“Neverne bebe”: Još nismo rekli sve što želimo

Dvadeset pet godina karijere jeste važan, ali ne i neuobičajen jubilej na domaćoj muzičkoj sceni. Kvalitet je, nažalost, odavno prestao da bude bilo kakvo, pa ni merilo trajanja, posebno kada je muzika u pitanju i zato neke stvari treba strogo definisati. Bez generalizovanja i svrstavanja u isti koš. Nije svaka istrajnost ista, ni karijera, ni godine, ni kvalitet, ni muzika.

Trajati kao “Neverne bebe” u zemlji kakva je Srbija, bez dileme, predstavlja uspeh. Zato njihov pogled unazad donosi mir i saznanje da je trag urezan dovoljno duboko da ga ništa ne može izbrisati. Ni novo vreme, ni ljudi, ni drugi muzički talasi, ni zli jezici i iste takve namere. Ali, možda, više od svega, njihov dvadeset peti rođendan predstavlja važnu pobedu.

Pobedu svetlosti nad mrakom i boja nad sivilom, u ovoj zemlji, južno od sreće. Dokaz da je dostižno ono iza oblaka. O tome Milan Đurđević govori za Novosti Online, ne skrivajući ponos koji je isti kao i pre mnogo godina, kada je svoj bend poveo putem ljubavi. Njihovim putem. Putem svim nas.

* Dvadeset pet godina biti dosledan, autentičan i drugačiji, u ovoj zemlji je velika retkost i ista takva hrabrost. U čemu je, uslovno rečeno, tajna takvog trajanja „Nevernih beba”?

U talentu, ljubavi i strasti. Iznad svega, čovek treba da bude posvećen onome što radi, da ne pravi kompromise i da se ne bavi pogrešnim ciljevima. Ono što je nas spojilo, održalo i napravilo kompletnu karijeru, biografiju i status benda, jeste želja da iza sebe ostavimo trag koji će imati i neku dodatnu vrednost od one u realnom vremenu. Mi smo, jednostavno, bili dovoljno strpljivi da pustimo muziku da se sama izbori protiv svih predrasuda i poteškoća koje smo morali da prođemo na putu kojim smo krenuli.

* Vaša karijera, na gotovo svim nivoima, jeste pobeda. Šta je najvažniji “trofej” te pobede?

Spokoj koji čovek dobije za sve ono što je radio sa iskrenom željom da bude pošten prema sebi, prema ljudima i prema stvarnosti i da ostavi neki trag u vremenu, koji će živeti i posle njega. Pravi trofej su pesme, ali možda nije trenutak da se to sad sagledava. Mislim da treba da prepustimo vremenu da pokaže hoće li kompletna naša priča i filozofija postati bezvremene, kao i pesme. Možda će naša biografija jednog dana biti cenjenija nego što je sada, ali znam da smo dovoljno pošteni da bismo imali bilo kakav strah od suda vremena, večnosti ili ljudi, jer je muzika već postigla svoj cilj. Da li ćemo mi biti dovoljno dorasli tome je drugo pitanje, ali verujem da hoćemo, jer smo već prošli sva iskušenja koja su mogla da nas odvedu na stranputicu.

foto: Nikola Skenderija

PROČITAJTE I: “Neverne bebe” na slavljeničkoj turneji

* Koji znak pored puta je “Neverne bebe” doveo do ovog, veoma značajnog trenutka u karijeri?

Nama su problem bile stranputice koje su vrebale sa svih strana i neke bujične reke koje su mogle da nas odnesu u potpuno pogrešnom smeru. Morali smo da izdržimo veliku navalu kiča, koji je kao subkultura bio potpuno priznat od strane režima i sistema vrednosti koji je formiran u decenijama našeg postojanja i stalno smo morali da eskiviramo, kao da smo u bokserskom ringu, da nas ne bi neko oborio na zemlju. S druge strane, svesni smo da stojimo iza nečega što je vredno, a to vredno, u principu, uvek pobeđuje. Pitanje je vremena da li čovek ima ili nema strpljenja. Mi smo pratili sopstvenu želju da pobedimo sva ta iskušenja i to su jedini znakovi pored puta, pored talenta koji nam je dao jedinstvenost i potrebu da se bavimo samo time čime se bavimo. Danas smo zadovoljni trenutkom karijere i ostvarenim rezultatima. U nekim drugim okolnostima i drugom okruženju, možda bi to bilo mnogo više materijalizovano, ali ne treba se žaliti. Sami smo odabrali, sami živimo i svoje pobede i svoje poraze.

* Sačuvati emociju, prepoznatljivost i suštinu, tokom dve i po decenije sveopšteg, pa i muzičkog rasula, je veliki podvig. Šta je uslovilo da ne posustanete?

Nismo imali drugi izbor. I da ništa nismo napravili u karijeri, mi bi i dalje svirali to što sviramo, možda sa manje ili više entuzijazma i sigurno sa manje ostvarenosti, ali, s druge strane, sve što vredi dođe do neke vrste satisfakcije u određenom trenutku. Ja nemam nikakvu dilemu u vezi toga da li smo mogli drugačije i da li smo mogli da odustanemo. Jednostavno nismo, kao što ne odustajemo ni sad. I danas ima puno problema, teško je vreme, samo što smo mi veći i moćniji, pa nas ti problemi toliko ne dotiču, ali mladi bendovi imaju iste poteškoće koje smo mi imali na početku. Svako treba da pokuša da pronađe zrno i ludila i mudrosti i da ih kombinuje u skladu sa realnim iskušenjima. Ali, suština svega je vera u ideju iza koje stojiš i po cenu uspeha i neuspeha.

foto: Nikola Skenderija

* Šta je najupečatljivi reljef traga koji ste do sada ostavili?

Apsolutna emotivna vrednost i dodir duše ljudi koji su imali potrebu da pronađu neku vrstu sadržaja koji bi im poslužio kao relevantan spas u vremenu u kom smo zajednički pokušavali da ostanemo zdravi i normalni. Mislim da suštinski i ne postoji nikakav drugi odnos prema životu osim tog emotivnog, koji treba da bude parametar svega važnog kada je umetnost u pitanju, jer ona i jeste zasnovana na emocijama. Kasnije su se pojavili i drugi sadržaji, poput angažovanja, bunta i psihologije, ali pre svega, ona suštinska umetnost je nastala na dubini emocija i ja verujem da smo mi taj trag uspeli duboko da dodirnemo i da smo tu brazdu ozbiljno zaorali.

* Kakvim rečima se opisuje priča o “Nevernim bebama”?

To je priča o iluzijama i idealima, ostvarenim i neostvarenim. Neke ideale smo trajno potrošili, neke iluzije su ostale da lebde nad našim životima, dok je u realnom vremenu to priča o teškoćama, o željama da menjamo sopstvenu stvarnost i pronađemo spas u nečemu što je bila potpuna, višedecenijska alternativa našeg preživljavanja. I to jeste suština priče. Napravili smo otklon od lošeg ka dobrom, na nekom subjektivnom nivou, a činjenica da smo to uspeli da podelimo sa velikim brojem ljudi, različitih profila, daje nam za pravo da kažemo da smo bili na dobrom putu.

* U čemu je srž vaše međusobne povezanosti? Kakvim imenom se ona naziva?

Lepotom ljudi koji su okupljeni oko te ideje. Svako ima svoje vrednosti i mane, ali u principu, mi smo se okupili oko onog najboljeg u nama, a to je želja i potreba da budemo deo jednog vremena koje ćemo obeležiti svojom muzikom, svako na svoj način i svako u skladu sa svojim mogućnostima. Kada se sve to spoji, dobija se prilično savršena slika koja je negde i parametar kvaliteta na raznim nivoima, a iznad svega toga je ogromna ljubav kojom smo povezani.

foto: Nikola Skenderija

* U čemu ste najviše sazreli, a u čemu ipak ostali “bebe”, a da to jeste taj impuls, ta radost i snaga koje vas vode?

Mislim da impuls ostaje u entuzijazmu, da još nismo rekli sve što želimo i da ima još dovoljno prostora i inspiracije da napišemo neke pesme koje bi bile i bolje i važnije i spektakularnije za naš umetnički izraz. S druge strane, sazreli smo u sagledavanju stvarnosti i realnih mogućnosti. Tačno znamo koliki su nam dometi i gde možemo da prodremo i dodirnemo ljude, a da to ima smisla. Mislim da je bunt u rokenrolu potpuno obesmišljen i da više nema skoro nikakvu svrhu, jer mladi ljudi danas biraju drugu vrstu sadržaja po pitanju sopstvenog sazrevanja. Tako da, mogućnost da i mi dodirnemo nečiju dušu je naš najveći evolutivni proces i mislim da smo tu pokazali koliko smo zreli i koliko smo shvatili vreme u kome živimo.

PROČITAJTE I: Neverne bebe - Priča o nama

* Kome ili čemu ste ukazali najveće poverenje, a kome niste verovali tokom svih ovih godina?

Mi nismo bili povodljivi po pitanju privilegija koje smo, možda, mogli da dobijemo od raznih institucija koje su osetile našu moć. Ali, to je moć manipulacije, koja mora da se izbegne, i tu smo ostali vrlo dosledni. Nikada nismo prodali ideju zarad sopstvenih interesa. S druge strane, poverenje nam je u mikro svetu, u ljudima sa kojima gradimo naš mali svet koji, u principu, uopšte nije tako mali, jer kad nas sedmoro ili osmoro u svakom gradu dočeka sedam ili osam hiljada ljudi, onda shvatamo da smo apsolutno zaslužili poverenje i da to što radimo stvarno vredi i ima smisla. Poverenje imamo i u mnogo zatvorenih prozora koji čekaju da se otvore, kad dođe do svežeg vazduha po pitanju svega - i kulture i ličnog obrazovanja i želje da pripadamo nekom normalnom svetu.

foto: Nikola Skenderija

* Vaša muzika je oduvek bila neraskidivi spoj tuge i sreće, uostalom kao i sam život. Šta je najznačajnija poruka takvog izraza?

Jedna jedina poruka je da u životu ne smeš da budeš neiskren. Sve što je neiskreno vodi te u destrukciju i na stranputicu, daje ti neku vrstu virtuelnih moći, a u stvarnosti si potpuno nesrećan. Mislim da smo mi kroz vreme i godine pisali o sopstvenim ožiljcima. Neki su zarasli, neki nisu. Nikada nismo hteli da se na silu dodvoravamo i sugerišemo ljudima da to što mi govorimo mora da bude spektakularno. Jednostavno smo pustili da nas ljudi pronalaze kao potrebu svojih života, i tu smo uspeli da pronađemo svoj mir i da se sklonimo od svega što bi moglo da nas odvede u jednu vrstu nemira, iz kog čovek, kad jednom uđe, teško izlazi. Zbog toga mislim da je pomenuti spokoj koji smo dobili, u odnosu na ostvareno u datim okolnostima, najveća stvar koja nam pomaže da shvatimo veličinu benda u godinama iza nas i u realnom trenutku, i da kažemo da nismo uludo potrošili neke godine i dane koji su se, možda, u određenim momentima, činili besmislenim.

foto: Nikola Skenderija

* Boje su čest motiv u vašim pesmama. Koja boja i njena simbolika najbolje oslikavaju ovih dvadeset pet godina?

U zavisnosti od perioda, bilo je tu puno sive boje, čak i crne, ali su vremenom preovladale življe boje, kao želja da optimizmom menjamo ovaj naš svet. Ja bih voleo da odnos muzike i ljudi prema životu bude mnogo otvoreniji, nego što smo mi bili primorani da to predstavljamo kroz svoju muziku. Sigurno je da ima i crnih perioda u karijeri benda, pogotovo onaj između 1997. i 2004. godine, ali, s druge strane, evolucija čoveka mora da odvede na potpuno drugu stranu. Ta druga strana jeste potreba da nam život bude lepši i bolji, a ne potreba da stalno nosimo jednu količinu mraka u sebi, koju ćemo na nivou destrukcije da ispoljavamo, jer tako postajemo žrtve tog mraka i više nemamo realan odnos prema svemu što se događa oko nas.

* Da li su “Neverne bebe” postale “kuća za spas” u svakom smislu i šta je u njoj najvrednije?

Sve zajedno. Jedna velika kuća za spas, koju svi mi “uzimamo” jedni od drugih i nisu to samo “Neverne bebe”, to je puno kvalitetnih ljudi koji rade stvari koje nama pomažu da preživimo ovo vreme i mislim da smo svi našli utočište u toj kući. Kuća za spas je, možda, samo najbolja definicija onoga što bi želeli da nam se desi, a to je da pronađemo ljude i vreme u kome bismo bili ono što jesmo i živeli neki zdrav i normalan život.

foto: Nikola Skenderija