TV KRITIKA: Hilandar i pokretne slike

STVARANA između hodočašća i putopisa, televizijska serija Gorana Vukčevića o Hilandaru novi je doprinos filmskom sagledavanju naše duhovne prestonice na Svetoj Gori i novi pogled na istočnike srpske vere. Kroz pokretne slike današnjeg manastira i njegove materijalne obnove Vukčević se obraća vanvremenosti hilandarskog sveta, koji je neprestana duhovna obnova naše narodne duše. Ova izgradnja traje više od osamsto godina sve do ovog vremena u kome se arhimandrit Metodije javlja kao savremeni duhovni ipostas pravoslavne baštine. Proiguman Hilandara govori jednostavnim, razgovetnim savremenim jezikom, ali se u podtekstu njegove besede čuje hod vekova, iz njega progovaraju naraštaji koji bdiju nad kandilom srpskog duhovnog identiteta. Građevinska obnova je ovde velika metafora. Stolari, drvodelje i zidari ponovni dolazak u Hilandar doživljavaju kao svoje unutrašnje poslanstvo, svoju ličnu misiju. Ovi mirjani posluju sa kaluđerskim mirom i predanošću kao što je to nekad činio svršeni agronom Dobrica Ćosić kalemeći vinograd pored Milutinovog pirga ili dalje, na metohu u Kakovu, odakle dolazi čuvena manastirska recina. Kao obitelj jednog velikog narodnog poslušanja revnuju svi oni tiho i uporno za zajedničku stvar koju nazivaju "neimarska služba", a Vukčević i njegov odlični snimatelj Goran Filipović sve to slikaju bez mnogo intervencija, tek koliko da se uspostavi neka slivenost u jedan pogled, jedan utisak. Svako treba da gleda ovu seriju jer objektiv vidi više nego ljudsko oko. Kad govore, ovi ljudi opisuju svoj rad kao ugradnju stare vere u nove temelje, kao onaj Grevsov Argonaut, kad kaže: "Ovo je moja sekira, moj deda joj je napravio novo sečivo, u koje je moj otac uglavio svoju držalju."

PROČITAJTE I: "Neverne bebe" legende "Gitarijade" od 1983.

U Hilandaru kamera se čudno ponaša. Ona kao da ispunjava neko svoje poslušanje pri čemu se njeno oko često preobražava u metafizički okular i traži nestvarnosni, nego duhovni vid. O tom nekom "gornjem tonu", koji se ne vidi nego oseća, ili budi treće, unutrašnje, svevideće oko, pričao mi je Nikola Majdak, snimatelj prvog umetničkog filma o Hilandaru. On je puštao kameru da radi bez njegovih intervencija, kao neko čarobno ogledalo: freske i ikone su se same odgledale u optičkoj masi prizora i dobijao se neočekivan efekat. Malo optičko čudo. Pored ovoga, Majdak je verovao da je on prvi uneo filmsku kameru u Hilandar, da je prvi ubedio braću u potrebu da se snime i na filmskoj traci sačuvaju njegovi likovi. I dugo smo verovali da je tako.

Bio sam zapanjen kad sam nedavno, u Moskvi, video filmske snimke Hilandara iz verovatno 1916. ili 1917. godine: ruska brigada generala Diterihsa, koja se borila na Solunskom frontu rame uz rame sa Srbima povela je na svoje hodočašće u Svetu Goru i filmskog snimatelja. Vidi se lepo Hilandar i monasi pozdravljaju rusku braću. Svega nekoliko desetina metara, ali uzbuđujuće otkriće, koje ćemo i mi možda uskoro videti u vremenima obnove.