TAMARA Aleksić je potpuno obična u svojoj neobičnosti. Kao glumica - autentična, svoja, netipična, neistražena. Privatno - deo normalnog sveta, koji, kako kaže, živi „nenormalno“ u ovom vremenu, u kome bi Laza Kostić, možda, pisao drugačiju pesmu.

Ona nije „TV lice“ u, danas, toliko rasprostranjenom, pejorativnom smislu, ne razume popularnost, niti je deo nenormalnog sveta koji je prekrio medijsko nebo nad Srbijom. Gluma je njen svet i njena istina.

Ona u njoj, ponekad na raskrsnicama, ali nikada dvodimenzionalna. Kao ličnost, nikako bezgrešna, i uvek trodimenzionalna. Njene dimenzije otkrivaju mnogo, iako nije pristalica „javnog upoznavanja“. Nepopravljivo buntovna, pomalo ironična, dovoljno pozitivno drska, suštinski emotivna, iskreno konkretna, prirodna.

Oslobođena mistifikacije, imuna na dežurne „šmirante“ i njihove, uvek iste, priče. Kao žena, nikada protok vremena ili okolnost, već mnogo više od toga, što saznajemo u intervjuu za Novosti Online, neposredno pred veoma bogatu radnu sezonu, u kojoj ćemo videti mnogo više od uloge Lenke Dunđerski.

* Jedna ste od najperspektivnijih glumica mlađe generacije. Koje tajne svoje profesije ste, do sada, otkrili, a koje su, još uvek, misterija?

Da mistifikacija ili “umetničarenje” ne doprinosi, već odvodi od glume. Za mene je gluma istina! Istina lika koji tumačim, a moj zadatak je da saznam koja je to istina i da je prenesem publici.

foto: Nemanja Maras

* Upoznali smo vas kao prelepu, gotovo savršenu, Lenku Dunđerski i šira publika će vas, zbog popularnosti filma i serije, još dugo poistovećivati sa njom. Da li to može da bude kamen spoticanja u karijeri i koliko je važno otrgnuti se od jednog lika?

Pretpostavljam da bi moglo da predstavlja problem samo u vidu stavljanja u određenu “fioku”. Možda će biti problem ako me vide u nekoj drugačijoj ulozi, pa odbijaju jer “to nije Lenka”, ili, ako moji privatni izbori nisu u skladu sa Lenkom. Uvek te poistovećuju sa ulogom koju si igrao, što je lepo, jer znači da su ljudi “uplivali” u priču, da su se uživeli, ali ta iluzija ne sme da utiče na dalji život glumca, ili uloge koje će tek tumačiti.

* Debitovali ste u velikom i značajnom filmskom projektu. Šta vam je, sa ove vremenske distance, to donelo i u čemu najviše pomoglo?

Shvatila sam da se ništa, kroz vreme, ne menja. I dalje patimo od istih boljki: sujete, opterećenosti šta drugi misle, kukavičluka, neodlučnosti, ali i potrage za svrhom, ljubavlju, čestitošću. Samo što sve, sa vremenskom distancom, deluje mekše i draže, zbog nostalgije. Da li je danas svet idealan? Daleko od toga. Ali, nikada to nije ni bio. Na ljudima je da ga svojim primerom i plemenitim ciljevima menjaju na bolje, a ne da prihvate “način življenja” koji nam je zadalo bilo koje vreme, pa da plivamo u tom pukom preživljavanju.

* Tragičnost Lenke Dunđerski je, uprkos lepoti i mladosti, jedna od osnovnih odlika tog lika. Šta ste morali da pronađete u sebi da bi ste izneli takvu emociju?

Pre svega zajednički jezik sa njom. Da analiziram sve informacije koje smo našli o njoj, da saslušam priče i urbane legende koje su meštani, na lokacijama gde smo snimali, pričali, i da, u razgovoru sa Zdravkom Šotrom, vidimo ko je ta žena za nas. Imala sam sreće što sam imala tako posvećenog reditelja i takvog direktnog partnera. Osećala sam se bezbedno, inspirisano i u društvu drugara.

STIHOVI I VUKOVI Koji je vaš najomiljeniji stih iz pesme „Santa Maria Della Salute“, a da vas, u mnogo čemu, opisuje?
“Dve se u meni pobiše sile, mozak i srce”. Možemo reći da opisuje moja uverenja. Postoji jedna stara indijanska priča: Unuk pita dedu da li je čovek loš ili dobar, na šta mu deda odgovara: “U svakom čoveku se nalaze dva vuka, jedan crn, a drugi beo. Jedan predstavlja dobrotu, mir, opraštanje, a drugi zlo, nemir, bes.” Pita ga unuk: “Pa, koji pobeđuje?”, a deda mu odgovori: “Onaj koga više hraniš.”

* Koliko, bez obzira na mladost, optimizam i pozitivnu energiju kojom zračite, u sebi nosite i spektar „tamnijih“ i težih osećanja, sete, tuge, bola, i na koji način boje vaš život i rad?

Mislim da moraju da postoje, jer, u suprotnom, bila bih dvodimenzionalna. I to je ono što smatram bitnom spoznajom pri tumačenju nekog lika. Da ne bude dvodimenzionalan, osim, ukoliko to žanr ne zahteva, već da bude prava osoba, od krvi i mesa. To je veoma bitno za svakog glumca, bez obzira na mesto rada, vreme u kome živi, geografske lokacije, starost ili mladost. Mada je, možda, to još značajnije za glumice, pošto su retki tekstovi gde ženski likovi nisu svedeni na objekat. Žena kao objekat, protok vremena ili okolnost, koja doprinosi nekoj crti ili lomu muškog lika. Hvala nebesima, imamo tako veličanstvene glumice, koje su osećale svoje uloge i pravile mikrokosmos unutar predstava ili filmova, koji su doprinosili celokupnom projektu. Vesna Trivalić, Anica Dobra, Ljiljana Stjepanović, Milena Dravić, Branka Katić, Mira Banjac, Anita Mančić…mogla bih sa ovim nabrajanjem da nastavim na još par strana.

foto: Arben Gasi

* Uloga Lenke je, umnogome, zahtevala glumu ekspresijom lica, osećajem, očima. Koliko je lice Tamare Aleksić drugačije, možda i karakternije od te Lenkine zaslepljujuće lepote?

Lik Tamare Aleksić se menja svakodnevno, njenim odrastanjem kroz život i uloge tj. likove koje tumači i kroz potragu za zajedničkim jezikom sa tim ljudima, ne bi li ih bolje razumela.

* Sofisticiranost i jedna vrsta topline koju nosite su očigledne, ali ponekad delujete hladno, pomalo nedodirljivo. Istina ili zabluda?

Ja sam baš mislila da sam transparentna.

* S druge strane, povremeno izgledate buntovno. Koliko je takav impuls sastavni deo vašeg bića i koliko vam pomaže u životu i poslu?

Može se reći da u meni čuče jedan hipik i jedan panker, koji nekad žive u skladu, a ponekad se pokače. S obzirom na to da je muzika bitan deo mog života i da ne mogu da zamislim jedan dan bez nje, logično je da me je ona i oblikovala. I mene i moju buntovnost i moj idealizam. Jer “punk”, “new wave”, The Beatles, Bob Dylan, Joe Strummer, Patti Smith, Sting, francuski novi talas, italijanski neorealizam, britanski humor, Moma Kapor, Iljin, Murokami, Malala, Modesty Blaise, Corto Maltese, Dosije X, Caca Aleksić, Branko Milićević Kockica, Mika Aleksić, Dragan Petrović Pele, Vesna Trivalić, moji roditelji, baka, sestra, sestre Otašević, tetka Tijana, Željko, kum Ljuba Bulajić, Ivanica, Hadži, Beka…svi oni su moji učitelji, koji su doprineli da budem osoba koja sam danas, sa potencijalom da postanem osoba kakva težim da budem. Navela sam samo dobre primere, ali i loši nas, isto tako, oblikuju, ako odaberemo da iz njih učimo.

* Većina medija vas opisuje kao netipičnu osobu i glumicu. Šta je, upravo obrnuto - tipično i obično za devojku u tim godinama, a što oslikava vaš karakter i senzibilitet?

Ne postoji ništa jednostavno, tipično, obično, ni u jednom čoveku. Zašto bih ja bila izuzetak? Da bih znala zašto sam netipična, u odnosu na nekog drugog, morala bih tog nekog da poznajem kao sebe, a sebe upoznajem svakog dana.

* Kakvo „TV lice“ treba postati, a kakvo nikako ne postati, i koliko je, u današnje vreme, u Srbiji, popularnost klizav teren?

Ne znam. Mogu samo da pričam iz svoje vizure i iskustva, a to je da se ne predstavljam ili postavljam kao neko ko nisam. Ja sam to što jesam i privatno i javno, samo što ne delim sve, jer neke stvari su, isključivo, deo privatnog života i mislim da, suštinski, ne interesuju nikog ko je uključio TV i zanima ga kad će da počne da se emituje nova serija. O popularnosti ću moći da pričam kad mi neko bude objasnio šta je to tačno, pošto ne verujem u postojanje ili svrhu iste. Neće ti napuniti frižider, obući te kad ti je hladno, pružiti ti duhovnu spoznaju, doneti mir, izbalansirati život.

foto: Milan Djakov Djale

* Da li živite „kao sav normalan svet“ i šta čini vaš svet nezavisno od glume?

Mislim da se danas način življenja “kao sav normalan svet” smatra - nenormalnim. Tako da, živim kao sav nenormalan svet, jer ga živim vrlo normalno. Moj svet čine sitne radosti koje meni nisu toliko sitne. Naprotiv. Veliko veselje mi donosi to što moja omiljena bakalka i ja razmenjujemo kolače koje smišljamo, jer ne valja da se vrati prazan tanjir. Što moja sestra želi da izlazi sa mnom, iako sam ja, malo, ispala iz fazona, što imam neka svoja mesta ili utočišta gde volim da izlazim, što, isto tako, volim da ostanem kod kuće, što uvek postoji još knjiga koje treba pročitati i muzike koju treba slušati, što ću sad, neko vreme, imati cimerku, što imam porodicu kakvu imam, što imam prave prijatelje, koji su toliko bliski, da su postali deo porodice, što sam okružena ljudima koje volim i koji vole mene. I što je potreba za mistifikacijom svega, od umetnosti do života, smanjena na minimum. Što se boljeg upoznavanja mene tiče, nije vam to neophodno. Time se samo ruši iluzija kada dođete na predstavu u kojoj igram, jer znate previše o meni. Mislim da to “javno upoznavanje” ne donosi dobro.

* Jeste li se već susreli sa onom čuvenom „zbog uticaja i veza poznate majke...“ i kako se, generalno, nosite sa drugom stranom medalje svog posla?

2011. godine sam upisala fakultet i počela da snimam “Šešir profesora Koste Vujića”. Zar mislite da nisam, do sada, već naučila da se ne bavim time šta se priča? Priče će uvek postojati, mišljenja takođe i to je ono što čini ovaj svet interesantnim. Razlike i sličnosti koje svi imamo. Ali nametanje sopstvenog mišljenja, odabira, blaćenje, širenje tračeva je ukidanje nečije slobode. Svesno povređivanje drugog. To je nešto sa čim se ne slažem. Moji roditelji se bave poslom kojim se bave, ali, za mene, oni su moji roditelji, a ne diplomirani dramaturg i diplomirani montažer. I kao otac i majka su odlični. Jedna od mnogih, divnih stvari, kojima su me naučili je - ne mešaj privatno i poslovno.

* Kako na svom profesionalnom putu rešavate one raskrsnice koje mogu da znače „tamni vilajet“ - ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš kajaćeš se?

Stomakom. Uvek si na istoj raskrsnici, napraviš “za” i “protiv” listu, ali, pre svega, poslušaš svoj prvobitni instinkt. I onda, kad doneseš neku odluku “stomakom”, imaš i obrazloženje u glavi zašto si nešto odabrao ili ne.

foto: Milan Djakov Djale

* Kako se u životu, ljubavi, međuljudskim odnosima, snalazite na tim raskrsnicama?

Isto. Što bi rekao moj kolega sa klase: “Meni na obraz”.

* Kada dođete do raskrsnice u srcu, šta se desi?

Pustim poslednju scenu iz filma “Crossroads”. Gitarski obračun Steve Vai-a i Ralph Macchio-a.

* Kada danas oslušnete sebe, svoje srce, svoje “ja”, šta čujete?

Ponekad previše šašavih misli.

* Koliko ste, u biti, sanjar, romantik, idealista, zanesenjak i u čemu najviše?

U životu, za koji su glavna komponenta ljudi.

* Kom “sufleru” u životu i karijeri najviše verujete?

Zvučaće narcisoidno, ali sebi. Mislim da je, pri svakom donošenju odluke, dobro da čuješ mišljenja drugih, ali da je to, ipak, na kraju, tvoja odluka.

* Očekuje vas veoma angažovana jesen. Šta izdvajate kao najznačajnije?

Radujem se početku pozorišne sezone, kada ću, ponovo, sa dragim kolegama, igrati “Velikog Getsbija” u “Madlenianumu”, obnova “Ane Karenjine”, početak proba nove predstave “Dolce Vita”, “Poslednji rok” u “Beogradskom dramskom pozorištu”, “Ivica i Marica” i “Mačka u čizmama” u omiljenom pozorištu “Puž”. Snimam, trenutno, seriju, u hrvatsko-srpskoj koprodukciji, “Pogrešan čovjek” koja će se emitovati na “RTL”- u i “Prvoj” televiziji. I dalje sam pod utiskom crtanog filma, koji smo sinhronizovali, “Hotel Transilvanija 3” i, kao kruna onoga što sam radila u poslednje vreme - gostovanje u “Kustendorfu” na “Boljšoj” festivalu i na “Kotor Art”- u, sa Nemanjom Radulovićem i srpsko-francuskim orkestrom “Double Sens”. To je, zaista, bilo jedno čarobno iskustvo. Raditi sa takvim ljudima, raditi, konačno, sa Nemanjom, koji je, pre svega, višegodišnji prijatelj i član porodice, sa divnim muzičarima i još divnijim ljudskim bićima i konačno se oprobati u dramaturgiji. Živela “Šeherezada”.