan. Bez da ga pišemo, ili naglas o njemu govorimo. I tačka.

* Zapanjujuća je činjenica da ste pred kamerama skoro četrdeset pet godina, a maltene, punih trideset se profesionalno bavite ovim poslom, što je svojevrsni kuriozitet, s obzirom na to da imate, samo, četrdeset devet godina. Koje reči i emocije, sa ove vremenske distance, uz toliko iskustvo, sublimiraju tako posebnu karijeru?

I ja se zbunim kad pročitam ove brojke. Da, četrdeset pet godina od prvog izlaska pred kamere, u „Kolibrima“, doduše, ali ko zna, možda me je nešto omađijalo još tada. Ne brojim nikada, i tek kad me neko iznenadi činjenicama, shvatim koliko je to u stvari. Hvala na komplimentima za karijeru, ali je ja nikada nisam doživljavala kao nešto posebno, možda je u tome tajna – govori za NovostiOnline voditeljkai aurtor emisije “Tri tačke“ Ivana Zarić i dodaje: Uvek sam volela svoj posao, prošla dosta toga, počela u „zlatnim vremenima“, ali vrlo brzo se obrela u nekim drugim. I plivam.

* Šta ste, tokom godina, prepoznali kao osnov svog trajanja i izrazite doslednosti?

Doslednost, pretpostavljam, ima veze sa karakterom i odlukama gde su granice. Moje su postavljene odavno. Radila sam, prvih godina, mnogo toga što me nije baš zanimalo, ali volim što je tako, jer sam učila i kroz sve to shvatila šta, u stvari, želim. Uvek sam bila „soler“. Imam ljude od kojih sam učila i koji su mi davali vetar u leđa, ali sam se uvek držala svog kursa. A sigurno sam imala i dosta sreće, da potrajem sve ove godine. Ovo zaista nisu dobra vremena za ljude u mom fahu.

* U novijoj medijskoj istoriji, prvi ste otišli u svet i radili nešto što jeste bila ekskluziva, koja danas, praktično, i ne postoji. Mnogi su se, nakon toga, „gurali“ pred sve moguće kamere, hvaleći se kako su prvi prošli stazama kojima ste vi mnogo ranije. Kako su vam izgledali?

Da, to je bilo interesantno. Uz organizaciju domaćih distributera, uspela sam da se dokopam „slotova“ za intervjue, u najgore moguće vreme, ni sama ne znam kako. Neke sam radila i u svom aranžmanu. Činjenica je da, kad se dobro pokažeš, i kad televizija na kojoj radiš ima rejting koji je strancima poželjan, sve ide lakše. Radili su to, posle, mnogi i nije to nikakva velika mudrost, ako znaš šta radiš. Meni je samo bilo krivo što su priliku dobili i neki koji nisu baš bili potkovani, a kako publika zna da bude površna, na kraju završiš u istom košu sa njima. To boli, ali ništa novo. U svakom poslu toga ima, samo se kod nas više vidi. A hvalisanje - pa to je, već dugo, jedini model da se nametneš, kad ne možeš drugačije.

* Na jedan način ste svedok vremena i činjenice da je, u medijima, gotovo sve drugačije. Šta ste najteže prihvatili pod obrazloženjem da više „ne pije vodu“, a šta je bila vaša odbrana?

Najteže mi je bilo da prihvatim da ono što je u celom svetu „mejnstrim“, ovde već dvadeset pet godina nije. Zabavni program i popularna kultura su moj teren, a to, u Srbiji, zanima manji deo publike. Srećom, to su ljudi kojima imam inspiraciju da se obratim i meni je to sasvim dovoljno. Međutim, komercijalnim televizijama nije. Njima i prosečnom srpskom gledaocu je to dosadno. Sa poslovnog aspekta, to moram da razumem, ali javni mediji ne bi trebalo da budu samo brojke i pare, već i obaveza da budeš civilizovan, pristojan, da gledaocu otvoriš i neke nove vidike. Zvanično, to je obaveza samo Javnog servisa, ali mislim da bi trebalo da bude obaveza svakoga, ko ima privilegiju da se javno obrati. Ovde to nije slučaj, samo se juri za rejtingom i novcem, a uz šta nam deca rastu, je, zaista, grozno.

* Jednom prilikom ste, u šali, rekli, da vas nazivaju „ubicom rejtinga“. Koliko, danas, novinar, autor, urednik, bilo ko, mora ili ne mora, nisko da padne, da bi rejting bio visok, a čime se on „ubija“?

Ubija se svim sadržajima koji nisu za široke narodne mase. Ključni, većinski deo publike, ne zanima da čuje šta neki višeslojni i poštovanja vredni ljudi, imaju da kažu. Zanima ih prostakluk, psovke, svađe, tuče. Da li u tome prepoznaju sebe, ne znam. Koliko neko nisko treba da padne svi vidimo, samo oni ne. Njima je to normalno i njima je odlično. Pretužno, zaista. A to za „ubicu rejtinga“ je bio kompliment jednog mog druga. Zaista kompliment!

* Kakvo je, danas, medijsko nebo nad Srbijom, po vašem mišljenju? Tamno, sumorno i prazno ili je kolektivna hipnoza, u smislu „hleba i igara“, dovoljna da uvek budemo pod „suncem“?

Ovim drugima je uvek sunčano. Mi, koji nismo deo narodske zabave i dalje smo pod oblacima. Tek kad se pojavi u medijima neko hrabar, ili u Ministarstvu kulture i informisanja najpre, možda će nešto da počne da se menja. Niko ne može da me ubedi da se prosečnom srpskom gledaocu neće, možda, dopasti i nešto drugo. I sam bi se iznenadio šta sve postoji, nego nema gde da vidi. Na kraju krajeva, publika uvek gleda televiziju i prilagođava se. Kao što „otpatimo“ omiljenu seriju kad se završi, pa počnemo da gledamo neku novu i isto tako se zarazimo. Televizija vaspitava narod, ima izbor hoće li hraniti najniže strasti ili unapređivati generacije. Ako je cilj sunovrat, a ne progres, na dobrom smo putu.

* Jesmo li, generalno, poraženi, pošto oboje znamo da će ovaj intervju pročitati neuporedivo manji broj ljudi od onog koji će pročitati intervju najveće „rijaliti“ zvezde u Srbiji? Ili, prosto, treba reći - „baš me briga“?

Mene nije briga, zato što ja, tim čitaocima, zaista, nemam šta da kažem. Kao ni oni meni. Prošao je taj voz kada još nije bilo kasno da se televizija vrati u normalan kolosek, sa svim novim trendovima koji stižu. Nemam ništa protiv, niti osuđujem nešto što se meni lično ne sviđa, radi se samo o strašnom prostakluku kojem su gledaoci izloženi. To nikada neću shvatiti. Kao da je to nešto najnormalnije. Postoje takvi programi i u svetu, ali nisu nosioci dnevnog programa, nisu na naslovnim stranama svih dnevnih novina. Veoma brinem za nove generacije, veoma.

* Da li je „baš me briga“ odgovor i za one koji će sada reći: „Ali, vodila je „ZAM“ sa narodnjacima“?

Ja se toga uvek rado sećam. Istina je da to nije „moja“ muzika, ali to je bila prva velika emisija koja se emitovala po svetu, satelitom, i bilo mi je vrlo drago što su izabrali baš mene. Bilo je tu i drugih sadržaja, u početku, dok sam ja radila, tek kasnije je to postala, isključivo, muzička emisija. Koliko god da sam daleko od estrade, sada, posle mnogo godina, sa velikom ljubavlju se sećam Rake Đokića, a Saša Popović i Lepa Brena su među najvećim radnicima i profesionalcima koje sam, u svetu medija, upoznala. I vreme je pokazalo da je tako.

* Radili ste u mnogim medijskim kućama. Koji su razlozi da, takav novinar, posle nekog vremena, ne bude deo određene televizije?

To nije pitanje za mene. Nikada, niotkud,a nisam otišla zbog nekog konflikta. U pitanju je samo afinitet uredništva.

* Da li ste imali ponude u vidu takozvanih „vrtoglavih“ transfera i zašto ih niste prihvatili?

Nisam, nikada. Velike cifre se vrte samo oko kolega koji rade izrazito popularne emisije.

* Kada je vaša sujeta bila na najvećem ispitu?

Nekoliko puta, kada su mi urednici bili ljudi koji mi nisu autoriteti. Te nesrećne situacije uvek prati tipično ponašanje - „postrojavanje“, nepoštovanje…Samo sam, nekako, svaki put uspevala da objasnim sebi da se smirim, jer vreme, uvek, sve pokaže. Morala sam sa tim da se mirim, jer sama nikada nisam želela da budem urednik. „Našpanovala“ sam se, još odavno, da će se to dešavati.

* Da li je bilo momenata kada ste poželeli da prekinete sve i krenete potpuno drugim putem i iz kojih razloga?

Samo jednom, kada sam, posle rođenja drugog deteta, osvanula bez ideje šta dalje. To je, tačno, bio trenutak kada je kriza uhvatila zalet, za tih godinu dana se i situacija na televizijama veoma promenila. Uzela sam celu godinu bolovanja, jer posle prvog deteta nisam, bio mi je potreban predah sa dvoje baš male dece. Nestala sam sa „mape“ i nije mi bilo lako da se vratim.

* Jesu li, uprkos svemu, u ovoj zemlji, ostali bastioni pravog novinarstva, iz bilo koje sfere, i koji su?

Jesu, ima ih, samo se ne vide dovoljno. Biće ih uvek. Ne bih pobrajala imena, jer ne želim da nekog preskočim. Važno je da ih ima.

* Čini se da ste, na televiziji „N1“, pronašli svoju „oazu“, u kojoj predstavljate neke drugačije ljude, priče, emocije i poruke. Koliko ste usamljeni u toj misiji?

Volela bih da nas je još, ali moram da kažem da sam jako srećna. Radim ono što najviše volim, a mislim da se i gledaocima dopada. Dobila sam, najzad, priliku da budem ono što jesam, u potpunosti. Jako sam zahvalna na tom poverenju.

* Ima li još ljudi koji veruju da, u ovoj zemlji, ipak postoje tri tačke? Da nismo zapečaćeni epilogom besmisla i sunovrata svake vrste, kako medijski, tako i u svojim životima?

Verujemo, valjda, svi koji živimo ovde. Neki zato što su optimisti, drugi zato što moraju da veruju, da bi imali motiv da bilo šta rade. Ja sam, sada, u godinama kada mislim na konkretnu budućnost svoje dece, a svoju sam stavila u drugi plan. Bez obzira na to što sam imala sreću da preživim sve, od 90-ih naovamo, radeći posao koji volim, sa više ili manje muke, suočavam se sa tim da su mi najlepše godine, ipak, prošle u pukom držanju glave iznad vode. Zamišljala sam i svoj i život svoje porodice drugačije. Ali, dok god lekari i ljudi koji rade mnogo važnije poslove od mog, mogu isto to da kažu, meni je nepristojno da pričam o tome.

* Nepromenljivost, u onom najboljem smislu, vas, godinama, karakteriše. Maniri, profesionalizam, osmeh, nepretencioznost, srdačnost, stara škola novinarstva. Šta ste, od svega navedenog, najviše negovali, a da negde jeste vaš suštinski odraz?

Nisam svesna da sam nešto negovala, verovatno sam takva. Činjenica je da nemam više strpljenja za mnoge stvari kao ranije, ali ću ih, onda, radije izbeći, nego da budem neprijatna ili sebe dovedem u neprijatnu situaciju. Ne treba mi to. Sada je postao trend da se stalno ulazi u konflikte, da se „odbrusi“ i „skreše u lice“, to je, kao, iskrenost. Ispada da si neiskren ako ne želiš otvoren sukob i svađu. Kako god, očekujem poštovanje i pristojnost od okoline, isto i dajem. S kim ne može - ne komuniciram.

* Šta su, s druge strane, mane ili ono što ne vidimo, a što se trudite da korigujete kod sebe?

Previše viviseciram stvari koje su već prošle i nepotrebno se opterećujem. I tu sam „oldtajmer“, to više niko ne radi. Umem da budem neodlučna i nesigurna. Realno, to nisu neke mane, ali za život jesu.

* Bližite se pedesetoj godini života. U vremenu kada je slika važnija od emocija i vrlina, kakav je pogled u unutrašnje, a kakav u realno ogledalo?

Zadovoljna sam sobom. Ni sa sto napravljenih grešaka i pogrešnih procena, ne mogu da kažem da sam promašila išta u životu. Radila sam uvek najbolje što umem i nisam se namerno ogrešila ni o koga. Mislim da sam fer i dobra prema ljudima i to mi daje mir i osećanje sigurnosti, one koju čovek mora sam sebi da obezbedi.

* Šta u finalnoj montaži uvek izbrišete iz svojih emisija, šta iz života, a šta iz srca?

Iz emisija ništa, osim tehničkih grešaka i lapsusa, iz života ljude o kojima ne mislim dobro, iz srca one koje sam pustila u život, pa se razočarala.

* Koliko je, posle svih ovih godina, poslednje slovo vašeg imena potpuno sraslo uz Ivanovo, a da jeste suštinska sreća, ljubav, pripadnost i ostvarenje u svakom smislu?

Porodica mi je sve. Kakvu sam maštala da imam, takvu smo stvorili. Najveća zahvalnost i najveća sreća u mom životu.

* Katarina i Olga su, maltene, odrasle. Prebrzo ili sasvim realno da, kao majka, budete spokojni i mirni, jer rastu u prave ljude?

Imaju sada trinaest i deset godina. Prebrzo - to će svaki roditelj reći. Spokojna da budem ne mogu, nije nijedna majka, naročito u sredini i zemlji kakva je naša. Nespokoj je naša sudbina, decenijama. Trudim se da tu zebnju ne prenosim na njih. Nove generacije ne znaju za drugo. Nije nikakva uteha, ali mi, malo, bude lakše kad tako razmišljam.

* Šta je, još uvek, neostvaren profesionalni i životni san?

Profesionalni - da uvek imam mir i lepotu rada kakvu imam sada. Ne znam kako je to moguće u ovom vremenu, ali imam sreću da su se, posle više burnih godina, meni sada sve kockice lepo sklopile. Životni san - samo zdravlje i svetla budućnost za našu decu.