PEVAO O ONIMA KOJE JE ŽIVOT POŠTENO IZUDARAO: Najemotivniji tekst o Sinanu koji ste ikada čitali

Smrt Sinana Sakića, jednog od najvećih pevača narodne muzike, koji je posle duge i teške bolesti preminuo 1. juna u Beogradu u 62. godini života, pogodila je sve njegove kolege, sve one koji su voleli kralja narodne muzike, koji su voleli njegove pesme, koji su voleli njegove suze i njegovu dušu. Rastužila je čak i one koji nisu. A svi su jako dobro znali ko je Sinan.

Sinana su mnogi nazivali "dušom od čoveka" koji je iskreno iznosio svaku reč svoje pesme, ostavio srce na bini i uveselio brojne generacije, međutim, kako to uvek biva za svako ljudsko biće, brojni su mu tražili manu, tražili "mrlju" u karijeri... Ipak, činjenica je da Sinan svojom pojavom, glasom i pevanjem nikoga nije ostavio ravnodušnim.
Sinana su voleli i oni koji nisu slušali njegovu muziku. Poštovali su ga i oni koji se nikada nisu napili uz "Ej, otkad sam se rodio". Čak i oni koji nikada nisu dočekali jutro uz "Zoko, moja Zoko", "Sunce moje", "Sudbina me na put šalje", ili uz neku "Lepu do bola". Dotakao je onu jednu nit kod doslovno svake osobe. Nema onoga ko ne zna bar jedan stih njegove pesme, ko ne zna da je Sinan pevao iz duše, da je pevao srcem, ko ne zna da je punio klubove, stadione i hale. Ko ne zna da njegove pesme pričaju zapravo tužne priče. Ko ne zna koliku je emociju Sinan poklanjao na svojim koncertima. Svaki put kao da je prvi put.


"Dakle, Džejev koncert je tekao tako kako je tekao, a onda se pravo sa aerodroma, posle tezge u nekoj Švici, bunovan i neispavan, na sceni pojavio Sinan Sakić i uzeo mikrofon. U publici su sedeli oni nabildovani ćelavi klinci u kožnim jaknama sa ranflom, koje se verovatno više ne proizvode, klinci koji ne izgovaraju reči nego tek pojedine slogove, za koje sam mislila da će nas do kraja koncerta upucati samo zato što se vizuelno tu ne uklapamo.


Ne znam šta je pevao, ne poznajem repertoar, ali bilo je u tome nečeg duboko strašnog. Odjednom mi se otvorio i razbistrio čitav kosmos života na margini, ta prava muka i tuga, sluzavo blato na ulicama koje čekaju davno obećani asfalt, od niskog napona žmirave sijalice u kućama okruženim stovarištima, perionicama i propalim fabričkim pogonima. I, naravno, kafanama, sa podovima od golog betona, neispravnim instalacijama i zarđalim čučavcima. To su one u kojima se služi samo veliko pivo i samo turska kafa.


Te večeri, Sinan je bio most između svetova, jer sam zbog njega, iz svoje realnosti u kojoj šansi, mogućnosti i nade nikad nije manjkalo, spoznala onaj drugi svet u kom baš toga nema ni od korova. Zato nije slučajno da baš on peva jedan od najlepših stihova u novijoj narodnoj muzici, stih u kom očajnik nalazi način da sebi stvori nadu premeštajući realnost iz života u pesmu: Nije htela u životu, bar u pesmi nek' me voli.

Rekoše mi da Sinan često plače dok peva, u šta sam se, zahvaljujući Jutjubu, uverila.
Sinan zna o čemu peva, pa makar pevao loše, kao što već loše peva. Ali to radi iskreno, raskopčavajući se pred publikom, da mu se vide i duša i srce. Taj glas je nepodnošljiv jer dolazi iz najdubljeg mraka margine i nesreće, iz sirotinje koja je ugledala malo svetla i potrčala za njim, pa stvorila obesno potomstvo koje se vratilo nazad u mrak, među otpadnike. Jer, mrak im je prirodno stanište, svetlost ih, očigledno, prži."

Podsetimo, Sinan Sakić preminuo je u petak, 1. juna u 62. godini života. Za sobom je ostavio suprugu Sabinu i dva sina, Alena i Rašida. U svojoj bogatoj karijeri objavio je skoro trideset albuma, a poslednji album snimio je 2014. godine pod nazivom "Jedina". Preminuo je u Beogradu, posle duge i teške bolesti. Legendarni pevač biće sahranjen u ponedeljak, 4. juna, u rodnoj Loznici.

Izvor: (Telegraf, Vreme.com)