Milan Srdić: Nepravedno smo i dalje loši momci

PRE 25 godina, Milan Srdić, voditelj Jutarnjeg programa i šef dopisništva RTS u Novom Sadu, prvi put je progovorio pred mikrofonom. Tada je bio u sedmom razredu i svake subote je putovao u Bač, gde je vodio emisiju za tinejdžere. Posle je, kaže, samo nastavio tim putem, završio novinarstvo, tako da zapravo nikada nije seo i razmišljao šta je njegov izbor u životu.

* Nedavno ste postali šef dopisništva RTS u Novom Sadu. Koliko vam se svakodnevica promenila otkad ste na drugoj adresi?

- Samim tim što sam se preselio u drugi grad - veoma se promenila. Prednost je što sam u Novom Sadu već radio kao novinar, a kasnije i kao urednik nekoliko lokalnih medija, tako da poznajem prilike i, što je još važnije, kolege iz većine novosadskih medija. Mnogo veću promenu unela je odgovornost koju sa sobom nosi mesto urednika dopisništva nacionalne televizije u drugom najvećem gradu u Srbiji. Ovde je i sedište Pokrajinske vlade i Skupštine AP Vojvodine, što naše dopisništvo, pored kolega iz južne srpske pokrajine, čini specifičnijim u odnosu na ostale centre u zemlji. Vojvodina je, sa svojih dvadeset pet nacionalnih manjina, poseban region i retka tačka na planeti gde se na veoma malom prostoru različitost shvata kao bogatstvo, a ne kao povod za mržnju i sukob.

* Šta je ideja vodilja u budućem radu vašeg tima?

- Istina, tačna i brza informacija i poštovanje etičkog kodeksa su osnovne vodilje u našoj profesiji. Druga bitna stvar je poštovanje televizijskog standarda, kada je reč o slici, montaži i načinu izveštavanja. U modernoj televiziji se od novinara zahteva da zna i da snima i montira, a snimatelji su u većini slučajeva i montažeri. RTS već godinama neguje taj princip i obučava svoje ljude u ovom pravcu. Tako je i u našem dopisništvu. Standard koji nikako da se usvoji na domaćim televizijama je da novinari počnu da razmišljaju u slici, jer to je stvar koja najviše okupira pažnju gledalaca, a ne u tekstu, što je, oduvek prisutan, pogrešan standard kod nas.

* Želja vam je da javnosti pokažete šarenolikost Vojvodine. Zbog čega bi ona, po vašem mišljenju, mogla da bude primer i za region, ali i za Evropu?

- Pored srpske većine, u Vojvodini živi veoma mnogo naroda. Svi imaju svoje posebnosti, jezik, kulturu, arhitekturu, umetnost, tradicionalnu hranu. Stotinama godina ovde ljudi žive zajedno, a sve te različitosti se prepliću. To nikada nije bio povod da nekoga pretučete na ulici, već mogućnost da mu na njegovom jeziku kažete "dobar dan", ili da jedva čekate da odete u goste na mađarski paprikaš ili gulaš, pa i slovački kulen i piletinu sa kompotom od višanja. Nekome ko prvi put dođe u Vojvodinu trebalo bi veoma mnogo vremena da je obiđe i upozna, a verujem da nikada u potpunosti ne može da je razume kao neko ko je rođen ovde. Veoma često putujem u inostranstvo i teško mi je da objasnim strancima da nema potrebe da ljude iz Srbije uče toleranciji, jer smo mi primer za nju. Ekstrema ima svuda, a mi imamo tu nesreću da smo, nepravedno, i dalje loši momci iz ratova devedesetih. Mislim da se kao država ne hvalimo dovoljno svim ovim.

* Iako vas je posao vratio u rodni grad, i dalje vikendom gledaocima među prvima poželite dobar početak dana. Da li vam posle naporne radne nedelje teško pada ustajanje u cik zore?

- Mislim da bi mi nedostajao studio, nakon što sam pet godina bio domaćin Jutarnjeg programa. Glavni urednik Saša Barbulović je insistirao na tome da ostanem u timu i ja sam mogao samo da se složim i zahvalim. Nikada mi nije bilo teško da ustanem u cik zore, već da nateram sebe da zaspim u deset uveče. Otkad radim u Novom Sadu, ustajem u tri ujutro i vozim do Beograda na Jutarnji program i svaki put se pri povratku u Novi Sad osećam zadovoljno. Dok imam taj osećaj, siguran sam da ću postizati ovaj tempo.

* Za svako vođenje tima profesionalaca, ali i za buđenje sa gledaocima, potrebne su i volja i inspiracija. Odakle ih vi crpite?

- Volim svoj posao i zahvalan sam Bogu što sam u prilici da napredujem i da se usavršavam. Tako da energiju koju ulažem u to što radim dobijam nazad. To je jedan zatvoren ekosistem.

* Koju novinarsku maksimu dosledno pratite od početka karijere?

- Pre bih se poslužio rimskom poslovicom: "Dve su prepreke u duševnom miru - ne moći promeniti ništa i ne tolerisati ništa."

* Često radite i priloge sa terena. Gde se bolje osećate, van studija ili u njemu?

- To je lepota televizije, što je rad na terenu nešto sasvim drugačije od onog u studiju. Za novinara je dragoceno da se izvešti pred kamerama i kao voditelj. Ipak, ja se uvek predstavljam kao novinar i reporter, pa tek onda kao voditelj.

* Prepoznatljivi ste i po šeretskom osmehu, kojim često znate da prikrijete i lapsuse ili neke neplanirane situacije u živom programu. Da li je on deo vašeg šarma ili odbrambenog mehanizma?

- Taj osmeh je prirodna stvar. U studiju se ponašam kao i van njega. A ekipa iza kamera je sjajna i funkcionišemo kao prijatelji. Za taj osmeh, kada se upali crvena lampica na kameri, veoma je važno da poštuješ i da te poštuju kolege s kojima realizuješ program. Čak i kada se dešavaju problemi ili dođe do neprijatnih situacija, trudim se da razgovorom izgladimo stvar. Uz osmeh je to sve lakše, tada ima manje uzburkanih emocija.

NEDOSTAJE MI IRINA

* ŠTA vam najviše nedostaje od kad ne vodite Jutarnji program sa koleginicom Irinom Ivić, koja je prošle godine otišla u Kanadu?

- Meni Irina nedostaje kao prijateljica, ili čak druga sestra, iako smo non-stop u kontaktu na društvenim mrežama i putem "Skajpa". Trenutno je u Srbiji i posetila me je u Novom Sadu. Nedostaje mi i u studiju, ali mislim da više nedostaje gledaocima i RTS kao veliki profesionalac i jedna od retkih voditeljki koja se zapravo razume u sve što priča. Irina je pre svega novinarka, koja veoma dobro radi i voditeljski posao. Nadam se da će se vratiti u Srbiju i nastaviti karijeru.