Nataša Miljković: Važnije od toga da budem prva je da budem prava

* Koliko je važno, u i čemu najviše, u životu biti „prvi“?

- Nemam taj takmičarski momenat ni prema drugima, ni prema svetu. Ne bavim se sportom, tako da, kroz život idem spokojno. Važnije od toga da budem prva je da budem prava.

* Imate li ambiciju da budete „prva“ na „Prvoj“?

- Imam samo želju da sve bude kako treba. Dugo nije bilo.

* Kako osmisliti srećan životni “jutarnji program“ i isti takav dan?

- “Jutarnji program” ne mora da bude srećan, ali mora da daje nadu. Ne budimo se svi sa osmehom na licu, imamo smotane dane, tuge i boli. Ali, treba nam znak da je to sve normalno i da je to život. Treba nam snaga i znanje. Tako vidim ulogu tog “jutarnjeg programa”.

* Koja jutra nikada ne zaboravljate?

- Jutra koja sam dočekala budna, ali to je bilo u „prethodnom životu”. Sad, uglavnom, pamtim jutra kada se uspavam, pa se ceo svet pretvori u haos koji me juri celog dana.

* Kakve emocije su obeležile period rastanka sa „RTS”- om i prelazak na “Prvu”?

- To je sve posao. Nema tu puno emocija, mora se ići dalje.

* Kada se u jednu kutiju spakuju fotografije, sitnice sa radnog stola, godine, iskustvo, uspomene, i zatvori se jedno životno poglavlje, u kakvu kutiju se pretvara srce?

- Naša iskustva su naši “drugi roditelji”. Mnoga od njih nemamo po fotografijama, sveskama i fasciklama, ali, možda su ta i najvrednija. Moja iskustva i uspomene su ono što sam ja postala, i zato je važno, kad zatvaraš poglavlja, pogledati u svedoke prošlosti i znati ko si bio, kakav si postao i šta si hteo da budeš.

* Koliko su vam radikalni rezovi pomogli da izmontirate srećnu stvarnost?

- Pomogla mi je iskrenost prema sebi i drugima. Nije lako seći, lakše je udobno čekati da neko drugi preseče, ali, to je, uglavnom, kukavičluk. Montaža je, izgleda, u životu postala mnogo važnija nego na televiziji, i to me beskrajno zbunjuje.

PROČITAJTE I: Nataša Miljković: I rezervni igrač nekad da gol

* Jedno ste od najpopularnijih televizijskih lica u Srbiji. Da li, ponekad, nosite “masku”?

- Ja sa svojom “poznatošću” živim mnogo duže nego bez nje, jer sam počela vrlo mlada, tako da više i ne znam da li postoji neko moje pravo ili “nepravo” lice. Mislim da popularnost, posle toliko vremena, nosim kao žensku tašnu. Ne osetim je, smeta mi samo kad je preteška.

*Kako danas “stoje stvari” u vašem životu i karijeri?

'- Vrlo sam zadovoljna. Nadam se da će potrajati. Uživam dok radim, jer mnogo volim ovaj naš ludi posao, u kome, tek što kažeš: “Hvala na pažnji, doviđenja”, već trčiš i smišljaš šta ćeš raditi sutra.

* Šta se krije iza vašeg osmeha?

- Nema zadnje namere. Krije se karakter.

* Kakav “ključ” otključava vaše srce?

- Dobrota. Slaba sam na nju.

* Kakvim ključevima se otvaraju ona, možda najvažnija vrata u životu, iza kojih nas čekaju sreća i ljubav?

- To ne umem da definišem. Mislim da je važno imati dobar odnos prema životu i veliku zahvalnost prema njemu. Gledati zdravo i pravo, čak i kad nema logičnih razloga.

* Ponekad delujete hladno i rezervisano, retko pokazujete emocije. Bez koje, ipak, ne možete?

- Ljubavi, naravno. Bez nje nema smisla, a bez smisla nema života.

* Šta, pored te ljubavi, čini trenutke koje delite sa svojim sinom Lazarom?

- Svi ljudi oko nas, njegova simpatija, najbolji drugari, fudbal, treninzi, naši rituali pred spavanje i još toliko toga. Ogroman je taj svet u kome je on najvažniji deo.

* Zbog čega se, kao majka, najviše preispitujete?

- Videćemo kad Lazar odraste. Po tome u šta izraste, znaćemo kakva sam mama bila.

* Da li još, ponekad, noću, sa prozora, sami, posmatrate Beograd i šta osećate u tim momentima?

- Više nemam vremena za to. Sada je ta pozicija rezervisana za Lazara i njegove drugare. Oni obožavaju taj pogled. Izgledada, za mene, posle deset godina, taj prozor više nema istu ulogu, što i jeste poenta života.

* Jeste li uspeli da budete srećni i ostvareni u meri dovoljnoj za “jutarnji program” koji ima nadu?

- Trudim se da budem. I izgleda da jesam.