IAKO više ne može pred kamerama da se nađe u koži dečaka, 60-godišnji Radoslav Rale Milenković to uspeva da nadomesti mladalačkom energijom, kojom istim intenzitetom kao na početku karijere zrači i danas. "Potrebno je mnogo vremena da bi čovek postao mlad", rekao je genijalni Pablo Pikaso, a naš sagovornik je, čini se, to shvatio na vreme. Publici se kao glumac predstavio kroz veliki broj uloga u pozorištu, na filmu i televiziji, a ni režija mu nije strana. "Vojna akademija", "Ubice mog oca", "Psi laju, vetar nosi" neki su od poslednjih formata u kojima je učestvovao, a trenutno ga petkom, subotom i nedeljom od 21.00 na TV Pink gledamo u "Šifri Despot", novom ostvarenju Radoša Bajića. Na samom početku želeli smo da saznamo šta za ovog velikog glumca znači "dobra serija".

PROČITAJTE JOŠ - Pozorište je odraz stvarnosti

- To može da bude svaka koja se bavi istinitom i značajnom temom, životom i ljudskošću. Ako ispuni ove uslove može da bude značajna, a to nije tako lako postići onda kad se radi na brzinu. Prebrzo se piše, snima, žurno se postproducira... i ko to izbegne, na dobrom je putu da napravi kvalitetnu seriju. I ne samo dobru, nego odličnu - kaže Milenković.

PROČITAJTE JOŠ - Radoslav Rale Milenković: Život mora da nas rani

* U "Šifri Despot" tumačite penzionisanog pukovnika JNA, koji žali zbog raspada Jugoslavije i svega u šta je verovao. Koliko sličnosti pronalazite u njegovim razmišljanjima?

- Svet Živote Despotovića nije moj lični, ali verujem da veoma dobro razumem tog čoveka. I u tom smislu pristup ovoj ulozi jeste duboko ličan. Moje bavljenje takvim karakterom, njegovim unutrašnjim svetom i sistemom vrednosti, zapravo je omaž mom ocu Đorđu. U stvari, celoj toj generaciji koja nas je odgajala i učila da razlikujemo dobro od zla. Svima onima koji imaju predebele prste za pametne telefone i prevelika srca kojima se bore protiv bezdušnosti sveta kakav je postao.

* Postoji li nešto što u vama budi posebnu nostalgiju?

- U godinama sam kad više ne žalim ni za čim. Što je bilo za žaljenje - ožalio sam, što je bilo za plakanje - oplakao sam... Sada sam u onoj etapi maratona u kojoj nastojim da razumem i praštam, tražim i želim samo radost i žudim da svaki trenutak ispunim ljubavlju. I da već jednom dostignem istinsku ravnodušnost prema nevažnom.

* S obzirom na to da neki projekti ne ostvare željeni rezultat i publika ih ne prihvati na očekivan način, da li ste se pribojavali kakvu će sudbinu doživeti "Šifra Despot"?

- Nije mi svejedno kako će biti prihvaćen bilo koji od poslova u kojima učestvujem. To uzbuđenje bih nazvao mešavinom zapitanosti, strepnje, odgovornosti i radosti što će naš napor stići do onih kojima je namenjen, do gledalaca.

* Ne tako davno završilo se prikazivanje serije "Psi laju, vetar nosi". Kako biste uporedili ovaj sa najnovijim formatom?

- Nažalost, zbog obaveza ne stižem da odgledam ono što snimam. Zato moje poređenje može da se odnosi samo na proces priprema i snimanja. Iako je autorska ekipa uglavnom ista, reč je o različitim temama i sudbinama. Sve ih objedinjuje autorski pristup Radoša Bajića, ali one su istovremeno autonomne i svaka za sebe pokušava da domaši istinu o životu i stvarnosti u koju smo potopljeni i gde se junaci svom snagom bore da svoje male, ali jedine živote učine vrednim i ispune ih smislom.

* Koje teme vas inspirišu i o čemu bi trebalo više da pričamo u filmovima i serijama?

- O životu kakav je sada i ovde, kakav je oduvek i kakav će biti zauvek. O zagonetkama i odgonetkama najdubljih ljudskih osećanja koje ispunjavaju ovaj neobjašnjivi život svakoga od nas.

* Ljubav prema glumi i režiji objasnili ste parafrazirajući Čehova: "Režija je moja zakonita supruga, a gluma ljubavnica". Ipak, koja se za dlaku više voli?

- Ako jednoj dam čak i najmanju prednost, ona druga bi s pravom mogla da se naljuti. Svaka se voli na svoj način, kao i u životu. Važno je da voliš.

* Vaša radna biografija ispisana je nazivima najpoznatijih srpskih ostvarenja. Na koji ste najponosniji?

- Teško mi je da odlučim, jer su kriterijumi za takav sud previše složeni. Zahvalan sam svima koji su verovali u mene i poverili mi uloge i režije. Ipak, mogao bih da izdvojim moju monodramu "Naši dani", koju sam 1984. godine napravio prema tekstovima Vladislava Petkovića Disa i Radoja Domanovića. Za 34 godine, do ovog trenutka u kom razgovaram sa vama, odigrao sam je 1.621 put. Ta predstava me najpotpunije predstavlja u svim pozorišnim disciplinama kojima se bavim.

* Reditelj Dejan Zečević odlučio je da gledaoce obraduje četvrtim nastvakom "Vojne akademije". Da li ćemo vas ponovo gledati kao Žileta?

- Hoćete. Pre nekoliko nedelja saznao sam da se majstor Žile pojavljuje u novoj sezoni i to je za mene izuzetno radosna vest. Obimom ne velika, ali meni draga uloga i u ovom nastavku će, makar na trenutak, biti odjek iskustva u odnosu na usijane želje i zbunjenost mladih. Mali, ali lep i drag zadatak.

* Šta vas je zaintrigiralo u seriji "Ubice mog oca", pa ste odlučili da postanete njen deo?

- Glumci u Srbiji nemaju često priliku da se nađu pred žanrovski čistim i preciznim zahtevima, pogotovo kada je u pitanju kriminalistika. Ova serija izdvaja se i po scenariju i po rediteljskom pristupu, kao i po glumačkim sredstvima kojima se izražava svet uloge. To istraživanje žanra bilo je za mene izazovno i predstavljalo je nešto novo u odnosu na uloge koje sam dotad igrao.

PUBLICI SAM ZABAVAN

ZAHVALAN sam životu na divnim prilikama da svoj dar razvijam i izrazim kroz mnogobrojne uloge - kaže glumac i dodaje da razloge za svoju slavu pronalazi u uverenju da je publici njegova zaigranost uverljiva i da je joj je to što radi zabavno.

Ipak, ovaj daroviti umetnik skromno tvrdi da za ostvarenu popularnost nije zaslužan samo on, čime je još jednom pokazao da istinska glumačka i ljudska veličina ne poznaje sebičnost i oholost.

- Svaka moja uloga rezultat je kreativnog i profesionalnog pregnuća svih ljudi koji učestvuju u stvaranju tog projekta.