Vlada Marković: Sedamdesete - zlatno doba muzike

KADA se povede priča o jugoslovenskoj akustičnoj sceni sedamdesetih godina, neminovno je istaći da je duo "Vlada i Bajka" bio pokretač svega toga. Vladimir Marković i Dragutin Balaban su ostavili veliki trag nizom singlova pre više od 40 godina. I dan danas se rado pevuši "Oblak", pa "Zvuk tišine", obrada klasika Sajmona i Garfankla "Sound of silence"... Mlađe generacije su Vladu i Bajku devedesetih upoznale kroz pesmu "Beograd", u kojoj su učešće uzeli mnogobrojni vrsni umetnici. Put je i Markovića i Balabana kasnije, na različite načine, odveo u RTS, koji ove godine slavi 60 godina televizije u Srbiji. Priča sa Markovićem za "Novosti" i počinje njegovim prisećanjem na davna, mnogima lepša vremena:

- Bile su sjajne emisije "Obraz uz obraz", to je dokaz šta je moguće uraditi sa minimumom tehničkih sredstava, a da bude fenomenalno. Mnogi bi se danas zaključali u sobu i ne bi smeli da izađu kad bi raspolagali takvim sredstvima. To je period ogromnog entuzijazma. U vreme kad smo počinjali Bajka i ja, Srđan Marjanović, trio "Dag", "S vremena na vreme", "Zajedno", svake dve nedelje smo imali prenos emisije iz Doma omladine, gde smo nastupali sa orkestrom. Trebalo je za 14 dana da napišemo pesme, da aranžer odradi svoj deo posla, orkestar da uvežba i onda smo to uživo izvodili pred tada milionskom publikom u Jugoslaviji.

Pročitajte još: Vlada i Bajka: U čast idolima iz mladosti

* Ističete i vrhunsku profesionalnost u to vreme?

- Entuzijazam može da bude sam od sebe, ali je profesionalizam bio na veoma viskom nivou. Imao je sve odlike posvećenog amaterizma.

* Entuzijazma je bilo i devedesetih, kad je nastala pesma "Beograd"?

- Napisao sam je u veoma teško vreme 1993, kad smo bili pod sankcijama, a meni je tad, nažalost, i sin otišao iz zemlje. Želeo sam u tim momentima da našem gradu posvetim jednu lepu pesmu. Petar Lazić je napisao divan tekst, Sloba Marković aranžman, a mi smo pozvali legende ovog grada da učestvuju u tome. Okupili su se Dušan Prelević, Dušan Kovačević, Dragan Nikolić, Bora Todorović, Bata Stojković, Bogdan Tirnanić, Bora Đorđević, Nikola Kojo i Dragan Bjelogrlić. Osipa se to društvo, sve nas je manje, ali mi je drago da pesma i danas živi. Nedavno me je zvao jedan čovek sa željom da izvedemo pesmu uživo sa simfonijskim orkestrom sledeće godine na važnom festivalu. Ona je postigla svoj cilj. Želeo sam da to bude nezvanična himna Beograda, to se i desilo.

Pročitajte još: Zabranjeno plakanje

* Da li vam se danas nešto posebno dopada na našoj pop-rok sceni?

- S obzirom na to da su tekovine devedesetih strašne, ne bih mogao da kažem da imam nekog ko mi je poseban favorit. Mislim da su devedesete ubile muziku.