SVESTRANOG umetnika Zafira Hadžimanova, koji u karijeri dužoj od pola veka ima znatan broj nosećih pozorišnih uloga, na desetine muzičkih albuma, isto toliko knjiga poezije i nebrojene nagrade, već neko vreme ne viđamo u javnosti, pa nas je veoma obradovao fotografijom sa snimanja TV serije "Nemanjići - rađanje kraljevine" na "Fejsbuku". Obradovali smo i mi njega pozivom i pitanjem zašto ga dugo ne viđamo na umetničkim scenama.

- Već dve godine, otprilike, imam zdravstvenih problema, koji nisu baš zanemarljivi, radi se o srcu - poverava nam se slavni umetnik. - Nije šala--komika, dosta je ozbiljna stvar. Sva sreća, nalazim se u ekipi dr Milašinovića koja se brine o meni, pa idem ka boljem. Počeo sam i malo da plivam, da se vraćam u neku normalu, nisam još postigao neke velike uspehe, ali mogu da odradim neke manje zadatke kao što je bio slučaj u seriji "Nemanjići".

* Da li vas je iznenadio poziv reditelja Marka Marinkovića?

- Jeste me iznenadio. Kada me je pitao da li bih hteo da igram jednog cara, rekao sam mu da sam se oduvek osećao kao car, pa hajde jednom da to i pokažem. Šalim se, naravno. Nisam se uvek osećao kao car, pogotovo otkad me je ovo srce "dohvatilo". Uloga je vrlo interesantna. Radi se o nikejskom caru Teodoru Laskarisu, veoma uspešnoj istorijskoj ličnosti, koji se izborio za neko pravo i dobro našem narodu na ovim balkanskim prostorima, orijentisanom ka pravoslavlju. Rastku Nemanjiću, odnosno Svetom Savi, on je dosta pomogao da srpska crkva dobije samostalnost. Dobio sam ulogu koja je minijaturna, ali ne bi smela da se izbaci iz serije.

* Kako vam se dopada realizacija "Nemanjića"?

- Serija će biti lepa i poučna, i to ne samo u školskom smislu, mada i tako veoma malo znamo. Sve je stalo i vrti se oko Kosova, malo o Karađorđu i Milošu, a Nemanjići su malčice ostali po strani, iako su ostavili značajne belege za sobom, naročito manastire. Meni se tako čini, kao jednom malom zrnu žita u toj pogači koju nam sprema TV Beograd. Drago mi je što se to događa. Pomalo mi je zlo, da ne kažem nešto gore, od ovih repriza. Malo su čak postale i neprijatne, jer, bože me prosti, pola ljudi više nema. Serije treba da nas razonode, opuste, nasmeju, a gledamo Novo groblje.

Zafir sa Draganom Mićanovićem koji glumi Svetog Savu

* Komponujete li?

- Kako sam prešao u pozorište, a to je bilo kad su počeli ovi glupi ratovi, posvetio sam se svojim ulogama. Kada me pitaju kako mogu da budem i pesnik, i kompozitor, i glumac, odgovaram da kada radim jedno, ne radim ništa drugo. Skoro 30 godina sam bio u pozorištu, u nosećim ulogama, i to je tražilo celog čoveka. Zabavna muzika, šansone koje volim i negujem, pa i narodne balade, potpuno su otišle u aut.

* Kada zapevate?

- Ah, kada? Kad se igram sa mojim vinogradom i negujem moje vino, to mi je hobi, pa onda pesma sama od sebe krene. Mada, u poslednje dve godine vinograd mi održavaju dvojica drugara iz udruženja "Slankamenka", takođe vinari. To me raduje. Nikada mi nije teško da pružim ruku, da ponudim pomoć, pa ljudi to prepoznaju i uzvraćaju.

* Vaša unuka Marta nam je pričala da joj pomažete oko pripreme uloge za mjuzikl "Fantom"?

- Imala je sa mnom nekoliko razgovora. Ipak sam ja profesor doktor za mjuzikl. Zvali su me da i to radim na Akademiji, ali sam smatrao da imam još mnogo da kažem na sceni, a profesura bi bila pro forme, pa nisam prihvatio. A Marta je divno dete, ne treba njoj mnogo pričati. Ni meni niko nije pričao, sam sam otkrivao i to je najslađe. Upućujem je u najjednostavnije stvari.


NE POSTOJI TURBO-ŠANSONA

NA pitanje zašto nema šansonjera danas, Zafir odgovara:

- Nema ih zato što je sve turbo. Ne postoji turbo-šansona, niti silikonska. Ona mora da se osmisli, interpretira i, ako se sećate, šansonjeri se ne nacifravaju. Otišao je Leonard Koen, još nam je tu Šarl Aznavur, a njih nikada niste videli na štiklama i u tangama. Šansonjer izađe i odradi posao kako valja. Stremio sam tome. Ali kada je došlo vreme da se više cene ljudi koji znaju lako da ukradu i ubiju, šansona je otišla dođavola. Topovi su grmeli, muze su ućutale.