Branka Pujić: Sinđelići okupljaju porodicu

IAKO joj je velika ljubav bila psihologija koju je i studirala dve godine, Branka Pujić, na kraju, nije odolela da upiše FDU. Gluma je, kaže, jednostavno zgrabila. Za nju je ona posvećenost i večito istraživanje, igra bez granica u kojoj stalno ispituje šta sve krije u sebi. Odmalena je volela da recituje, vodila programe, u njoj je oduvek živela ljubav prema sceni koja je samo odjednom preovladala. Do sada je svoje glumačko umeće pokazala kroz različite karaktere, a donedavno smo je gledali u četvrtoj sezoni serije "Sinđelići" (Prva TV).

* Šta nas još očekuje u domu popularne beogradske porodice?

- Svašta bi još trebalo da se dogodi, a uvode se i novi likovi. Planira se mnogo toga, ali ne smem da otkrivam. Ovu seriju radi jedna predivna ekipa i sve je jako dobro upakovano. Primećujem koliko ljudi vole da nas gledaju, neki čak i zahvaljuju što im u to vreme okupljamo porodicu u domu. Ova priča je zaista urađena za sve generacije, a osim toga, mnogi se i prepoznaju u raznim situacijama. Akcenat serije je na porodici i ljubavi, i mislim da dosta toga može da se nauči iz tih odnosa.

* Rekli ste da ćete kad porastete biti kao Lila. Šta biste to prisvojili od nje?

- Mnogo mi se dopada njen životni stil, njena energija, želja da sve proživi intenzivno. Ona i plače, i smeje se, ume da se raduje životu. Veoma je brižna majka, a opet voli i svoju slobodu. Dopada mi se i kako gradi i čuva prijateljstva. Imamo mnogo sličnosti, jako je osećam i baš mi je legla.

* Ova serija je rađena po uzoru na španski hit - "Seranovi". Šta je, po vašem mišljenju, u srpskoj verziji najviše zaintrigiralo gledaoce?

- I ova verzija je malo slobodnija u odnosu na naš mentalitet. Ali dobra je zato što nam poručuje da treba otvoreno da pričamo o nekim stvarima. Iskrenost je veoma važna u životu i često se mnoge nezgode i nesporazumi događaju baš zbog toga što nismo dovoljno otvoreni. U seriji se provlače razne teme kroz koje se svi preispitujemo. A opet postavljaju se i prave vrednosti, tako da ima i edukativnu notu, iako ona nije uvek eksplicitna.

* Redovan ste profesor na FDU u Beogradu, a uspešno vodite i školu glume za mlade. Koje su to mudrosti i lekcije koje najčešće prenosite svojim đacima?

- Često razgovaramo o raznim stvarima i vrlo smo bliski. Najviše ih učim tome da su u ovom poslu najvažnije ljubav, vera i igra, i da imaju osećaj kao da trče maraton. To znači da treba ozbiljno da se radi, da se ide na duge staze i da na tom putu budu posvećeni, a rezultati će doći kad-tad. Nekad je prilika manje, nekad više, ali je bitno da, kad se pojave, iskoriste maksimalno. I uvek ih savetujem da rade zajedničke projekte i generacijski se čuvaju i paze. To su mladi i daroviti ljudi koje čekaju veliki izazovi. Mislim da je FDU ozbiljan fakultet koji ih ne obučava samo stručno. Svi se kao profesori trudimo da ih ojačamo i za život posle studiranja - kako da se snađu, bore za sebe i što više ostvare.

* Da li psihologiju ponekad iskoristite kada gradite svoje likove?

- I te kako je koristim. Stalno posmatram ljude i učim o njima. Uvek sam stajala iza svakog lika kog sam radila i branila ga bez obzira na to da li je bio negativan ili pozitivan. Do kraja sam se trudila da ga prikažem što istinitije, u više nijasni i slojeva. Tako da je to za mene veliki izazov. Gluma vam pruža ogromne mogućnosti i zato nikada ne može da vam bude dosadno. Kad prolazite kroz razne karaktere, onda iskusite i mnoga zanimanja. Jer kad radite neki lik uđete i u psihologiju posla kojim se bavi. A i profesije imaju svoju dijagnozu.

* Verovatno ste kroz likove koje ste igrali prolazili i neka unutrašnja preispitivanja.

- Jesam i to dosta. Kroz uloge se istražuješ i otkrivaš segemente tvog bića koje ni sam sebi me smeš da priznaš. To je baš onako dubinsko kopanje ili ronjenje, svašta se tu nađe, a onda možeš i da poradiš na tome. Svaki karakter koji sam igrala sigurno me je oplemenio na neki način i doneo novu domenziju mom životu. Tako da je sve to uzajamni proces - ono što dam, isto mi se tako i vraća.

* Koju ulogu vam nijedan reditelj nije ponudio, a priželjkivali ste je kroz čitavu karijeru?

- Volela bih da igram neku Čehovljevu junakinju, Šekspirovu ili Dostojevskog, koji je bio veliki psiholog. Dopada mi se njegov način razmišljanja, kako opisuje te svoje ženske likove, kao da ih osećam i poznajem, to je neka posebna energija.

* I ćerka Anđela Jovanović je krenula vašim stopama, a nedavno je svoj talenat pokazala i u seriji "Vojna akademija". Šta joj najčešće savetujete?

- Da bude istrajna, uvek daje, a mnogo ne očekuje. Da se trudi da ima neki kontinuitet u poslu. Kažem joj i da stalno radi na sebi, jer za glumca je bitno da ne izgubi kontakt sa svojim glumačkim bićem. Mislim da je ona mudra, a sad vidim i da ima dosta zreo pristup, što me veoma raduje.

DRAGAN JE STROG KRITIČAR

* DA li ste kada ste upoznali supruga Dragana Jovanovića na Akademiji bili potpuno sigurni da je gluma pravi izbor za vas?

- Da, lepo je što se oboje bavimo glumom, jer se verovatno ne bismo drugačije ni sreli. Mi se dobro razumemo zbog našeg posla, jasno nam je šta gluma podrazumeva, svesni smo i njenih dobrih i loših strana. Dragan je jako strog kritičar. Kod njega nema pardona, ono što mu je na umu to je i na drumu. Često mu govorim da izabere bar način na koji nešto kaže, ali on je uvek iskren, bez, kako ume da kaže, foliranja i uvijanja. Prilično je strog, ali zaista ne znam da li me iko tako dobro poznaje kao on, svaka mu je na mestu. I verujem da to radi najdobronamernije, a često me to i pokrene. Eto, ponekad me i pohvali, pa me i to i te kako ponese.