Galeb Nikačević: Gledamo u velike ciljeve, a stojimo u blatu

ZA Galeba Nikačevića, jedino traganje ima smisla. Sve ostalo je, kaže, gubljenje vremena, koje ionako nemamo. Timu "Vajsovog" (Prva TV) serijala priključio se 2014. godine. Prvo je pisao za njih, tačnije za austrijsko i britansko izdanje tog časopisa, a kada je kompanija počela da se širi na jugoistočnu Evropu, usledio je i poziv. Nekako je sve u vezi sa ovim angažmanom, ističe, bila spontana saradnja.

PROČITAJTE JOŠ: Keba: Seve je srce, snajka i majka

* U svakoj sezoni upoznajete nas sa raznim pričama - od muzike do ekstremnih sportova. Odakle crpite inspiraciju?

- Ljudi vole da mistifikuju svoj posao da bi sebi dali na značaju. Nema pravog, velikog truda. Pričamo priče koje nas lično zanimaju i fasciniraju. Stvari o kojima bismo, da smo seli, razgovarali uz pivo, samo su dobile mogućnost da budu prikazane nekim od savremenijih izraza kao što je filmski. Svako ko vam kaže drugačije ne govori istinu.

* Koji od tih filmova vam je do sada bio najuzbudljiviji, a posle kog ste pomislili da je možda vreme da napravite pauzu?

- Svaka dobra priča iz tebe uzme nešto što zauvek ostaje tamo negde. Očajanje je sastavni deo stvaranja. Barem nekoliko puta sam pomislio da sam jadan, glup, nesposoban, ili sam bio potpuno frustriran okolnostima, ljudima i poželeo da dignem ruke i batalim sve pomislivši da nisam nešto uradio dobro. Uvek želiš pauzu, odmor, ali kada uzmeš predah, zažališ posle pola dana.

* Gotovo u svakoj priči pristajete na to da i sami prođete kroz to iskustvo. Kada ste se najviše uplašili?

- Mislim da posredovano iskustvo nema nikakvu vrednost. Džabe ti je da pređeš pola sveta i uperiš prstom u nešto i kažeš: "Evo, ovi ljudi ovo rade." Pa to može svaka budala isto da pronađe na internetu ili da pročita o tome. Ono što želiš jeste da se upustiš. Da se usudiš. Da probaš da razumeš te ljude, kao i zašto rade to što rade. Šta je to čemu se vraćaju? Zašto su toliko ostrašćeni? A na tom putu usuđivanja saznaš svašta i o sebi. A pritom dobiješ iskrenu emociju i spontanu reakciju. Dobiješ nedestilovani život. Ništa na ovome svetu nije važnije od toga. Ništa. I ljudi to prepoznaju.

* Od svega što ste do sada uradili posebno izdvajate film o napitku indijanskih plemena iz gornjeg toka Amazona. Zbog čega?

- Zato što ljudi tragaju za sobom. Živimo u najusamljenijem vremenu od postanka čoveka. Danas postoje samo dve važne teme: očuvanje životne sredine i usamljenost. Ljudi su usamljeniji nego ikada ranije, a ne poseduju nikakav alat ili veštine kojima bi se uhvatili ukoštac sa time. Svaku priliku da pogledaju preko horizonta i vide onostrano i probaju da dobiju makar mrvice s trpeze duhovnosti oberučke prihvataju. Ljudi su očajni. Svi oko nas su očajni i niko se ne bavi time i nikoga nije briga za njih. Ne samo što živimo u muci, već je ta muka nedeljiva i fundamentalno nebitna. Nikome nije važno kako se vi osećate. Zato tragate, jer tražite spas.

* Jedno vreme proveli ste i u Americi kako biste doživeli sve ono što se dešava sa našim imigrantima. Kakve su vam impresije?

- Shvatio sam da je Amerika platno na kojem se oslikava koliko bedno živimo ovde. Koliko nas lažu i koliko se spinuju megalomanske priče o nekim metafizičkim važnostima kao što su snažna vojska, velika Srbija, nekakva viša pravda koja je upitna zbog silnog istorijskog revizionizma. A niko ne obraća pažnju na to da li ste gladni, žedni, kakva vam je svakodnevica. Koliko ste ljubavi, pažnje, dobrote danas doživeli. Kome je stalo? Kuda ste otputovali? Kada se poslednji put niste mučili? Gledamo u velike ciljeve, a stojimo u blatu. Ne vidimo stvarnost, već nas hrane iluzijama o sopstvenom značaju kroz laž arhetipskog Srbina.

PROČITAJTE JOŠ: STIGLO JE "ČUDO": Tijana Bogićević predstavila prvi studijski album

* Šta vam najviše podiže adrenalin u reporterskoj svakodnevici?

- Otimanje od sebe. Kada znam da treba da se ogolim zarad priče, jer je to jedini način da nešto iskreno dam ljudima i to je jedino što će da prepoznaju. A ljudi su lešinari, uzeće, raskomadaće i neće ceniti. Ali bez obzira na to, i dalje treba davati, jer uvek bude poneko kome je to bilo važno. Stidljivost je često slabost karaktera, a neretko i sebičnost, jer nikada ne znaš kome može da pomogne baš to što ti znaš, što se ti usuđuješ. Ljudima su potrebni autoriteti, modeli, uzori. Više nego ikada ranije treba im primer nekoga ko se usuđuje, jer im to uliva nadu, barem malo, barem tog dana. Barem tog trenutka.

KRIMI-PRIČE SU UVEK RIZIČNE

* KOJA od tema je do sada bila najrizičnija?

- Neke na kojima radim trenutno. Ali i svaka koja se ticala nekih kriminalnih grupa uvek je bila rizična, jer radiš s nepredvidivim karakterima i ljudima koji lako planu. Zapravo, pravog rizika nikada nije bilo, jer u pripremi uvek to minimiziramo. Nismo glupi, ne srljamo. Mi smo ozbiljna firma i sve se priprema i kalkuliše pažljivo, u timovima. Uvek se radi temeljna priprema pred takva snimanja i procenjuju se faktori rizika. Naravno, isključivo ako je u sklopu priče, u suprotnom, to je puki senzacionalizam.

NIKADA ME NIKO NIJE POZVAO

* EMISIJA sa dilerima droge u njihovim laboratorijama do sada je možda izazvala i najviše komentara i reakcija. Da li vas je neko pozvao posle emitovanja, jeste li imali problema zbog tog filma?

- Nikada me niko nije pozvao ni zbog čega. Nikada nismo imali niti jedan jedini problem. Sve priče koje smo prikazali su od javnog značaja, važne i rađene na odgovoran način. Nema ni razloga da nas neko "cima". Mi poštujemo ljude sa kojima radimo, oni cene našu radnu etiku, a svi zajedno poštujemo zakon.