DA postoji poštovanje za ono što je Siniša Pavić uradio za jugoslovensku televiziju, a bio je njena najznačajnija ličnost, odavno bi stajao njegov spomenik na platou ispred Takovske 8. Baš kao što ser Aleks Ferguson ima svoj monument pred "Old Trafordom". Ovo je za dugogodišnjeg saradnika i prijatelja nedavno izjavio Slobodan Terzić, urednik i izvršni producent serija "Porodično blago", "Stižu dolari" i "Bela lađa".

PROČITAJTE JOŠ - Siniša Pavić: Danas ne može da se piše "Bolji život"

I dok njegove serije sa ko zna kojim reprizama po redu obaraju rejtinge gledanosti, najplodonosniji autor i scenarista na ovim prostorima, čija karijera satkana od TV bisera može da se poredi samo s opusom Arona Spelinga, pedesetogodišnjicu rada obeležava u ilegali. Bar zasada. Posle šestogodišnje pauze otkako je s naših malih ekrana otplovila Šojićeva "Bela lađa", Pavić priprema novu seriju s kojom bi trebalo da se vrati na staru stazu uspeha. Onu na kojoj se obreo 1968. s filmom "Višnja na Tašmajdanu".

PROČITAJTE JOŠ - Siniša Pavić: Danas je jeftin put do uspeha

- Moj početak je zapravo bio 1966, kad je roman "Višnja na Tašmajdanu" objavljen. Možda taj početak pada pet godina ranije, kad sam počeo da ga pišem. Prošao je taj jubilej, a da ga niko nije obeležio. "Nolit" više ne postoji da bi štampao jubilarno sedmo izdanje za 50-godišnjicu, a na televiziji se niko nije setio 40-godišnjice "Vrućeg vetra", ni 30-godišnjice "Boljeg života". Da sam sebi čestitam, nije red. Bolje je da radim svoj posao i napišem nešto novo - kaže Pavić.

PROČITAJTE JOŠ - Siniša Pavić: Zavičaj je samo jedan, a ja sam svoj izgubio

* Zašto ste napravili toliko dugu pauzu?

- Posle "Bele lađe" bio mi je potreban duži odmor. Tu seriju počeo sam da pišem uz veliki stres, a završio je uz još teži, pa sam dozvolio sebi izvestan otklon od tog posla. Najpre mi je Pantić, pošto je 10 godina molio da mu napišem tu seriju i ovekovečim njegovu "životnu ulogu", pred sam početak snimanja rekao da ne može da učestvuje u tom poslu i da nema tih para koje bi mogle da promene njegovu odluku. Na kraju je i Šojić, nakon što je šest godina besprekorno radio svoj posao, procenio, kao i Pantić, da televizija "nema" tih para zbog kojih bi on to nastavio da radi. Meni, koji sam ispisao 100 epizoda, nije padalo na pamet da te pare tražim. Ali sam upravo zbog gledalaca morao da prepravim i ponovo napišem poslednjih osam epizoda, promenim glavnog glumca i celokupnu strukturu poslednje sezone serije kako ne bi ostala nedovršena. Nikome nije palo na pamet da mi plati bar taj dopunski rad koji je bio teži od svega što sam ikada radio.

* Što bi rekao naš narod, smučilo vam se?

- Konkurencija je imala nepristojnu ponudu, ali samo u obećanjima, pričama, dogovaranjima i malim avansima, što sam već i opisao u prethodnoj seriji "Stižu dolari". Kao kod braće Ljutića, do naša dva glumca nisu stigli ni dolari, ni evri. Dozvolili su da budu prevareni i uspeli da zajedno sa nelojalnom konkurencijom seriji najpre nanesu veliku štetu, a zatim i da je konačno zaustave.

* Agata Kristi je stvarajući romane o Poarou na kraju omrznula slavnog detektiva. Da li su vama dosadili Šojić i Pantić?

- Ne. Volim svakog glumca koji moj tekst odigra dobro. Oni su to radili maestralno. Ali su kao ljudi postupili ružno, i prema sopstvenom delu. Da bih dalje radio, bilo mi je potrebno da sve to vremenom izbacim iz sebe, čak i kao lošu uspomenu.

* Znači, ipak pišete?

- Da, ali nikad više za određenog glumca, naročito ne za nezamenljivog.

* Umesto dolara, stiže serija?

- Pišem novu seriju duže od godinu, dosad sam uradio sedam epizoda. Reč je o potpunoj promeni našeg čoveka i prilagođavanju novom sistemu vrednosti. U mojoj prvoj velikoj seriji "Vruć vetar", Šurda je bio nezadovoljan poslom koji radi. Tražio je u sebi zrno talenta, kojim bi mogao da svoj rad i život osmisli, posao koji će raditi najbolje što može i ispoljiti sebe kao ličnost. U novoj seriji glavni junak nema takve dileme i sumnje o smislu života. On prihvata bez ikakvih kolebanja posao za koji nije sposoban, za koji se traži znanje i sposobnost veća od njegove. Dakle, ono što se u narodu zove - fotelja. Sa svim posledicama koje takav neprirodni položaj proizvodi za njegovu porodicu, prijatelje i deo društva za koji je odgovoran.

* Da li ste na početku imali uzore koje ste sledili, ili ste bili prepušteni sebi?

- Kad se televizija pojavila u Srbiji, imao sam već 26 godina. Došao sam na odusustvo iz vojske i otišao u Ruski dom da vidim izložbu televizora. Odjednom sam svoj lik video na dvadesetak ekrana istovremeno. Kamera je snimala one koji ulaze. Nisam tad ni slutio da ću na takvim ekranima biti često, i kao gost i kao pisac. Međutim, prošlo je još 10 godina da bi me pozvali na saradnju. Još dve su prošle u odbijanju i mom premišljanju, i još dve dok se nisam oženio. A tada je Ljiljana, moja supruga, koja je bila oduševljena romanom "Višnja na Tašmajdanu", bila uverena da ću samo na televiziji moći da uradim sve ono što je ona verovala da mogu i što nosim u sebi.

* Počeli ste sa "Diplomcima".

- I posle te serije bio sam opet na početku.

* Ali bila je to veoma popularna serija?

- Na televiziji ste uvek na početku. Ako ste dovoljno kritični prema sebi, čak i ako vam je serija popularna, shvatićete da dobar tekst nije dovoljan. Potrebne su pripreme, dobar reditelj da tačno pročita taj vaš sjajan tekst, gumci koji ne šmiraju i ekipa u kojoj svako radi svoj posao kako treba. Bili smo još daleko od toga, tako da sam ja, radeći "Otpisane", "Pozorište u kući" i "Obraz uz obraz", bio stalno na nekakvom početku i tek kroz dve godine došao do svog pravog početka. A to je "Vruć vetar".

* Uz vaše serije naučili smo da se smejemo sopstvenoj muci?

- Kažu da je smeh lekovit, a najbolji je onaj koji pomaže da bolje razumemo naš život. Onaj s kojim se "više zna", sa kojim u svet haosa unosimo i uspostavljamo poredak razuma. Moj humor pripada upravo toj vrsti.

* Gledate li nove domaće serije?

- Obavezno pogledam svaku i uvek prvu epizodu. Dalje gledam ukoliko procenim da zaslužuje pažnju.

* Čini se da serije nikad nisu bile izložene većoj kritici?

- Prolazio sam i ja kroz razne "tople zečeve" u karijeri. Nijedna serija nije bila toliko napadana kao "Bolji život", a posle nje "Srećni ljudi". Još više! Vreme je pokazalo da su ti napadi bili neopravdani. Trebalo je to izdržati. Tad nisu postojale društvene mreže, ali je bilo angažovanih lobija od strane raznih zainteresovanih lica, i u samoj kući i van nje, kojima je bilo u interesu da sruše urednika serije ili nekoga ko je tu seriju započeo.

* Jedan publicista odao vam je priznanje da ste svojom upornošću uspeli da nametnete specifičnu estetsku paradigmu, koja će, bar kad je reč o TV umetnosti, još dugo predstavljati dominantu.

- Već sad se vidi takva paradigma ako je i postavljena, neće moći da se održi. Moj put na televiziji bio je specifičan. Radio sam u vreme pogodno za pisca, kad sam donosio ideju, seriju, dijalog koji se nije mogao menjati i kad sam praktično uspeo da realizaciju serije pratim od pripreme do učešća u montaži. Nije nemoguće da se to ponovi kod nekog od onih koji će ubuduće raditi na televiziji, ali moj slučaj se ne može nazvati dominantom koja će trajati. Televiziji kao sistemu ne odgovara pisac kakav sam ja, isuviše zahtevan kad je njegovo delo u pitanju. Televizija sve više postaje industrijski pogon, pa ne verujem da će se još nekad ponoviti da pisac bude jedan, a da režiju radi tim.

* Da li ste očekivali više priznanja za svoj rad?

- Pisanje za televiziju čini život uzbudljivim, donosi mnogo zadovoljstva, pruža ogromne mogućnosti, ali je često veoma stresan. Pisac se oseća usamljeno i na velikoj promaji. Zadovoljstvo stiže kasnije u susretu s nepoznatim ljudima, koji to što sam radio pamte i vole. To je najveće i ujedno jedino pravo priznanje.

PLATIO SAM SVE CENE

* DANAS mladi scenaristi biju bitku sa originalnošću...

- Originalni izraz sigurno neće naći učestvujući u prepisivanju stranih serija koje se rade po licencama. Pisac koji želi originalni rukopis, zauvek će biti u sukobu sa televizijom. Ona traži brzinu, pisac traži vreme. Televizija stvara gužvu, pisac traži samoću. Televizija postavlja rokove, a pisac pokušava da ih produži. Od kada sam počeo da radim za TV, moj najveći napor i najduža borba bila je za očuvanje integriteta teksta i poštovanje mesta pisca u lancu produkcije. Za sebe sam to izborio, ali sam usput platio preveliku cenu u vremenu, u nervima, pa čak i u sudskim sporovima. Uvek sam bio protiv takozvanog timskog rada. U njemu se gubi originalnost i samosvojnost pisca. Pravi pisac uvek ima sopstveni rukopis kojim želi da oboji celu produkciju. Sada se, vidim, stvaraju timovi scenarista, postoje u ekipi kreatori serije, idejni tvorci... Ja sam u svim svojim serijama bio sve to zajedno. Moguće je da televizija neće imati potrebu za takvim piscem kakav sam bio ja, koji sve to zahteva, i možda će sadašnja produkcija serijskog programa dozvoliti da sve potrebe i ciljeve ostvari timskim radom. Ali siguran sam da će pisci u tom procesu izgubiti originalnost, taj posebni svet koji nose sa sobom i sa kojim žele da ispune ekran.