Vojin Ćetković: Porodica nam je poslednja nada

POSTOJE glumci koji su bili u jednoj ulozi celog života. Ja to nikad nisam želeo. Do sada sam igrao razne likove - pozitivce, negativce, kraljeve, careve, monahe, pesnike. Svaki od njih me je dotakao i ostavio u meni neki ožiljak i trag. A od svih sam se trudio da naučim nešto s čim bih mogao da iznenadim sebe, da otkrijem stvari za koje sam smatrao da ih nema u dubini moje duše.

Ovako za "TV novosti" započinje priču naš proslavljeni glumac. U bogatoj karijeri Vojin Ćetković je odigrao mnogo različitih karaktera, kako na filmskom platnu, tako i na pozorišnoj sceni. Svoje umeće pokazao je kroz lepezu svih tih rola i svakoj je dao lični pečat po kome je prepoznatljiv. A trenutno ga gledamo u jednoj od možda najvećih i najzahtevnijih - kao Stefana Prvovenčanog u seriji "Nemanjići - rađanje kraljevine" (RTS 1, 20.00).

PROČITAJTE JOŠ: MUZIKA IZ SERIJE "NEMANjIĆI": Zvuci srednjovekovne Srbije

- Postoje mnoge dileme kada pripremate poznate istorijske ličnosti. O liku koji igrate možete da nađete dosta toga i u istorijskim spisima, na internetu, u pričama istoričara, ali mislim da je osnovna stvar scenario. Tako sam se i ja vodio time kada sam gradio ulogu Stefana Prvovenčanog. Inače, mislim da smo mi glumci apsolutno autori svojih likova. Bez obzira na to što je pisac napisao, reditelj režirao, to je kolektivni čin. Tako da je svakako i Stefan nešto dobio od mene, jer bi ga neko drugi sigurno drugačije odigrao.

* Iako ste do sada više puta igrali istorijske ličnosti, ova uloga je jedna od onih koja se u karijeri najviše priželjkuje. Kako ste reagovali kad su vam je ponudili?

- Znate, ja sam već u ozbiljnim godinama i imam karijeru sa dosta naslova, tako da nije bilo neke euforije. Naravno da sam se radovao što ću raditi na ovom projektu, ali, pre svega, morao sam da pročitam scenario i razgovaram sa rediteljem.

* Rekli ste da vam je čast što ste deo ovog projekta za koji smatrate da je nadasve hrabar. Zbog čega je vredelo biti u njemu?

- Jeste bilo hrabro, zato što smo prvi na ovaj način progovorili o možda i najbitnijem delu srpske istorije, kad je reč o našem identitetu. Do sada se niko nije usudio da uradi nešto slično, jer su to kao što znate vrlo klizave teme. Nije svejedno kad pričate o svetiteljima. To je jedina dinastija u svetu čiji su se svi kraljevi zamonašili, tako da i kod naše crkve i u narodu oni zauzimaju prvo mesto. Stoga je i bila velika odgovornost na nama. Mogli smo da izaberemo neka dva, tri puta kojim bismo ispričali tu priču, a mi smo se odlučili za ovaj, jer je lakši za generacije koje tek sad uče o Nemanjićima. Da se razumemo, ova serija nije obrazovni program, ali nije i da nije. Kada prvi put govorite o nečemu, onda to mora da bude pažljivo i prijemčivo, tako da može da se razume.

* Da li ste dobili neku svoju sliku loze Nemanjića iz tog vremena?

- Oni su imali jedan otvoren prostor da naprave i državu i crkvu, a pritom sve to u srednjem veku. Toliko su bili napredni za svoje vreme da ne treba tu mnogo trošiti reči. Po svemu su specifični i najmoćnija su dinastija koju smo ikada imali.

* Koja od scena sa snimanja vam je ostala urezana u sećanju?

- Prvenstveno ona u kojoj se braća mire. Odigrala se u manastiru Studenica, gde su mošti Svetog Simona, Svetog Simeona, Svete Ane i Vukanove koji jedino nije svetac. Sećam se da nam je monah rekao: "Pa, ljudi opustite se, vi ste sada u njihovoj kući". I posle tih reči smo se bukvalno tako i osećali i mi koji smo ih tumačili.

Nada Šargin i Vojin Ćetković kao Raška i Stefan

* Jedan od najboljih kadrova do sada u seriji odigrao se bez ijedne reči - susret Stefana i Vukana na bojnom polju. Da li je ovakve scene najteže izvesti?

- To smo odvojeno snimali, nije bilo direktnog kontakta. Inače, ovakve scene su vrlo komplikovane, jer se rade i sa mnogo statista, konja, kamera. Ali reditelj je insistirao na tim detaljima. On nam je sve nacrtao, tako da smo mogli da vidimo kako će izgledati u montaži kadrovi koje smo snimali. Na osnovu toga smo je i odigrali. Valjda tako i treba da izgleda kada dva brata ratuju jedan protiv drugog.

* A osim bitke na bojnom polju, za teritoriju, državu, u seriji se prikazuje i borba za očuvanje porodice. Da li smo uspeli da savladamo te najvažnije lekcije od predaka?

- Porodica je osnovna ćelija ljudskog društva. I sad sve moderne, globalne sile, direktno pokušavaju da razbiju i taj atom. Što više zadiru u porodicu, više je cepaju, tako da mi kao narod gubimo identitet. I postajemo svi isti. Nemam ništa protiv toga u nekom socijalnom smislu, ali mislim da svet jeste lep u svojim različitostima. E, tradicija je upravo tu da nas vraća nečemu što su naši koreni, geni, naša posebnost.

PROČITAJTE JOŠ: VIDEO: Ovaj grad naziva ulice po likovima iz "Igre prestola"

* Pred nama je najveći hrišćanski praznik. Kako izgleda slika Uskrsa u vašem domu?

- Za svaku porodicu je veoma važno da postoje dani okupljanja, radosti i slavljenja nečega što nama apsolutno pripada - to je nacionalna pripadnost i pripadnost našoj pravoslavnoj crkvi. Posle "Nemanjića" znam kakve smo probleme kroz istoriju imali, koliko je bilo pritisaka da budemo katolici. I sad postoje priče "šta bi bilo kad bi bilo", a ja sam vrlo ponosan na to što jesmo. Stoga na te važne datume i treba da se okupljamo, volimo i kažemo jedni drugima sve što imamo i osećamo. Zato se i trudim da, evo sad, za Vaskrs okupim što više mojih najbližih, da svi budemo na jednom mestu. To su neke situacije koje se ponavljaju svake godine, nešto što je u meni ostalo iz detinjstva. Slavljenje slave, Božića i Uskrsa nije samo tradicija, već nešto što nas drži na okupu. Smatram da je to veoma bitno i da to niko ne može da nam oduzme, niti sme.

ĆERKE UČIM DA BUDU BLISKE

* KOJIM vrednostima se vodite u vaspitavanju vaših ćerki?

- Onim kojima smo naučeni moja supruga i ja. Smatram da oboje potičemo iz zdravih porodica koje su, evo, opstale toliko dugo. Ona je bliska sa sestrama, koliko i ja sa bratom, ocem, majkom. Vaspitavani smo na sličan način i trudimo se da to prenesemo i na našu decu. Voleo bih, pre svega, da budu slobodna u razmišljanju, a sad radimo na tom poverenju, da ga imamo jedni u druge.