Spremam novu knjigu. Ne očekujem da budem muška Desanka Maksimović ili Jesenjin. Dovoljno je da budem Tozovac! Moje pesme su apsolutno iskrene. Što se pesama za pevanje tiče, imam bar 30 za koje smatram da nisu ništa manje vredne od onih koje su cenjene do danas.

Predrag Živković Tozovac - pevač, kompozitor, tekstopisac, harmonikaš, istinski šmeker i jedan od poslednjih boema na estradi, potvrđuje za "Novosti", da se ni u 82. godini nije sakrio iza scene. Naprotiv.

- Bojim se da nije pravo vreme za snimanje pesama, jer to mora da prođe neki čudan put. Prvo da ih snimim, pa da neka komisija to presluša i kaže da li valjaju ili ne. To mi liči na nepoverenje u Tozovca. Koliko sam shvatio, u PGP RTS postoje takve komisije. Pevač ako nije dovoljno pametan, talentovan i samokritičan, mora da ima prijatelje koji će to da čuju i kažu mu šta misle. Ako bog da, snimiću ih, ako ne, neće biti štete!

Tozovac, za "Novosti", govori o muzici nekada i sad, ali razgovor ne može da ne dotakne Uskrs i sećanja iz detinjstva.

- Uskrs obeležavam kao svi Hrišćani, to je praznik radosti i vaskrsenja Hristovog - kaže, za naš list, Tozovac. - Obraćam se ljudima koji veruju u Boga, u pravdu, koji imaju nadu za dobro i umeju da opraštaju. U detinjstvu je čekanje na Uskrs bilo čekanje na nešto lepo. Radovao sam se kao dete koje se obraduje najlepšoj igrački ili bombonama.

* Koliko držimo do tradicije i duhovnosti?

- Verovanje je apsolutno individualna stvar. Moja porodica je bila pobožna, ostao sam bez oca sa četiri godine, majka je preuzela običaje, naročito baka Mileva koja ih je poštovala na najlepši način. Živeli smo u velikoj sirotinji u Kraljevu, koje je tada bilo srpski Jasenovac. Sve muško je postreljano, iz moje kuće otac, ujak i teča, tako da sam već sa deset godina bio domaćin. Tada sam prvi put svirao na svadbi na očevoj harmonici, bilo je to baš oko Uskrsa. Danas je drugo i srećnije vreme, i svima koji slave Uskrs želim da ga u ime Boga slave mnogo godina u sreći i zdravlju.

* Koliko je čoveku potrebno da bude radostan?

- Narod jednostavno kaže: Ili si se rodio da se raduješ ili da budeš baksuz. U ovom drugom slučaju, ništa čoveku nije povod da se raduje, i to ne ume. Ja sam svu svoju radost utisnuo u pesme. Hajde malo da pohvalim i Tozovca. Napravio sam pesme kojima se raduju mladi, srednja generacija, ali i oni stariji.

* Koliko su nas nedaće poslednjih decenija približile veri i pomogle nam da spoznamo sebe?

- Jesu, jer je vera, pre svega, uteha. Ko veruje u Boga, veruje u pravdu i istinu, da postoji neka sila koja će mu pomoći bar molitvom, nadom i lepim željama. Verom u sebe!

* Kakva su vam sećanje na prvi nastup i prvi zarađeni dinar?

- Bio sam dete koje nije imalo sreće. U apsolutnoj nemaštini, bili smo željni hleba, a kamoli nečeg drugog. Naročito u gradu, u selu je možda bilo nešto, Bog vam da ovcu, kravu ili je rodila njiva. Ipak, narod je u najvećoj nesreći i stradanju sačuvao radost za Uskrs, Božić i rođendane. Birao je bilo kakav momenat da se raduje.

Pročitajte još - Predrag Živković Tozovac: Brozu sam pevao "Jeremiju"

* Vaš doprinos narodnoj muzici je nemerljiv. Šta će mladi pevači ostaviti budućim pokolenjima?

- Nemojte da dirate mlade! Imamo dobru omladinu, najbolju decu na svetu. Pevači su uvek bili ili dobri, ili srednji ili loši. Loši ne znaju koliko su loši, a dobre pevače svi hvale, i ukoliko se sa tim pretera, mogu da pomisle da su već zvezde. Teško se postaje zvezda, to se održava celog pevačkog života.

* Kako vidite narodnu muziku danas?

- To je šarena slika. Ima svega, ali verujem i u današnju pesmu. Pogledajte prostor bivše Jugoslavije, u tom šarenilu melosa je veliko bogatstvo i drago mi je da mladi mogu da pevaju sve, i balade i brze pesme. Što se Šumadije tiče, to je "dvojka", slična kaubojskim pesmama koje imaju gitare. Počeli smo od svirala, a kad je ušla harmonika, ona je bila noseći klavir. Harmonika je čudo od instrumenta. Naši mladi vole lepu muziku, bez obzira na to da li je sa Dalekog istoka ili Zapada. Naša kruna je šumadijska "dvojka".

* Da li je teže danas postati zvezda ili kada ste počinjali karijeru?

- Odgovoriću vam jednim razgovorom. Dete, koga drugi maltretiraju, pita starijeg čoveka: "Čiko, da li je teško biti dete?" On mu kaže da je uvek teško, ne samo kad si dete.

* Da nije bilo žena i ljubavi, ne bi bilo ni vaših divnih pesama?

- U mladosti sam bio kao leptir. Takvi su svi mladi muškarci. Ni devojčice nisu ništa bolje, i one čekaju da leptir sleti na cvet. Bio sam leptir, i to je najlepši deo mog života. Imao sam dovoljno sreće, ali sam uvek bio na oprezu, jer znam da jedna žena sa one strane rampe može da mi uništi život. Filozofi i mudraci kažu da je bez ljubavi sve pusto, ali nema većeg pakla od onog koji ljubav može da stvori.

BOEMI NEKAD I SAD

OSIM za istinskog umetnika, Tozovac važi i za velikog boema.

- Vratiću se opet na mlade - priča Tozovac. - Oni su sveli boemštinu na to da idu u kafić da popiju i za to vreme pišu nešto na mobilnom telefonu. Mladići su u jednom ćošku, a devojke u drugom, tako čekaju zoru, pa se raziđu. To je njihov život, neću da popujem mladima. Iz moje generacije u mladosti bilo je malo onih koji su bolje živeli. Niko nije imao auto, retko ko je imao bicikl. A sada prvo pitaju koji auto voziš.