Marina Rajević Savić: U naše delo utiskuje se sama duša

ODUVEK je Marina Rajević Savić imala potrebu da doživljeno i proživljeno predstavi rečima i slikom na malom ekranu. Emisija "Dok anđeli spavaju" postala je sastavni deo njenog života. Bilo je pauza u njenom emitovanju, iz raznih razloga, ali, ističe, i kada je nije bilo u programu, pripremala se za neki budući serijal, tako da je uvek imala osećaj da ona na neki svoj čudesan način, u drugom vidu, postoji neprestano. Danas, posle dužeg vremena, na TV Hram, Marina ponovo kao autor potpisuje kultnu emisiju koja je, devedesetih i početkom dvehiljaditih bila jedna od najgledanijih.

- Priprema za emisiju je za mene sam život, kao i prepoznavanje njegovih čari i neobičnosti. A moj život je oduvek bio dinamičan i uzbudljiv, ispunjen zanimljivim susretima i događanjima. Kada sam devedesetih počela da radim "Dok anđeli spavaju", bila sam mlada majka dva dečaka, a danas sam baka četvoro unučadi. Emisija je zadržala svoj naziv, ali se s vremenom promenila, kao i ja. Ono što primećujem je da sam danas opuštenija, smirenija, ali i zahtevnija.

* Uspeli ste u ono vreme da ugostite najeminentnije ličnosti bivše SFRJ. Na šta pomislite kada u vašoj beležnici bacite pogled na sva velika imena koja ste intervjuisali?

- Mnoga od tih velikih imena danas nisu među živima, ali njihova reč odzvanja i daleko se čuje. Pomislim kako je divno što sam uspela da ih snimim, kako s vremenom razgovori sa takvim ljudima dobijaju na značaju i kako je vredelo uložiti celu sebe i biti uporna u ostvarenju neobičnih zamisli i ideja.

* Koga biste sada voleli da u nju dopišete? Ko bi za vas bio poseban izazov, ko vam je intriganatan i zašto?

- Uvek se začudim kada me povremeno pitaju ima li još zanimljivih tema i ljudi, i imam li dovoljno nadahnuća za emisije. Niti ima kraja spisku tema, niti spisku onih ličnosti sa kojima bih razgovarala pred TV kamerama. Ne bih pominjala imena, ali bih naglasila da su među njima i ljudi nepoznati javnosti, oni koji nikada nisu bili na TV ekranu. Moj cilj je da ponudim gledaocima zanimljivu priču, nesvakidašnji život, da prikažem harizmatične, neobične ličnosti.

* "Dok anđeli spavaju" je jedinstven TV format, ali na današnjim televizijama više nema ni sličnih. Šta mislite zbog čega?

- Svako od nas onome što radi daje svoj pečat, "nešto", neuhvatljivo i rečima teško objašnjivo, što nas izdvaja od drugih. U naše delo utiskuju se naša misao, naša duša, mi svojom ličnošću bojimo ono što izlazi iz nas. "Dok anđeli spavaju", to sam ja. Mene ne nadahnjuju površne priče o svemu i svačemu, ne ispunjavaju me plitki razgovori. Uznose me večne teme: istina, dobrota, ljubav, lepota... Danas se, čast izuzecima, na skoro svim TV kanalima, vrte emisije i programi ispunjeni sjajem, šarenilom, besmislom i ružnoćom. Imperativ su površnost, zabava i brzina. I još nam se nameće mišljenje da to narod traži i želi, da nam se nudi ono za čim čeznemo.

* Simbolično je i to što je vaša emisija, koja se pre svega bavi životnim vrednostima, pomalo skrajnutim u današnjem vremenu, pronašla mesto baš na TV Hram... To je, na neki način, dodatno utemeljuje, zar ne?

- Televizija Hram je utočište od kiča, neukusa i površnosti. Pojavila se na medijskom nebu gotovo nečujno, ali sa snažnom željom da ponudi kvalitet. Sasvim je prirodno i očekivano što je emisija "Dok anđeli spavaju" pronašla svoje mesto u njoj.

* TV Hram zasniva se na veri, tradiciji i kulturi srpskog naroda. Ko su njeni najverniji gledaoci? Kako objašnjavte činjenicu da je sve više gledaju i mladi?

- Postoji veliki broj ljudi koji se žale da nemaju šta da gledaju na televiziji, da ono što im je ponuđeno ne zadovoljava njihove potrebe. A onda se pojavila jedna televizija koja im je ponudila obilje programa kulturnog, duhovnog sadržaja. To ih je veoma obradovalo, posebno omladinu, koja je u traganju za smislom i lepotom, prepoznala pravu, suštinsku vrednost. Imamo sjajnu omladinu, čine je duboka, dobra i plemenita bića, koja na temeljima svoje vere i bogate tradicije žele da grade svetliju budućnost. Mnogo mladih želi da ostane da živi i radi u Srbiji. Njihov sistem vrednosti je drukčiji, oni stvari postavljaju na drugi način, na život i svet gledaju iz drugog ugla. Daju prednost duhovnoj sferi života, ne zanemarujući materijalnu.

* Kažete da je rad na televiziji u periodu kada ste vi počinjali karijeru predstavljao veliku čast. Kako to izgleda u današnjem vremenu?

- Nije bilo jednostavno nekada pojaviti se i raditi na televiziji, i nije bilo ko mogao postati spiker, voditelj ili urednik. Takvo zvanje, tu vrstu privilegije i odgovornosti, trebalo je zaslužiti vaspitanjem, obrazovanjem, ponašanjem, pismenošću, govorom, rečju - ličnošću. Oni kojima je rad na televiziji bio san, znali su da moraju da se istaknu velikim znanjem i kulturom, pa su grabili svaku priliku da uče i ugledaju se na starije kolege. Danas se do pojavljivanja i rada na televizije dolazi lako, i uz pomoć drugih darova. Čini se kao da odgovornost za ono što se prikazuje ne postoji. Ne neguju se ispravan govor i pravopis, na sve strane se ćaska i blebeće, vode isprazni razgovori. Ponavljam, čast izuzecima, kojih je sve manje.

* Od kojih postulata u životu i karijeri nikada niste odustali?

- Od autorske slobode i od ideje - biti svoja po svaku cenu.

* Rođeni ste u Patrijaršijskoj ulici kojom se dolazi do Pećke patrijaršije u koju odlazite barem jednom godišnje. Zbog čega joj se redovno vraćate?

- Pećka patrijaršija jedan je od svetionika srpske duhovnosti, ona je jedan od najznačajnijih spomenika naše prošlosti. Moja baka Vera Rajević, profesor francuskog jezika u Pećkoj gimnaziji, pevala je u horu Pećke patrijaršije, čiji je osnivač i dirigent hora bio čuveni slikar - akvarelista, Vladimir Vlada Radović, stric našeg venčanog kuma, arhitekte Velizara Vece Radovića. Moj čukundeda Stevan, koji je u Peći napravio jedan od najlepših privatnih vrtova u Evropi, i njegov brat Dimitrije, sahranjeni su u porti ove svetinje. Imam divne uspomene iz detinjstva vezane za najstarije zaštićeno drvo i simbol Pećke patrijaršije, šam-dud, star oko 750 godina, koji se nalazi na samo petnaestak metara od ulaza u portu. Oko njega sam se igrala kao dete, kada sam sa roditeljima i bakom i dedom dolazila u manastir. A danas se svaki put kada dođemo u naš grad, mi Pećanci, okupimo ispred našeg duda u Patrijaršiji i zajedno sa sestrama, monahinjama, sedimo i pričamo, do kasno u noć.

ZA BOŽIĆ SA DECOM I UNUCIMA

* NA najradosniji hrišćanski praznik okuplja se porodica, prijatelji, najbliži... što nam svima, u ovo vreme otuđenosti, i te kako znači. Kako ćete ga vi proslaviti?

- Kada su bili mali, moj sinovi Uroš i Vujadin su se najviše radovali kada bismo Božić dočekivali u našoj kući na Zlatiboru. Dušan bi, na Badnji dan, rano ujutru, sa našim prvim komšijama, odlazio u šumu, po Badnjak, a posle ponoći bi, po starom srpskom običaju, on mesio česnicu.

Sinovi Uroš i Vujadin,foto Privatna arhiva

Decu bi posebno radovalo da hodaju po slami, zrnevlju pšenice i kukuruza, da džaraju vatru uz pesmicu: "Koliko varnica, toliko parica, koliko varnica, toliko dečice....", a najuzbudljiviji trenutak za njih bilo je iščekivanje u čijem parčetu česnice će biti novčić. Ove godine, Bože zdravlja, bićemo za Božić zajedno sa decom i unucima.