Dejan Jevđić: Pradeda sa trubom prešao Albaniju

OVO je truba prađede Joviše. Sa njom je otišao u Veliki rat, njome pozivao srpske vojnike u boj na Ceru i Kolubari, sa njom prošao Albaniju, stigao do Krfa... Sa njom se vratio svome domu, i od tada, ona je prava svetinja u našoj kući.

Trubač i vojnik Dejan Jevđić (38) iz Rasne kod Požege pažljivo birajući reči, s ponosom, priča priču o limenom instrumentu pradede Joviše, solunca, nosioca Albanske spomenice. Dan mu počinje tako što izjutra, pre nego što krene na posao u požešku kasarnu, prvo trubu skida iz rama, uzima krpu i glanca je.

PROČITAJTE I: Dejan Jevđić čuva zvuke od zaborava

- Da bismo išli napred, nikada ne smemo da zaboravimo naše pretke. Da nije prađed doneo ovu trubu u našu kuću, da nije doneo šajkaču, vojnu uniformu, ko zna šta bi bilo sa nama, njegovim potomcima. Ovako, braća i ja smo četvrta generacija Jevđića koja svira trubu, a ja sam, eto, nasledio i ljubav prema vojsci. Truba i uniforma moj su život - kaže nam Dejan, inače majstor trube, trostruki dobitnik "Zlatne trube", nagrade našeg lista na Saboru trubača u Guči.

Vojsku je, veli, zavoleo još 2001. godine, kada je odslužio vojni rok, a potom je počeo da radi u Vojsci Srbije. Danas je desetar, profesionalni vojnik u kasarni "Vlada Radovanović" u Požegi. Sa druge strane, trubu je naučio da svira uz dedu Ljubu, koji mu je uz svirku pričao o velikom pradedi Joviši, vojnom trubaču.

- Kapelnik sam orkestra skoro 20 godina, a profesionalni vojnik već 15. Sve što sam naučio u vojsci pokušavam da primenim i na moje momke u orkestru. Jer, bez rada, reda i discipline nema rezultata - priča nam Dejan. - Ipak, ono što je osnovno jeste imati obraz i biti častan. Čast je, slobodno mogu da kažem, odraz u ogledalu naših oficira. Vojska Srbije prepuna je časnih ljudi i žao mi je što je ukinuto obavezno služenje vojnog roka. Po mom mišljenju, vojska je ono što čoveka čini čovekom.

PROČITAJTE I: Prva truba sveta svirala u tri grada

Jevđić je uspeo da spoji dve svoje ljubavi, da bude jednako dobar i trubač i vojnik. Sve to, kaže, u slavu svog naroda i države.

- Svaki narod ima svoj glas i svoju pesmu po kojoj se poznaje, a kod Srba je to truba, koja može da "ispriča" sve ono što se običnom rečju i pesmom ne može iskazati. Truba je Srbe pozivala u boj, baš kao je to radio prađed Joviša. Srbi se s trubom rađaju, sa njom i umiru. Ona budi u vama i najskriveniju emociju. Zato volim trubu, a posebno volim da je "oživim" kada na glavi nosim šajkaču ili kada sam odeven u vojnu uniformu - zaključuje Jevđić.

SKOK SA TRUBOM

JEVĐIĆEVA strast je i skakanje s padobranom iz aviona. Dva puta je do sada skočio sa 3.000 metara, i to oba puta u vojnoj uniformi čvrsto u rukama držeći svoju trubu.

- Imao sam čast da skačem zajedno s ministrom Vulinom. To su nezaboravna iskustva - kaže Dejan, koji jedva čeka sledeći skok.

POHVALE

DOZVOLITE mi da pohvalim aktuelnog ministra odbrane gospodina Vulina, kao i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i da im čestitam Dan državnosti. Hvala im što rade na poboljšanju materijalnog položaja vojnika, a dokaz za to je da je januarska plata vojnicima povećana za deset odsto - kaže Jevđić.

Dodaje da su, za razliku od ranijih godina, vojnici prvi put dobili po dva nova kompleta uniformi.

- Konačno osećam da se neko brine o svakom zaposlenom vojniku i to me raduje - zaključuje Dejan. - Jednostavno, ponosan sam što sam u Vojsci Srbije.

PORODICA

JEVĐIĆ je oženjen Živkom, koja mu je izrodila dvoje dece - Minu i Dunju, a na putu je i treće dete.

I Dejanova dva rođena brata Slobodan i Branko, koji sviraju u njegovom orkestru, imaju svoje porodice i svi žive na svom rodnom imanju u Rasni kod Požege.