Miloš Timotijević: Mane su te koje treba držati konstantno na oku

MILOŠ Timotijević nije otvorena knjiga. O njemu imate ili pozitivno ili negativno mišljenje. Sredina ne postoji. Ali zato, ono što je između crnog i belog, predstavlja ogledalo njegovog života i karijere, koje otkriva specifičan odraz njegovog, kako ličnog, tako i glumačkog izraza.

Naizgled hladna i odbojna spoljašnjost krije izrazitu strast i ljubav prema glumi, ljudima, životu, izazovima, istini, stalnom napredovanju u pogledu sebe i svog posla, čak i neke borbe sa vetrenjačama i tuge koje se, zbog njih, nose.

Krije i vrlo zanimljive i konkretne životne stavove koji, umnogome, opisuju njegov karakter i temperament, odlučnost, njegove mane i optimizam i jedan dragoceni, lični svet, koji ga, daleko od javnosti, u podeli sreće, čini potpunim i ostvarenim čovekom. Za Novosti Online, slikovito govori o svom životnom scenariju, otkrivajući, pritom, mnogo o sebi, što pred kamerama ili na sceni, nije moguće saznati.

* Stabilnost, autoritativnost, sigurnost u sebe i svoj talenat, su neke od osobina koje vas, na prvi pogled, karakterišu. Šta ih je, u najvećoj meri, oblikovalo i, u tom smislu, vas izgradilo i kao umetnika i kao ličnost?

Mogao bih, lako, sve to da pripišem srećnom spletu okolnosti, ali korene bi, svakako, trebalo tražiti u kući i roditeljima (majčina senzibilnost i idealizam, a očeva snaga i umetnička žica), odrastanju na selu i usamljenosti, ali i nekim pravim ljudima, koji su ulazili u moj život tačno kada je trebalo. Sa nepunih sedam godina, otac me je odveo u grupu kod Mike Aleksića, gde sam počeo da otkrivam glumački poziv, i bez obzira na to što sam uvek bio u trećem planu, ipak sam dosta toga čuo i učio, kako da, na primer, budem strpljiv i čekam svoju priliku. Zatim, moj profesor glume na FDU, divni Milenko Maričić, koji je svojom bogatom i lucidnom ličnošću plenio i zarazio me tom suštinskom ljubavlju prema glumi. A onda su došli neki divni reditelji koji su me, na početku karijere, kroz svoje procese kalili i nesvesno ugurali u ove šine kojima danas idem.

* Čini se da karijeru vodite postepeno, ne bi li oslobodili svoj talenat na pravi način. Dešava se da glumci “planu” u nekoliko brzih, popularnih uloga, i nestanu. Na koji način ste se zaštitili od toga i čime se, uvek, rukovodite?

Etika, moral, reditelj i njegova vizija. To su jednostavni parametri kojima se vodim. Ni više ni manje od toga. Davno mi je, na Akademiji, profesor rekao: “Glumački poziv je maraton, a ne sprint!”, i ja sam to prihvatio. Kao ljudsko biće i umetnik, osećam veliku odgovornost prema društvu i to je ono što me čuva od nagaznih i svih drugih mina, i u isto vreme mi je ogroman pokretač i motiv za dalje.

* Kako ste izbegli iskušenja, stranputice i zamke svoje profesije i koje su bile najopasnije?

Sve je stvar pripadnosti i ličnog osećaja, ponekad i intuicije. Prosto sam, u ranoj fazi svoje karijere, metodom eliminacije, došao do pravog puta. Više sam učio na mučnim i lošim poslovima, nego na onim kvalitetnim i uspešnim. Za umetnost, i uopšte, je veoma važno da znate šta nećete.

* Šta je bilo najteže prevazići u sebi, na putu ka konačnoj i kompletnoj glumačkoj afirmaciji?

Svaki umetnik je, po prirodi, nesiguran i stalno se preispituje. Tako nam je „setovano” biće. Kada radite jedan ili nijedan projekat godišnje, kada nemate kontinuitet u radu, jako je teško doći do samopouzdanja, koje je ključna osobina našeg poziva. Taj put, od nesigurnosti do samopouzdanja, je bilo najteže proći.

* Često prihvatate drastičnije glumačke izazove. Koliko su hrabrost i jedna vrsta rizika, neke od vaših najbitnijih karakteristika kao glumca?

Želja da se bacite u nepoznato i da otkrivate nove horizonte je moj pogon i moja snaga. Nisam od onih koji vole mirnu luku, već otvoreno more, ili, još bolje, uzburkani okean. Kao u vremenu velikih otkrića, morate krenuti u nepoznato, ako želite da otkrijete nešto novo. Dokle god se praćakate u plićaku, možete samo očekivati toplu i ustajalu vodu, koja je, već svima, dobro poznata.

* Odsustvo teatralnosti i senzacionalizma je, kod vas, očigledno. Niste medijski izbanalizovali svoje ime i karijeru. Da li ste takvim stavom, posebno danas, kada je, maltene, pravilo da sve bude ogoljeno, nešto izgubili?

Izgubio sam samo priliku da budem popularan, ali mi to i nije bio cilj. Ja volim svoj život, u svoj svojoj običnosti i dosadi. Ne žudim za naslovnim stranama i ne mislim da su one parametar uspeha. Draži mi je jedan osmeh ili suza u publici, nego svi tiraži novina ovog sveta. Bitnije mi je da publika voli moje uloge nego mene.

* Šta je parametar uspeha?

Jedino merilo uspeha je realan napredak. Dokle god je točak progresa u pokretu, uspeh je zagarantovan. Nije bitno da li će to neko sa strane da primeti. Dokle god vi znate da napredujete, osećaćete se uspešnim.

* Da li se trudite i koliko uspevate da stvari, u životu i poslu, postavljate na svoj način? Čini se da vam kompromisi nisu na listi prioriteta.

Naravno da jesu. Život zrelog čoveka je i sačinjen od kompromisa, ali treba razgraničiti kad i gde je vreme za kompromis, kao i u životu. U glumi, svaki dan pravite kompromise, ali kada je krajnji proizvod u pitanju, tu ne bi smelo da ih bude, jer ako je previše kompromisa, dolazi do autocenzure, koja je smrt za umetnost.

* Vaša fizionomija odaje utisak strogog, hladnog i, često, arogantnog čoveka. Kako se nosite sa takvim percepcijama i kakva osoba se, u stvari, “krije” iza takve spoljašnjosti?

Dugo mi je to smetalo i iritiralo me je, ali sam, na kraju, prihvatio da me ljudi vide na taj način, i moram da priznam da već dugo koristim tu sliku o sebi da bih se zaštitio od svakojakih agresora i uzurpatora. To je dokaz da možete čak i tako nešto, kao što je pogrešna slika o vama, da preokrenete u svoju korist. Samim tim ću zadržati za sebe to kakav sam ja u stvari.

* Da li okvir pravoj slici vašeg života i karijere daje razum ili srce?

Sve u životu je stvar balansa. Moj odgovor bi bio i razum i emocije. Ništa od toga mi nije strano, s obzirom na to da su i razum i srce alati glumačkog zanata, pored (biću dosadan i ponoviću se, ali samo zato što smatram da je veoma bitno) morala i etike, koji su već davno, javno proterani iz naših ubogih života.

foto: Sale Letić

* Koje suze su najteže, a koje najlekovitije za glumca, a koje za običnog čoveka, kada sa sebe “skine” sve uloge i likove?

Katarza ili pročišćenje je naš cilj u teatru, kao i jedno od najplemenitijih ljudskih osećanja. Takve suze volimo i nadamo im se, čak ih i priželjkujemo. To je tuga koja nas pokreće, koja menja tok, koja podstiče empatiju i altruizam. Sve ostalo je puki jad i bol, kao i samosažaljivost, kojoj su naši ljudi, sve više, skloni. A kada se “ugase reflektori”, ostaju samo suze koje oplakuju prazninu koju osećate nakon odigrane predstave i žal, zato što ste svesni svoje Don Kihotovske borbe.

* Koliko ste, i u čemu najviše, upravo to – običan čovek?

U svemu. Ja sam i dalje običan čovek koji se samo bavi pomalo neobičnim zanimanjem, i to je sve. Ne mislim da sam, zbog specifičnosti profesije koju sam izabrao, ni po čemu neobičan ili poseban.

* Zašto se retko smejete ili je to još jedna zabluda o vama?

To što sam, do sada, pretežno igrao uloge u kojima sam se retko smejao, ne znači da sam takav i privatno. Veoma mi je zanimljivo to što se, kod nas, uloge poistovećuju sa glumcima. Po meni, to je dokaz da naš narod i nije baš upućen u prirodu i tehnologiju našeg posla. Kao i to što se, u našem kolokvijalnom govoru, gluma poistovećuje sa laganjem (nemoj da mi glumiš - nemoj da lažeš), dok je prava priroda glumačkog posla potraga za istinom.

* Umete li otvoreno da porazgovarate sa sopstvenom sujetom i egoizmom i kakvi su ti razgovori?

Za divno čudo, umem. I to nisu razgovori, već žučne rasprave koje umeju da traju nedeljama, pa i mesecima. Mislim da mi je tu sposobnost donelo malo strožije vaspitanje, ali i školovanje, kao i uzori koje sam imao kao mlad. Konstantno se preispitujem i pokušavam da napredujem, i to je ono što me čini stalno spremnim i drži me u fokusu.

* Da li to preispitivanje podrazumeva da se čovek, neprestano, bori i sa svojim manama i greškama i koliko ste, po tom pitanju, realni?

Čovek mora da bude svestan svojih mana, više nego vrlina. Vrline će se pobrinuti same za sebe, a mane su te koje treba držati konstantno na oku i raditi na njima. Mane su “ram” ličnosti. One uokviruju naše biće i bez njih ne bismo bili to što jesmo. Zato ih nekad treba i voleti. Ali, ne uvek.

* Čime se stiče vaše poverenje u smislu prijateljstva, ljubavi, generalno pripadnosti?

Jasnim moralnim i etičkim načelima. Upornošću i istrajnošću, uz postojanost i ljubav prema ljudskom rodu. Samo toliko.

* Vrlo ste samosvestan čovek, veliki individualac, uz to i umetnik. Kakva žena čini drugu polovinu takve, veoma kompleksne, ličnosti?

Neko ko razume i poštuje mene i moje ciljeve, dok, u isto vreme, ne zaboravlja svoj put, potrebe i svoje biće. Samo dve jake, ravnopravne individue, mogu činiti dobar i uspešan spoj.

* Gde pronalazite mir kada je potrebno da se pobegne od svega i napune baterije?

Mir mog doma je moj punjač. Moje mesto za “resetovanje”, pražnjenje i čišćenje. Bez te moje oaze, nisam siguran da bih bio pola od čoveka koji sam danas.

* Iz ovog intervjua možemo zaključiti da ste zadovoljan čovek. Treba li dodati i srećan?

Ostvaren i zadovoljan jesam. Nemam razloga da ne budem. Radim posao koji obožavam i koji me ispunjava, imam porodični mir i zdravlje. A sreća je relativan pojam i ume da prevari.

* Šta je izvesno na profesionalnom planu u budućnosti?

Pored filma “Južni vetar”, Miloša Avramovića, čija je premijera bila nedavno, igram u Ateljeu 212 divnu predstavu, “Režim ljubavi”. U pripremi su još dva naslova, koja bi trebalo da izađu do kraja ove kalendarske godine. I serija koju trenutno snimam, trebalo bi da krene sa prikazivanjem u oktobru. Radim punom parom i nadam se da neću stati u skorije vreme.