RASKOŠNU karijeru Predraga Cuneta Gojkovića, koja je trajala sedam decenija, obeležio je i događaj koji se desio 26. marta 1971. godine, u beogradskom hotelu “Jugoslavija”. Reč je o neobičnom koncertu “Ko zna više”, tačnije natpevavanju dva vrhunska umetnika - Mileta Bogdanovića i Cuneta Gojkovića. Pevački dvoboj trajao je punih 15 časova, pevači su na svaki sat imali 10 minuta pauze, a uz njih je dežurao tim od pet lekara. Publika, u kojoj je bilo mnogo Miletovih i Cunetovih kolega, ispunila je salu do poslednjeg mesta. Otpevano je 300 pesama, a Cune je pobedio sa bodom razlike (42:41), pokazavši izuzetne glasovne mogućnosti, bogat repertoar i neverovatnu muzičku memoriju.

- Organizovali smo takmičenje po ugledu na Kleja i Frejzera, koji su se tukli 15 rundi - ispričao je Cune 2013. za “Novosti”. - Pravila su bila zaštićena u autorskom zavodu. U prvoj rundi je Mile počinjao pesmu, a ja istu završavao, i obrnuto. Druga runda je bila “na slovo, na slovo”, kojim slovom jedan završi pesmu, tim slovom kroz 10 sekundi treba da počne pesma drugog. Treća runda bile su pesme na određenu temu - od vina i rakije, preko kose, cveća, konja, brodova, taraba, do brojeva - 55 minuta smo pevali pesme o brojevima. U četvrtoj rundi pevali smo po zadatku protivnika, tako što smo tri meseca pre duela jedan drugom zadali 300 pesama koje su se čuvale u trezoru Narodne banke do dana takmičenja. Sledeću rundu počinjali smo pesmom bez intonacije i ritma, s tim što je protivnik morao da peva drugi glas - tercu. Počeli smo oko osam sati uveče, a završili sutradan u jedan po podne. Da je u to vreme u Beogradu bio Riplijev biro, sigurno bismo ušli u knjigu rekorda. Tada se pročulo da Cune zna najviše pesama, ali s vremenom to iščili. I danas zapevam u sebi, idem po azbuci da vidim da li mogu da se setim tih pesama.

Natpevavanje dvojice vrhunskih interpretatora i poznavalaca kako naše narodne muzike tako i tradicionalne muzike drugih naroda imalo je za cilj promovisanje dobre narodne pesme. U narednih 30 godina, Mile i Cune obeležavali su svaku deceniju tog pevačkog dvoboja, iznova dokazujući da je naše muzičko blago neiscrpno.

Cune, legenda srpske pesme, pevao je u najznačajnijim i najvećim dvoranama sveta, filharmonijama svih 15 tadašnjih sovjetskih republika i 22 autonomne pokrajine - od sale “Čajkovski” u Moskvi, preko pariske “Olimpije”, “Linkoln centra” u Njujorku, do sidnejske Opere...

- Kultura je kosmopolitska i, ako se uvuče u svoje granice, onda prestaje da bude to što jeste - govorio je Cune. Po meni, Radmila Bakočević nije srpska operska pevačica, nije ni jugoslovenska, nego svetska. Čim se meni nešto dopada, to je moje. Moji su i “Kvin” i “Djuran djuran” i “Polis” i “Blad, svet end tirs”.


MI SMO PEVAČKA NACIJA

CUNE je smatrao da su Srbi pevačka nacija:

- Imamo odlične pevače od sedam do 77 godina, ali mi je žao što postoje samo dva stila pevanja - Cecin i Šabanov. Niko se ne bavi svojim stilom, niko ne obnavlja narodnu muziku, svi jure hitove kako bi zaradili novac ili stekli prestiž.