KONCEPTUALNI umetnik Dušan Mihajlović, poznat kao Doktor Spira, predstavlja kultnu ličnost pop-rok scene bivše Jugoslavije. Poznat je po radu u grupi "Doktor Spira i ljudska bića" koja je nastala 1980, ali, prethodno, i kao autor pesme "Prvi sneg", najvećeg hita grupe "Suncokret". Sa "ljudskim bićima" objavio je album "Dijagnoza" '80, nekoliko godina kasnije još jedno izdanje, i zatim se otisnuo u London, gde i danas živi. Beogradska izložba rok fotografa Kamenka Pajića, priređena njemu u čast, bila je prilika za razgovor sa Spirom koji ističe da je nekada u Beogradu i Jugoslaviji život bio vrlo dinamičan i pozitivan.

Pročitajte još: Izložba o Dr Spiri

- U Studentskom kulturnom centru je sedamdesetih godina postojao "Festival proširenih medija" - podseća na početku priče, za "Novosti", Spira. - Tamo su se radile stvari koje nisu nigde drugde, dolazili su ljudi iz celog sveta. Jovan Ćirilov i Mira Trailović su, recimo, napravili BITEF, gde smo na istom festivalu mogli da vidimo brojne svetske zvezde. Beograd je bio centar Evrope.

* Akustičarska scena je tada, kažete, predstavljala alternativu?

- Postojali su festivali, velike produkcije, ali je, sa druge strane, stotine ljudi aktivno sviralo po malim klubovima. Iste večeri, recimo, nastupi duo u kom sam ja svirao, "Mira i Spira" sa grupom "Zajedno", Nešom Pavlovićem i drugim vrlo talentovanim ljudima od kojih mnogi, nažalost, nisu uspeli da žive od toga.

DIGITALIZACIJA I MOBILNI DOKTOR Spira smatra da je verovanje da sve mora da bude digitalizovano, kako kaže, "totalni ćorsokak i velika zabluda": - Radio sam neke projekte za "Britansku biblioteku" devedesetih. Oni se već sada muče da to održe čitljivim. To je bilo pre 20 godina, a mi imamo papiruse ko zna otkada koje možemo da pročitamo i nismo ih izgubili. Nestane struja, neko baci magnet i gotovo. U jednom trenutku su počeli da se pojavljuju predmeti koji stvaraju zavisnost. Mobilni telefon je namerno napravljen. Deca postaju zavisnici - prvo od tehnologije, a posle, ko zna od čega.

* A onda je pao "Prvi sneg"?

- Imao sam 18 godina i bilo je hladno (smeh). Mrzim pesme u stilu "Napustila me je devojka, šta sad da radim?". Ako hoćeš da kažeš nešto o svojoj nesreći, treba da to uradiš tako da se i drugi prepoznaju, a ne samo Ivana, Ljiljana... Pesma mora da izražava nešto što sve nas pogađa. Taj prvi sneg je samo najava onoga što može da nam se desi. Kad dođe zima, ona će da traje i biće teško. Cela priča je o tome da li će to dvoje iz pesme da uđu u period ćutanja i onda jedno od njih da ode. To je ono što se svakom dogodi, i zato su takve pesme ozbiljno i odgovorno napisane.

* Stvarate i dalje muziku?

- Objavljujem je na internetu, ali tamo samo oni koji imaju mnogo para mogu da budu vidljivi. Ostali su marginalci. Demagogija je da svaki klinac može u svojoj sobi da napiše pesmu i objavi je, jer niko neće to da čuje, imaće dva "daunlouda".

* Ljudi, generalno, nisu upoznati sa vašim životom u Londonu?

- Tamo sam pre 30 godina otišao sa idejom da nastavim muzičku karijeru. Pismen sam, talentovan, međutim, nisam razumeo kako ta industrija radi. Išao sam sam kod izdavača, a trebalo je da nađem menadžera. Izdržavao sam se dve, tri godine od časove muzike, a onda se desila kriza u Britaniji pa niko više nije mogao da ih priušti. Krenuo sam da radim u kompjuterskoj industriji, i to je bilo vrlo dinamično, a i poprilično je vezano za muziku. Stekao sam materijalno zaleđe da mogu da pišem nove stvari.