Marija Bergam za Novosti: Senke nad Balkanom raširile mi krila

U NOVOJ godini svim ljudima želim, pre svega, dobro zdravlje, i da što više vremena provode sa onima koje vole, u miru i u ljubavi, jer život jedino ima smisao kada imamo nekoga s kim ćemo deliti osećanja - kaže Marija Bergam, mlada glumica koja nas je ove godine očarala, kao i publiku u regionu, ulogom u hit seriji "Senke nad Balkanom".

U jedno prednovogodišnje popodne koje smo podelili sa njom, Marija je govorila zbog čega svog sina uči da ne veruje u Deda Mraza, zašto se sa glumcem Radivojem Rašom Bukvićem venčala u manastiru Gradac, kako izgleda život na relaciji Beograd - Pariz, gde je "spakovala" one čudesne mirise rodnog Kotora i mora koje svuda vuče sa sobom, kakav je svet viđen ženskim očima, šta je njen najveći uspeh u 2017...

- Meni je ova godina donela mnogo sreće, i zahvalna sam Bogu i nekim ljudima na divnim stvarima koje su mi se desile. Draganu Bjelogrliću, na primer, koji mi je dao ulogu u "Senkama nad Balkanom". Moja najveća želja je bila da dobijem prostor u svojoj profesiji da mogu da raširim krila, i to mi se i dogodilo.

* Koliko često mlade glumice dobijaju velike i ozbiljne zadatke, kao što je lik Maje Davidović koju ste igrali u ovom serijalu?

- Vrlo retko, takvih ženskih uloga nema. Ako ih i ima, igra ih neka već proverena, afirmisana glumica, za koju se zna da bi mogla da ponese tako složene karaktere. Deluje gotovo kao "eksces" da ovoliki glumački prostor dobije neko ko je uglavnom neafirmisan i nema mnogo iskustva. Bjelogrlić je rizikovao kada mi je dao ulogu Maje Davidović, ali ja sam se toliko uželela igre posle pauze zbog rođenja deteta, i možda je ta moja ogromna želja bila presudna. Trudila sam se da se uopšte ne opterećujem odgovornošću, nego da uživam i da radim, i zaista je bilo tako. Sve okolo mi je bilo nebitno, samo sam čekala trenutak da se uključe kamere i da krenemo.

PROČITAJTE JOŠ - SERIJA “SENKE NAD BALKANOM”: Blaćenje jadnih ruskih izbeglica

* Šta je ono što ste sami "dopisali" toj provokativnoj, uzbudljivoj i neobičnoj ženi?

- Maja Davidović je mogla da bude protumačena kao hladna i proračunata, ali ono što mi se dopalo u toj njenoj drskosti i oholosti, i tako sam je i radila, jeste njeno gađenje prema licemerju, a to je dobro osećanje. Ono što je ljude verovatno najviše iznenadilo na kraju serije je to što je Maja podnela veliku žrtvu. Doživela je ljubav koju je nemoguće održati, jer su ona i muškarac koga voli dva sveta koja se ne mogu spojiti, ali je presrećna što joj se prava strast uopšte desila u životu. Kada su videli materijal, Bjelogrlić i Srđan Spasić, koji je bio glavni asistent režije i ima mnogo zasluga što su "Senke nad Balkanom" ovako snimljene, su bili vrlo zadovoljni kako sam odigrala, ali su prokomentarisali da je ona u mom tumačenju kao neka junakinja iz ruskog romana, a da nije baš tako napisana. Neminovno je da glumac svojom ličnošću da poseban pečat liku koji tumači.

* S druge strane, brojni mediji najviše su se bavili Majom Davidović u scenama seksa. Pridajete li značaj takvim komentarima?

- Mislim da je to neukus odnosno manipulacija današnjih medija, i ne dotiču me mnogo takvi napisi. Naravno, mogla sam i da ih očekujem, jer su ljudi skloni da banalizuju stvari i da ih skrnave. Film je, kao i pozorište, umetnost koja govori o realnom životu - teško je zamisliti žensku ulogu, kao i mušku, bez ljubavne scene, jer prosto to nije ljudski. U predstavi "Staklena menažerija" igram Loru Vingfild, devojku koja je hroma i koja se zaljubljuje, što govori i o tome da se svakom čoveku u životu desi ljubav.

* Kako se vama desila ljubav sa glumcem Radivojem Rašom Bukvićem, da li vam je bilo lako da očarate nekoga ko u inostranstvu ima značajnu karijeru i igra sa nekim od najvećih zvezda i lepotica svetskog filma?

- Igrala sam predstavu u njegovom rodnom Somboru, Radivoje je došao iz Los Anđelesa da obiđe roditelje, i naš susret bio je potpuno "neeksplozivan" - kao da se odavno znamo, pa smo se opet sreli posle mnogo godina. Pamtim taj trenutak, ništa tu nije bilo pompezno, samo mi se činilo da će se nastaviti nešto što jako dugo traje, takva se bliskost stvorila. Imala sam na početku, naravno, i zazor, i predrasude, smatrala sam da neko ko ima takvu karijeru retko uspeva da sačuva sebe. Ali, Radivojev put je bio pretežak - sve što je napravio uradio je na "mišiće", na hrabrost, izdržljivost, strpljenje i trpeljivost. On ima divnu osobinu, pa taj uspeh na njega nije uticao, mislim da čak nema ni svest o tome. Kakav renome ima u Francuskoj shvatila sam kada sam u Parizu upoznala njegovu agenticu, koja radi sa najvećim imenima francuskog i evropskog filma. Za njih je zvezda, a on to meni nikada nije ni pokušao da dočara, što je prelepo.

PROČITAJTE JOŠ - Zašto se "Senke nad Balkanom" ne emituju u Hrvatskoj

- Predivna je ta njegova bezazlenost, a to mu je iz kuće, porodice. Ne vodi se kroz život mnogo razumom, nego srcem, kao i ja, i mislim da je to bilo presudno u našem susretu.

* Vaša porodica je producent vašeg studentskog filma "Unutrašnji prostori". Dokle oni dosežu?

- Naši koreni su između Kotora, gde sam rođena, i Tivta, a prezime Bergam vuče daleko italijansko poreklo. Moja porodica je vrlo "izmešana", patrijarhalna, u tradiciji ima lekarsku profesiju, pa i moj brat Andrej studira medicinu. Često objašnjavam kontinentalcima da se primorski život ne može uporediti ni sa kojim drugim. I sada koristim svaku priliku da odem u Kotor - more, vazduh pomešan sa mirisom čempresa, masline, smokve, mandarine, sveža riba sa kotorske pijace, sve je to moj unutrašnji prostor. U tom prostoru je i Beograd, koji je takođe mesto mog srca. Moji žive malo dole, malo ovde, i često smo zajedno, što mi je veoma važno.

* Kako izgleda vaš život na relaciji Beograd - Pariz?

- Pariz je čudesan, niko kao Francuzi ne ume sebi da napravi ugođaj. Od njih treba učiti taj način življenja, i duboko usađenu potrebu za lepotom u svakom smislu. Kad sam počela da odlazim u Pariz i kada me je Radivoje upoznao sa svojim prijateljima, a to su uglavnom divni ljudi iz naše dijaspore, intelektualci vrlo uspešni u svojim karijerama, svi su pričali kako hoće da se vrate u Srbiju. Većina njih se verovatno nikada neće vratiti ovde, ali su svi nostalgični, bez obzira na udoban život koji tamo imaju, spokojstvo i sigurnost jednog uređenog društva.

PROČITAJTE JOŠ - Izbeglice u Srbiju donele carsku Rusiju

* Zbog čega svog sina učite da ne veruje u Deda Mraza?

- Još kao dete imala sam "problem" sa Deda Mrazom - znala sam da ne postoji, i da sve te divne poklone koje dobijamo donosi moja majka, što sam joj i govorila. Zato svog sina Danila, koji ima tek dve godine, učim stvarima koje postoje. Kod nas postoje Badnji dan i Božić, i volela bih da veruje u njih. Kažu da deci treba davati ljubav, i ja sam imala sreću da budem toliko voljena, ljubljena, pažena i mažena u svojoj porodici. A kada ti je mnogo dato onda imaš odgovornost, i prema porodici, i prema sopstvenom životu. Volela bih da moj sin jednog dana ima sličan doživljaj ljubavi.