CUNE-ČOVEK ORKESTAR(2): Glas - dar od boga

RADIO je bio pravi bauk, najveća prepreka za ulazak nečijeg glasa u etar. Morali ste da imate, ako ne obrazovanje, a ono muzičku kulturu. Cune je zahvaljujući Žarku Milanoviću, od koga ja naučio dikciju i ponašanje na sceni, pred mikrofon Radio Beograda stao 1948. Nikada nije zaboravio proglas koji je Žarko napisao i okačio u Radio Beogradu. Po njemu, pevači nisu smeli da bez kravate tamo uđu.

- Morali ste biti klasično obučeni, ako je braon odelo, onda su i braon cipele, sve, inače bi vam vrlo zamerili, od portira do direktora Radija - seća se Cune u knjizi "Bolja prošlost" Pere Lukovića.

Legenda srpske muzike bio je i ostao čuven po svom neprevaziđenom glasu. Mnoge njegove kolege, pa i operski pevači, čudili su se koliko dugo može da peva, a da ne udahne vazduh. Otuda i čuvena izjava Lepe Lukić da Cune u junu pred turneju ode na Avalu da uzme vazduh, a u septembru na kraju turneje izdahne preostali vazduh. Lakoća kojom je Cune vladao glasom bila je fascinantna. Umeo je da peva i kad se smeje, i kada plače, kao što je to izvodio u radio-emisiji "Kantoman". Često je pevao Titu, koji ga je jednom prilikom pitao kako tako lako peva i da li je školovao glas.

- Kada sam mu odgovorio da nisam, spontano je rekao: "Znači, to vam je bog dao" - ispričaće kasnije Cune čiji je životni moto bio - "pesnik reče - gde je sreće i veselja, pesmu traže, gde je tuga, uz pesmu je blaže".

U jeku popularnosti u Jugoslaviji Cune je 1966. svesno rizikovao - otišao je na turneju u Ameriku i tamo ostao tri godine. Nije znao engleski jezik, a u džepu je imao samo 20 dolara. Želeo je da peva u jugoslovenskim kulturnim i crkvenim institucijama, ali mu nisu dozvolili, smatrajući ga komunistom. Za Amerikance je, pak, bio pevač iza "gvozdene zavese" i bili su oduševljeni njegovim besprekornim interpretacijama ruske, jevrejske, francuske, španske i naše muzike. Cune je pevao od jedne do druge obale Amerike, a mir je nalazio u krugu porodice, kraj supruge Lepe i ćerki Nataše i Katarine. Po povratku u SFRJ 1968. neke novine proglasile su ga četničkim pevačem, malo zbog Amerike, a malo zbog brade, zbog čega su mu pesme bile zabranjene na radio i TV stanicama. Bradu je, otkrio je Cune "Novostima" pre dve godine, pustio u Americi ne zato što je bio četnik, već da mu ona prekrije podvaljak. Ponosio se svojom zemljom, njenom tradicijom, manastirima, carevima, kraljevima, Filipom Višnjićem, koga je smatrao prvim šansonjerom u nas. Isticao je da nije nacionalista, ali da mu niko neće zabraniti da izvodi "Igrale se delije nasred zemlje Srbije", narodnu pesmu koju je, na tekst učitelja i pesnika Milorada Petrovića Seljančice, 1919. komponovao Božidar Joksimović.

- Trebalo mi je dugo da se oporavim od tih napada, dve-tri godine - kazao je jednom prilikom umetnik. - Kasnije sam dobio punu satisfakciju - odlikovan sam Ordenom rada sa zlatnim vencem, dobio Estradnu nagradu Jugoslavije i kao nikad postao cenjen od strane svojih kolega i publike.

SUTRA: POLITIČARI I NARODNjACI